Znaci, nemas....sa tobom sam zavrsio....tako da, zbogom....ja nastavljam sa pisanjem ili kako bi jedan od tvojih prijatelja izjavio kopiranjem ...

Pucajte ja i dalje drzim cas...

„Занимљива је легенда везана за оснивање древног Византиона. Она вели да је некада давно једна група житеља грчког града Мегаре пожелела да оснује колонију. Претходно су посетили Делфе, како би у тамошњем чувеном пророчишту добили препоруку где да поставе камен темељац новог града. Међутим, на питање на ком месту да подигну колонију добили су језгровит, али и крајње загонетан одговор, управо онакав по каквим се пророчиште у Фокиди прочуло широм античког света. Свештеница Питија, на златном троношцу и изнад пукотине из које су избијала мирисна испарења, само је изустила: „Преко пута слепих!” И, ништа више.
Помешаних осећања и узбурканих мисли, док су им у ушима одзвањале тајанствене речи делфског пророчишта, а њихов садржај их збуњивао, Мегарани су покренули своје бродове и преко Егејског мора ушли у мореуз Хелеспонт (Дарданели). Бродећи Мраморним морем, у чуду су се питали шта би Питијина порука могла да значи.
Надомак морског теснаца који носи назив Босфор, мореуза који спаја Мраморно и Црно море, где се готово додирују два континента, Европа и Азија, одједном, јасно као на длану, синуло им је шта значи тајанствена порука из Аполоновог храма у Делфима. Пророчица Питија је слепцима назвала осниваче Халкедона, града на малоазијској обали Босфора, који су грубо превидели све предности европске обале мореуза.
Мегарани су, без много оклевања, око 660. године пре Христа подигли град на европском копну, на троугластом полуострву, град који, како древна предања казују, по Визасу, сину нимфе Семестре или легендарном трачком краљу, добио назив Византион. Они тада нису знали – заправо нису ни могли знати – да су отворили прву страницу историје једног од најважнијих градова света – историју Византиона, Августе Антонине, Другог Рима, Константинополиса, Цариграда, Новог Рима, Истанбула.”

Интересантно је да се укаже како су Турци, и уопште муслимани, имали одбојност према звонима са хришћанских богомоља. Према схватањима верујућих у Алаха, звоњавом црквених звона одашиљу се титраји који нарушавају мир и спокојан починак душа преминулих муслимана. Потребно је нагласити да се сматрало да душе упокојених исламских верника обитавају у ваздуху као и да звона привлаче зле духове од којих муслимани страхују, а у другој половини IX столећа млетачки дужд Орсо II (864-881) послао је у Цариград дванаест црквених звона и од тог времена почиње њихово коришћење на хришћанском Истоку.

„Никита Хонијат бележи како је Изедин Кајкавус I крајем XII столећа неким византијским заробљеницима – којих је било пет хиљада на броју – на селџучкој територији доделио земљу и семе. Истовремено, он је обећао да ће у случају да склопи мир са цариградском владом све заробљенике пустити без било какве накнаде. До даљњег требало је да они живе у султанату и првих пет година уопште не плаћају порез, а затим да буду оптерећени разумним фискалним обавезама које се неће увеличавати као што се понекад догађало у Византији. Султанова разборита и човекољубива обећања не само да су утицала да заробљени војници престану да размишљају о повратку у отаџбину него су у ову област привукла и мноштво Ромеја који нису били заробљени, али су чули како се поступа са њиховим рођацима и сународницима. У наставку Хонијат јадикује над опадањем патриотског духа код Византинаца које је било проузроковано непопуларним мерама власти и грамзивошћу локалних државних функционера.”


Када је Јован II Комнин покренуо ослобађање делова Мале Азије од Селџука, догодило се да је византијски живаљ у појединим подручјима Фригије одбио да се придружи василевсу у реконквисти. Како бележи Јован Кинам, тамошњи Ромеји су се после дугог суседства с Турцима на неки начин били одродили од својих пређашњих обичаја. Није без значаја напоменути да су исламски освајачи према становницима покорених области испољавали попустљивост нарочито у погледу њихових верских слобода. Штавише, сачувана су сведочанства о изградњи нових православних храмова, а одсуство случајева канонизације хришћанских мученика са подручја турске власти иде у прилог оцени о конфесионалној толеранцији муслимана.”

Слично старом Риму, Константинопољ је био подигнут на седам брежуљака, и Нови Рим се распростирао на седам брда босфорског гребена. Седми је наводно направљен један век после Константина, за владавине цара Теодосија II. Такође је имао Сенат и био подељен на четрнаест градских округа. По узору на Рим, Константин је организовао бесплатно дељење жита. Самим својим положајем престоница на Босфору обезбеђивала је да се и у немирним временима осигура слободна пловидба преко мореуза и на тај начин обезбеди трговинска размена између Средоземља и црноморских приобалних земаља, односно између два континента, Европе и Азије.”

Савремени историчари се углавном слажу у оцени да после оснивања Рима на земљи није створен важнији град од Константинопоља. Његовим оснивањем у IV столећу светска историја је била окренута у новом смеру. У следећих једанаест столећа „Нови” Рим, за који византијски писци гордо бележе да је „огњиште целе васељене”, „царица градова” или „око васељене”, проживео је бурну историју и био је најважнији град на свету.”

ЦАР АНДРОНИК II ПАЛЕОЛОГ И КРАЉ МИЛУТИН, МАНАСТИР ХИЛАНДАР, 1321. ГОДИНА

Zanimljivo da isto izgledaju iako predstavljaju dva naroda...

Mi smo zapravo Vizantijci Do jaja

Sto li je onda Dusan ratovao sa njima o.O A Bogme i njegov otac Stefan Decanski takodje

Pa zbog brade...vis da ima drugu bradu...