Ili kad se koristi mobitel da bi se napisao post...to su muke teske

pa obično kad neznaju šta će, ignorišu ili pokušavaju da ismeju.

kad "neznaju" onda se ne javljaju 

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 943 ГОДИНЕ ДОГОДИЛА СЕ БИТКА КОД МАНЦИКЕРТА - ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ПОРАЗА РОМЕЈСКЕ ВОЈСКЕ.

„Током читаве историје, Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци, па Османлије. У XI столећу Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су са лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифину престоницу, Багдад. Ускоро је читава предња Азија до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту, припала Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију, јасно ставили до знања да им је циљ поседање Мале Азије.
Управо у то време, преминуо је цар Константин X Дука (1059-1067), а његова удовица Евдокија се, под притиском једног дела јавног мњења, удала за генерала Романа Диогена, који је тада једини био у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар, Роман IV Диоген (1068-1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да понесу епитет релативно успешни, али се трећи завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске, у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани), и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063-1073). Битка се одиграла у Јерменији, код варошице Манцикерт, на домак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али се на основу података византијских Кратких хроника, овај догађај помера за недељу дана и узима се да је битка била 26. августа 1071. године.
Подаци сачуваних извора, византијских, оријенталних и западних у приличној мери су опречни, тако да није лако васпоставити шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио, тако да је један њен део – Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела – није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, а Селџуци су се повукли, претварајући се да беже; онда су се неочекивано окренули и ухватили у замку своје непријатеље. Ипак, већина византијске војске је напала турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану је следећег дана успело да на своју страну привуче неке контингенте Уза, племена веома сродног Селџуцима, али је то још увек било далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара, ударила је у центар, али је у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген се нашао у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Модерни истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су се они веома вешто користили стрелицама.
У првом тренутку пораз није био толико тежак: византијски губици су били релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим је потписао частан мир. Али, онда су ромејске међусобице овај догађај претвориле у катастрофу са несагледивим последицама. Противничка страна у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел, извршила је неку врсту „државног удара” и на престо је постављен Михаило VII Дука (1071-1078). По повратку из турског заробљеништва, Роман Диоген је посегао за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепели. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор, потписан неколико месеци раније, више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској инвазији и они су, за неколико година, покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, који су Византији повратили теч учесници Првог крсташког рата 1097. године.”

Битка код Манцикерта 1071. је била важна прекретница у византијској историји и догађај од светскоисторијског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски континент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне стране, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране.

ne pazim kao ti, al po nekad Srbi napišem velikim slovom
ajde već jednom stavi tekst kada su vizantijci postali bogumili.

„Царске гробнице и, уопште, гробнице богатих људи и великодостојника нису пљачкане само из користољубља – што се, наравно, често догађало – него и због жеље за посебном врстом инсултовања. Војници победничке стране настојали су да похаром гробних места људи који су остали забележени у великој књизи историје не само оскрнаве земне остатке давно преминулих него и да истовремено на најгрубљи начин повреде сећање савременика на њих.
Познато је да је оскрнављено тело василевса Јована III Ватаца (1221-1254), који је уз Константина Великог (324-337) био једини од преко деведесет византијских царева кога је црква канонизовала и заоденула ореолом светитеља. Он је преминуо 3. новембра 1254. године у својој омиљеној резиденцији у Нимфеону, а сахрањен је у оближњем манастиру Сосандру надомак града Магнезије. Пола столећа касније, када се Магнезија нашла у турској опсади, настала је легенда да давно упокојени Јован III Ватац са светиљком у руци обилази и прегледа одбрану града који је у његово време доживео највећи успон у својој историји. Месни живаљ је блаженопочившег василевса већ поштовао као светитеља. Некако у то време монаси манастира Сосандра пренели су у Магнезију цареве земне остатке. Како је забележио Георгије Пелагонијски, животописац василевса и свеца Јована Ватаца, Турци из Емирата Сарухан, којима је била позната легенда о цару – заштитнику града, приликом заузимања Магнезије 1313. године, докопали су се саркофага са његовим телом и са градских бедема бацили га у понор.”

Извор: Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље, Београд 2003.



„Византијско друштво имало је и установу затвора у којима су по казни били приморани да бораве преступници различите врсте, почев од обичних лопова и дужника, преко издајника, убица или мађионичара, до политичких непријатеља и супарника. Још су Василике, законски зборник донет за владавине Лава VI Мудрог крајем IX столећа, забрањивале постојање приватних затвора. Међутим, манастири су веома често коришћени као место заточеништва. Припадници виших слојева византијског друштва имали су разлога да стрепе од ове институције.”

Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453) I-II, Стубови културе, Београд 2000.



„С једне стране, царска одећа упадљиво љубичастоцрвене боје давала је могућност да посматрачи, то јест поданици Царства, приликом најважнијих хришћанских празника релативно лако уоче кључну фигуру – византијског василевса. С друге стране, боја пурпура као ознака царске власти распрострла се и по простору који бисмо могли означити као свет техникалија. Тако, на пример, Агатија Миринејски, византијски историчар VI столећа, бележи да се пурпурним врпцама обележавала имовина која је била конфискована по царевом наређењу.”

Извор: Радивој Радић, Цариград – приче са Босфора, Еволута, Београд 2008.

Песма познатог грчког композитора посвећена ромејском василевсу Константину XI Палеологу Драгашу (1449-1453).

ДОЋИ ЋЕШ ПОПУТ МУЊЕ!

„Доћи ћеш попут муње,
Славиће држава цела.
И море, и земља и небеса
У светлости твојој.
Носићу хаљине беле
Да бих те поново додирнуо.
Твоја светлост, моје срце и ја,
који те толико волим.

Цар царева царевима царује!
Милост, милост, Боже на Небесима!
Константин Драгаш Палеолог
По милости Божијој цар Ромеја!
На капији светог Романа,
Јашући на кобили белоногој.
Четири Бета, милост, милост,
море Мраморно,
Босфор и четвртак Црни.
Задрхта сунце, зајеца земља!
Пао је Град, Пао је Град!
Краљица Градова, Златна капија
Порфиророђени у руменој јабуци.
Град је мач био, Град је копље био,
Град је кључ био царства Ромејскога.
Тихо Владичице, не рони сузе
Проћи ће време и године, биће поново Твој.

Кроз капију светог Романа
Отишао си на место далеко.
Али ће те анђео поново донети овде,
У право време.
У Свету Софију.
Сви бићемо на тој литургији будућој.
Сви Грци заједно!”

„Поједини представници највиших слојева византијског друштва су каткад морали да страхују да не буду узети као таоци приликом склапања неких међудржавних споразума. Наравно, то је значило не само прилично ограничење слободе кретања и делања него је у случају нарушавања постигнутих договора могло да таоце изложи великој неизвесности, није претерано рећи и опасности. Међутим, употреба талаца је чинила део средњовековне дипломатије.”

Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453) I-II, Стубови културе, Београд 2000.

Дромон у акцији - приказ битке на Босфору 941. године. Кијевски кнез Игор је својом флотом напао Византију. Bизантијски цар Роман I Лакапин (920-944) опремио је 15-ак бродова грчком ватром. Руси су се искрцали у Битинији и опустошили малоазијску обалу Босфора. Цариград се нашао у тешком положају, али је у овом новом сукобу с Русима Византија испољила много већу снагу него 907. године, што јасно показује колико је њена флота у међувремену била ојачала. Руси су поражени и потиснути из Битиније, а приликом њиховог повлачења византијска флота, под заповедништвом паракимомена Теофана, напала је руске лађе и успела да их уништи „грчком ватром”.

Maло ћу да скренем са теме...тј нећу пуно јер ћу се дотицати Византије али и Србије и Бугарске..


Битка код Велбужда

У ИМЕ ТВОЈЕ,



   Није сигурно које је тачно године принцеза Ана коју неки зову и Неда, кћи краља Милутина, удата у Бугарску за Михаила, сина видинског деспота. Вероватно је то било на размеђу векова, крајем 13. или почетком 14. столећа, односно између 1298. и 1301. године. Тим браком потврђен је мир и стављена тачка на бројне српско-бугарске размирице током деценије ратовања на северу српских земаља. Претходно су сукоби на српско-угарско-бугарским међама отпочели још око 1291. године, у области Браничева на Дунаву.
    Рат двојице српских краљева, браће Драгутина и Милутина, против браничевских господара Дрмана и Куделина завршен је победом Срба.  Они „прогнаше оне зломисленике (који) одоше посрамљени у погибли и великом презиру”. Међутим, овом победом ратовање није било завршено.  Уследио је комбиновани поход војске Татара, Бугара и Кумана која је продрла дубоко у Србију, спалила манастир Жичу и безуспешно покушала да опљачка Пећки манастир. Али „да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова нису могли”, каже архиепископ Данило II.



У одмазду, српски противнапад протегао се чак до самог Видина на Дунаву, одакле је деспот Шишман морао да пред војском краља Милутина бежи преко реке. Нови, узвратни напад Монгола на Србију предупређен је миром између Милутина и кана Ногаја, праунука Џингис-кана. Некако у исто време деспот Видина оженио се кћерком српског жупана Драгоша, док „овај благочастиви краљ (Милутин) даде кћер своју (Ану) за Михаила (деспотовог сина), који после постаде цар целој бугарској земљи”.



    Тешко је са сигурношћу утврдити од које је од бројних жена благочастивог краља Стефана Уроша II Милутина потицала принцеза Ана-Неда. Може да се претпостави да јој је мајка била Бугарка Ана Тертер, кћи цара Ђорђа I Тертера, којом се Милутин оженио 1284. године. У том случају, Ана-Неда могла је да има 13 до 15 година у време када је као невеста стигла у Видин. Провела је десетак година као супруга наследника деспотске части да би, након смрти њеног свекра, око 1310. године, уз мужа Михаила постала и деспотица Видина. Мужу је родила „доста деце”, међу којом тројицу синова: Ивана Стефана (око 1308), Шишмана и Михаила.
    Најстарији син је своје друго име (Стефан) очигледно добио као знак поштовања према славној владарској породици његове српске мајке. Првих година брака Ана-Неда је живела, у Видину, на свом великашком двору, посматрајући воде широког Дунава, и не слутећи невоље које ће јој донети променљива судбина. Али драме и промене у њеном животу, тако честе у владарским породицама тога доба – посебно код Немањића – неће бити само личне природе. Оне ће пратити успоне и падове односа српског и бугарског двора.
    У Србији је, енергични и немирни краљ Милутин мењао савезништва, а уз њих и жене. Након година проведених у освајањима на југу у Византији, Милутин је 1299. године закључио мир са царем Андроником II. Променивши савезништво, отпустио је тадашњу супругу, Бугарку Ану Тертер и оженио се византијском принцезом – још дететом – Симонидом Палеологином. После тога дошло је до сукоба, који је прерастао у дуготрајан рат Немањића, оба краља Милутина и Драгутина. Рат два брата је уз посредовање њихове мајке Јелене (Анжујске) завршен примирјем. Али, немири у српској владарској породици су настављени.   Против оца побунио се Милутинов син Стефан (Дечански) за шта је сурово кажњен: био је делимично ослепљен и с породицом протеран ван земље, у Цариград.
    Ускоро је у Србији и у Бугарској дошло до још већих промена. Умро је краљ Милутин (1321), након чега је нестало оне блиске везе која је до тада постојала између деспотског пара у Видину и српског двора.  Огорчена борба око власти између три принца и претендента на српски престо (Стефана, Константина и Владислава) која је уследила одмах након Милутинове смрти, завршена је победом Стефана Уроша III (Дечанског). Видински деспот Михаило је у тим сукобима учествовао посредно: помагао је Драгутиновог сина Владислава (II), а не брата своје жене, Стефана.
    Ипак, највеће промене у Анином-Недином животу тек су следиле. Године 1323. у Трнову је без потомства умро бугарски цар, млади Ђорђе II Тертер. За новог владара изабран је царев рођак и најмоћнији великаш, Михаило Шишман. Ана-Неда тако је постала бугарска царица. Али, брзо ће увидети да су срећа и слава у животу врло променљиви.



    Први корак води неком судбинском животном догађају понекад почиње још издалека. Тако је и Михаило Шишман још 1324. године донео одлуку чије последице су водиле до драматичних збивања у Бугарској и Србији много касније. Бугарски цар је, наиме, одлучио да промени савезништво, па је од српског пријатеља постао савезник и зет византијског цара (Андроника III). Истовремено, променио је и жену. После више од две деценије брака, Ана-Неда више није била занимљива свом царском супругу.
    Била је „заточена” (вероватно у манастиру или у неком замку удаљеном од престонице), а касније вероватно послата у Србију, код брата, краља Стефана Уроша III (Дечанског). Њено место уз бившег мужа, а сада владара, заузела је Византинка Теодора Палеологина, тридесетпетогодишња удовица ранијег бугарског цара (Теодора Светислава). Ово је примљено као велика увреда на српском двору, не само за разведену царицу Ану, него и за њеног брата краља. У једној каснијој поруци, краљ Стефан (Дечански) подсећао је сестру на бившег мужа који јој је „учинио толика зла и безбројне досаде и који те је осудио на заточење и који те је лишио части царске и престола твога”.
    После победе Андроника III у византијском грађанском рату 1328. године против деде Андроника II, кога је помагала Србија, наступиле су повољне околности за блиско савезништво Бугарске и Византије, а против Србије. Циљ оба савезника био је да се заустави нагло ширење српске државе ка југу које је почело освајањима краља Милутина. Године 1330. двојица царева договорила су заједнички напад, Андроник II с југа, а Михаило Шишман с истока.
    Заборавивши на „љубав и сва добра” које је некада добијао од свог таста, цар Михаило Шишман „подиже велики рат” на Стефана Дечанског „хотећи озлобити његово краљевство и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачества”. Осим бугарску војску, цар Михаило прикупио је Осете (Јасе) и Татаре, а добио је и помоћну војску од влашког кнеза Басараба.



  У предговору своме Законику цар Душан дао је да се запише како се „подиже на нас 7 царева, у лето 6838, месеца јунија 19. дан... сви они кренуше на нас, хотећи... као нешто слатко прождерати нас и земљу нашег отачества разделити себи и у ропство себи предати”.
    Спремала се велика битка која ће за дуго време одлучити премоћ на Балкану. И са бугарске и са српске стране снаге су бројале по око 15.000 ратника. „Ми сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, њих око 15 тисућа, и свесрдачно подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу” (цар Душан). Српски краљ у служби је имао шпанске, а можда и немачке најамнике. Хроничар Григора пише да је у српској војсци било „1000 келтских (тј. шпанских) коњаника који су се одликовали величином тела, изузетном снагом и били су најбоље извежбани и искусни у руковању оружјем”. Други византијски хроничар тога доба, Ј. Кантакузин, помиње 300 тешко оклопљених Немаца.



    Стефан Дечански наредио је „да се скупе сви војници српске земље, отачества свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави” (Данилов ученик).  Срби су очекивали да ће у том пределу доћи до битке, али је бугарска војска изабрала други правац, од Трнова прво на север, ка Видину, а затим на југ, како би се састала са византијском војском. Прешавши српску границу, „четири дана (бугарски цар) се задржао несметано пустошећи и пљачкајући непријатељску земљу, секући дрвеће и уништавајући поља...” (Григора).
    Да би предупредио спајање две противничке војске, Стефан Дечански наредио је да његове снаге хитно крену ка Бугарима. „Стефан краљ владар Трибала (Срба) видевши да је с обе стране окружен непријатељском ватром, а пошто му се чинило да неће бити кадар да се и једном и другом цару супротстави поделивши војску, изабрао је радије цара Миза (Бугара) као супарника и целокупну војску је кренуо на њега...” (Кантакузин). На путу се зауставио у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.
    „Чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту званом Земен, на обали реке зване Струма, и да плени околне крајеве те, и тако пожуривши се (краљ Стефан Дечански) стаде близу њега са својим војницима, на реци Каменчи” (Данилов ученик).
    Пошто су се две војске приближиле, склопљено је кратко примирје. Током неколико дана трајали су преговори али, у ствари, обе стране желеле су да добију на времену, како би им пристигло још војске.
    Током примирја бугарска војска делимично се распршила по околини тражећи храну и пљачкајући. У суботу, 28. јула 1330. године, у рану зору изненада се пред Бугарима појавила потпуно постројена и за борбу спремна српска војска.
    „Са изласком сунца појави се и краљ Србије предводећи снажну војску, чије је оружје бљеском заслепљивало очи посматрача” (Григора). Српски врховни војсковођа (краљ Стефан) поделио је војску на два дела: једним делом командовао је сам, док је други с најамницима предводио млади краљ Душан. И византијски и српски извори наводе да су Бугари били изненађени нападом, иако није поуздано утврђено да ли су Срби прекршили договорено примирје или, пак, цар Михаило једноставно није очекивао напад тога дана. Бугарски цар био је „у великом метежу”, али је, ипак, наредио да се војска на брзину наоружа и построји. Уз узвик „у име твоје Господе, поразићу непријатеље моје и прогнаћу их”, Стефан Дечански наредио је општи напад.
    „Затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране и коњи фрком зарзаше и био је велики вапај. Младићи превисоког краља (Стефана) на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити и стојаху крепко, не разилазећи се један од другог. И тако борећи се би велико падање Бугара и тако одоле српска сила” (Данилов ученик).
   Чини се да битка није дуго трајала. Бугарски бојни редови били су брзо разбијени. „Војници господина краља гоњаху силе цара Михаила једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи.” Хроничари описују и реку Струму која се „сва изменила у крв”, јер Бугари беху сасецани „као пољска трава”.



    Српски хроничар истиче да се „млади краљ” (Душан) „веома прослави у овом рату”. Најјачи српски напад био је усмерен право на место где се налазио цар Михаило. Цар Душан касније је записао како „налетесмо на њих и милошћу Божјом поразисмо све победом великом на удивљење свим околним царевима и господи...” Он, додуше, наводи и да је лично убио цара Михаила („мачем главу његову узех”) што, ипак, не би требало дословно прихватити, јер то не помиње ниједан други савременик битке.
    О погибији бугарског цара постоји више прича, али све се слажу да је био тешко или смртно рањен у борби или током бекства након битке и да је преминуо, било на лицу места, било након неколико дана проведених у коми, „пошто му тело није издржало смртне ране”. Цар Михаило је по наређењу краља Стефана сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Остатак бугарске војске био је „највећим делом посечен, а остали су се вратили кући оплењени до голе коже”.
    Вест о великој српској победи брзо се проширила. Сазнавши за резултат битке код Велбужда, византијски цар Андроник III напустио је поход на Србију. „Вратио се најбрже што је могао у Цариград, не учинивши ништа и не претрпевши ништа” (Григора). Преостали бугарски бојари, на челу са царевим братом, Балауром, одмах су Србији понудили мир. Неки међу њима предлагали су и да Стефан Дечански буде изабран за бугарског цара, и да се две земље обједине, што српски краљ није прихватио. Уместо тога, Стефан Дечански је на бугарски престо поставио свога сестрића Ивана Стефана, а уз њега вратио и своју сестру, бившу царицу Ану-Неду.
   „И хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој, царици Ани... посла ка њој говорећи: Уставши иди са славом са сином својим на царски престо где си и пре била, у царски град славни Трнов.”

                               

Победа на Велбужду била је једна од највећих битака српске војске на отвореном пољу у средњем веку. Вероватно је резултат изненађења и већег подстицаја који је српска страна имала у односу на Бугаре. Други могући разлог је постојање професионалног војничког језгра, односно сталне војске (шпански и немачки плаћеници) међу српским трупама. Победа је означила и почетак раздобља превласти српске државе на Балкану која је трајала неколико деценија. Међутим, двоје владара из куће Немањића – брат Стефан, краљ у Србији, и његова сестра Ана-Неда, царица у Бугарској – врло су кратко могли да уживају у плодовима велике победе.
    „Ниједна срећа у животу не остаје занавек непомућена, нити без зависти... Страшна и жестока бура дигла се на блистави успех краља (Стефана), преплавивши и потопивши све што му је учинило радост у животу, па и сам живот одузевши” (Григора).
    Већ у фебруару 1331. године у Бугарској збачен је с престола и протеран млади цар Иван Стефан. Царица Ана је с децом побегла код брата Стефана Дечанског, док је један од њених синова (Шишман) отишао да тражи помоћ код Татара. Једно време Ана-Неда живела је у Нишу, вероватно у нади да ће се ускоро вратити у Бугарску. Међутим, крајем исте године десио се преврат и у Србији. Син Стефана Дечанског, Душан, уз помоћ властеле збацио је оца са престола. Стефан Дечански је недуго затим умро или је био убијен у затвору (новембра 1331). Нови српски краљ ускоро је успоставио добре односе са бугарским царем Иваном Александром.
    Већ на Ускрс 1332. године двојица владара су се и ородила: Душан се оженио сестром новог бугарског цара Јеленом. Овим су се распршиле све Анине наде да се врати на власт у Бугарској. Исте године она је са сином Иваном Стефаном отишла у Дубровник. Живела је још доста дуго.   Последњи пут се помиње у документима 1346. године. Бивши бугарски цар Иван Стефан касније је живео у Цариграду и Напуљу, где је изгледа и умро 1373. године.




 Аутор:
Д. Лопандић