Византијски цар Јустинијан II  (685-695, 705-711)


Због побуне коју је повела странка плавих он је осакаћени и збачени, и послат у прогонство у Херсон и том приликом му је одсјечен нос, а странка плавих је за цара прогласила Леонтија, стратега теме Хеладе. Ово сакаћење су византимци преузели од својих источних комшија. Одсјецање носа или језика је источњачки обичај и тиме се симболички изражавало да је осакаћено лице дисквалификовано за вршење царске дужности. Међутим, упорни Јусинијан је успјео вратити на престо, упркос што му је нос одсјечен. После њега, византинци су одустали од овог начина кажњавања.

ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋИХ СКРНАВЉЕЊА СРЕДЊЕГ ВЕКА УЧИЊЕНО ЈЕ У XIII ВЕКУ НАД ГРОБОМ РОМЕЈСКОГ ЦАРА ВАСИЛИЈА БУГАРОУБИЦЕ.

Његово тело – усахли старачки леш – у XIII столећу је избачено из гроба. Када је војска цара Михаила VIII Палеолога покушала да преотме Цариград од Латина, у пролеће 1260. године, међу рушевинама манастира Јована Богослова, смештеном у једном од цариградских предграђа, пронађено је тело страшног цара Василија Бугароубице. Како је забележио историчар Георгије Пахимер, василевсово тело, наго и прислоњено уз зидине храма, било је прилично добро очувано. Неко од чобана који су ту чували стоку – вероватно и не знајући о коме је реч – у царева уста је ради поруге ставио пастирску фрулу. Тако се непознати починилац поиграо са посмртним остацима најмоћнијег византијског цара, пред којим је дрхтала јужна Италија. Чувши за овај догађај, Михаило VIII Палеолог је истог часа послао златоткани покров. Уз појање и одговарајуће почасти, тело Бугароубице је најпре пренето у Галату и смештено у шатор царевог брата, да би затим достојанствено и уз пуно пијетета било поново сахрањено, овога пута у манастиру Христа Спаситеља у Селимврији. Цариград је тада, наиме, још увек био у рукама Латина. Неколико векова касније, судбина земних остатака Василија II Бугароубице на особен начин је одјекнула у дугачкој и дирљивој поеми Царева свирала коју је 1910. године објавио модерни грчки песник Костис Паламас (1859-1943).”

Извор: Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље, Београд 2003.

РОЂЕНИ У ПУРПУРУ



Компликована је била индустријска производња пурпурне боје, резервисане за цара као доказ његове владарске свемоћи. Било је потребно чак 12.000 шкољки да би се офарбао један императорски огртач.

Израз „порфирогенит”, односно „рођен у порфири” (пурпуру), како бележи учена византијска принцеза Ана Комнина, означавао је здање у саставу цариградске царске палате изграђено од црвеног мрамора, које је служило као породилиште византијских царица и звало се „Порфира”. По његовом имену светом се раширио појам „порфирогенит” који је означавао царске синове и кћери, наглашавајући њихово најплеменитије порекло.

У широком спектру боја црвена је у империји заузимала посебно место. Прецизније, била је то загасито љубичасто-црвена нијанса црвене. Иначе, она је као боја ватре и крви за многе народе главна јер је најдубље повезана с принципом живота. У Византији је употреба читавог спектра црвене боје доведена у најтешњу везу с установом царског достојанства, па су византијски цареви били од главе до пете у црвеном.

Од 4. века аудијенција код цара, доступна само уском кругу повлашћених, подразумевала је и уживање у привилегији да целивају императоров пурпурни огртач. Био је то древни обичај изражавања почасти римском императору, а временом се искристалисала теорија по којој је василевс божји изасланик на земљи и господар хришћанске васељене, па је, као такав, на врху пирамиде свих средњовековних владара. Обожавање цареве личности који је установио Диоклецијан подразумевало је да се клекне и пољуби скут цареве одеће. Но, Јустинијан Велики, болећив према ласкању и изразито наклоњен аутократском начину владања, наметнуо је обичај да се пред императором пада ничице, удари челом о под и љуби царева обућа како би се нагласила ропска послушност поданика према владару.

У наредним вековима пурпур као симбол императорске моћи проширио се не само у Византији већ и у знатном делу средњовековног света. У Византији је једино цар могао да облачи црвену одећу, носи црвене ципеле и потписује се црвеним мастилом. Током дворских церемонија цар је стајао на нарочитим пурпурним концентричним круговима на поду.

Царска одећа упадљиво љубичасто-црвене боје давала је могућност да поданици, приликом најважнијих хришћанских празника, лако уоче кључну фигуру – византијског василевса. Уз то, пурпурним врпцама обележавана је и имовина која је била конфискована по царевом наређењу.

Ни сахрана царева није могло без особене улоге пурпура. Било је уобичајено да саркофази у којима су почивали византијски василевси, буду израђени од мрамора пурпурне боје. Иначе, они су углавном сахрањивани у цариградској Цркви светих апостола, која је све до василевса Константина VIII служила као нека врста царског маузолеја. Касније су владари имали гробнице и у другим престоничким храмовима. Догађало се да је симболичка пурпурна боја морала да узмакне пред прозаичним разлозима. Тако су цареви Јустин I и Теофило били сахрањени у гробницама од зеленог, а василевс Михаило III нашао је вечни мир у гробници од тесаника белог мрамора. Сматра се да су у тим приликама залихе пурпурног мермера биле исцрпене, па се у невољи прибегло другим бојама.

Као што је пурпурна била искључиво одређена за василевса, неке друге боје биле су типичне за дворске великодостојнике. Плава је била одређена за оне с високом титулом севастократора, док је за цезаре, по рангу достојанства одмах испод њих, била прописана зелена боја.

Најбољи квалитет загасито љубичастоцрвене боје у Византији се добијао од једне врсте мекушца званог волак бодљиви, морског пужа предњошкржњака чија је кућица продужена у дугу трновиту цев у облику дебље бодљикаве љуштуре за дисање. Овај грабљивац, који иначе напада шкољке, настањивао је воде недалеко од Тира, луке у древној Феникији, и морске просторе надомак Пелопонеза и оближњих острва. Производња заснована на овим шкољкама пурпурне боје настављена је до 13. века.

Индустријска производња пурпурне боје била је веома заметна и скопчана с низом потешкоћа. Било је потребно чак 12.000 шкољки да би се произвео један огртач пурпурне боје. Наравно, најквалитетнији пурпур био је резервисан за царску употребу, што је прописивао и кодекс цара Јустинијана из 6. века. Осим њега, у оптицају су били и мање квалитетни производи, сурогати и најлошије имитације. Зато су и цене широке палете пурпура и његових више или мање успелих „двојника” биле веома различите. Знаменити Едикт о максимирању цена, који је 301. донео император Диоклецијан, што би се данашњим економским речником могло назвати „замрзавање” цена, наводи 12 врста пурпурног текстила, чије су цене од 10.000 денара за црвену вуну до 150.000 за свилу пурпурне боје. Денар је био староримски новац који је добио назив по томе што је имао десет пута већу вредност од бакреног аса. Иначе, пред крај 3. века, у време вероватно највеће економске кризе у историји, римски новчани систем је готово сасвим пропао. Диоклецијанов Едикт није дао прижељкиване резултате, па је тек Константин Велики утемељио нови и стабилан новчани систем. Државне радионице које су производиле боје углавном су биле у граду Тиру, где, осим бојаџија, има и ткача. Радионице и приватни еснафи постојали су и у сиријским градовима Хелиопољу и Лаодикеји, те Отранту. Но, после 7. века производња пурпура углавном је сведена на Цариград.

Mozda ne bi bas toliki br. slika moralo u jedan post 

„У Византији, па и у другим деловима средњовековног света био је познат један занимљив начин давања имена новорођеној деци. Он се примењивао када је постојала опасност да новорођенче умре, а оновремена смртност деце није била занемарљива. Требало је да се у одаји где борави тек рођено дете постави дванаест слика главних апостола, а затим да се испред сваке слике учврсти подједнако дуга и тешка свећа. Свеће је требало истовремено упалити и док су се свештеници, појући, молили за новорођенче – сачекати да се види која ће се свећа последња угасити. Дете је требало да добије име управо по том апостолу. На тај начин је име добила Симонида, кћи цара Андроника II Палеолога и касније српска краљица, супруга краља Милутина (1282-1321), која је рођена 1293/94.”

Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

Видео сам...али ајд, нека сад стоји ....Има још слика, па ћу да убацујем...повремено

ne kazem manje slika ukupno  nego po postu manje - preglednije je i bolje se ucitava 

Мало сам се заиграо .... опростићете ми ..

Константин Велики, од мајке Јелен...оснивач Цариград




(величанствена статуа цара Константина Великог са натписом да је овај римски цар у Јорку проглашен 306. године за владара.)


Константин XI Драгаш Палеолог, од мајке Јелене, последњи византијски цар и владар који је изгубио Цариград.