„За јануарске календе, дакле у дане уочи и после 1. јануара, Византинци су улице и врата својих домова украшавали венцима цвећа, а како је остало забележено у једном извору, „градски трг (агора) личио је на богату, раскошно одевену жену, која се гордо шепури својим прелепим украсима”. Дан пре 1. јануара читав град је био препун људи, који су у опуштеној раздраганости, с поклонима у рукама, сви некуда журили. У тој свеопштој и пријатној пометњи они који су давали поклоне и они који су их примали подједнако су исказивали своје велико задовољство. Мало ко је спавао у ноћи између 31. децембра и 1. јануара. Истина, треба нагласити да је византијска нова година почињала 1. септембра, али да је настављена традиција празновања 1. јануара, тзв. јануарских календи и Нове године по римском календару.”

Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

Цар Јован I Цимискије (969-976) - изванредни војсковођа, али и својеврсни „византијски Брут”. Надимак "Брут" је добио због тога што је постао љубавник византијске царице и жене  Нићифора II Фоке, инача доброг пријатељ, и због тога што је заједно са својим пријатељима убио цара.

Цар Јован V Палеолог (1341-1391)

Можда нико није тако једноставно, али тачно и свеобухватно оценио владавину Јована V Палеолога као непознати писац такозване „Хронике о турским султанима”, једног од последњих историјских списа насталих на грчком језику којим се практично завршава грчка историографија – вертикала у чијем се подножју налазе „отац” историје Херодот и највећи историчар античког света Тукидид. Реч је о тексту који је састављен негде на размеђу XVI и XVII столећа и у којем стоји записано: „Авај! Велике немаштине, у којој је било несрећно царство, у коме архонти беху богати, а цар (Јован V Палеолог) беше сиромах.”

Ако вас шта занима из богате историје византијског царства, питајте и ја ћу да вам покушам одоговрити

ajde ovo obrazloži. koji adam i kako adam ?

Bog je nacinio Adma od zemlje, i od Adamovog rebra je postala Eva, sto znaci da ju je simbolicki rodio Adam. S druge strane, Eva je majka cjelog ljudskog roda, pa i Hristove majke Marije. Kako je Isus Hristos jednosustan svome ocu Bogu, krug se zatvara. Jasnije

Evo jos jedne


Od iste, tako reci u istom, za isto rodise se
dva, inace, svestenika gospodu da sluzi bogu,
no ispade jedan da je ovca, drugi vuk gonitelj.


Odgovor cu da napisem sutra.

Цар Јован VI Кантакузин (1347-1354)

Мора се признати да о Јовану Кантакузину можда нико није изрекао тако језгровиту и у исто време тако свеобухватну оцену као Нићифор Григора, његов пријатељ, а касније љути супарник у исихастичким распрама, човек који га је одлично познавао. Преточено у једну реченицу, ово мишљење је личило на епитаф: „Само да је живео у срећније време, могао је да буде велики цар, кадар да води Царство према невероватном благостању.”

Размена посланстава између цара Теофила и калифа ал-Мамуна, IX век. Калиф ал-Мамун упорно је настојао да, као један од услова мира, арапским учењацима буде дозвољено преписивање и позајмљивање књига из велике библиотеке у Цариграду. Тако су, захваљујући Византијском царству, у славној кући мудрости у Багдаду могла да се изучавају дела великих умова антике.

-Трагични цар који је изгубио Цариград. Колику је важност престављао Цариград византинцима и самим царевима свједочи следећи податак :

"Када су 1397. године Турци били на капијама Цариграда, Константинов отац Манојло II упутио је Господу следећу молитву: „Господе Исусе Христе, не дај да се међу хришћанима прича како је град са свим својим светим и узвишеним споменицима вере пао неверницима у руке за моје владавине". Била је то несрећа која је задесила његовог сина Константина Палеолога, последњег византијског цара. И он се молио, радије да погине него да остане у животу и види последице освајања. Имао је среће утолико што је његова последња молитва услишена.