Taj trenutak je jednostavno neizbežan. Događa se i u najsavršenijim partnerskim odnosima. Zapravo, lakoća s kojom se prevazilazi problem koji je prouzrokovao prvu veliku svađu najbolji je pokazatelj kvaliteta samog odnosa. Istina je da ona za mnoge znači kraj. Za neke druge reč je o odustajanju od samog sebe zarad opstanka veze i udovoljavanja partneru. One koji se zaista vole, a pri tom su dovoljno zreli i samosvesni, prva velika svađa vodi ka uspostavljanju kompromisa. Ali, ne trulog, privremenog primirja, koje će kad-tad prouzrokovati još veće bure. Reč je o spremnosti da se u najpozitivnijem mogućem smislu menjaju, podstaknuti emocijama koje osećaju.

Na ljubavi treba da se radi. Ona podrazumeva lično usavršavanje, prevazilaženje sopstvenih granica u ime nečega što je veće i trajnije. Učeći na svojim i tuđim iskustvima, dolazimo do zaključka da je najčešći razlog neuspeha današnjih veza, a možda je uvek tako i bilo, naša lična emotivna nezrelost, koju kao balast (sigurno ne kao kapital) unosimo u odnose koje uspostavljamo. Radije se bavimo "dizajniranjem" samog odnosa, utiskom koji ostavljamo, načinom na koji ćemo "sa stilom" provesti zajedničko vreme nego što zaista slušamo, pratimo, pokušavamo da osetimo osobu koja sedi preko puta. Učeni smo da tragamo za tajnim namerama, da taktiziramo, vešto i brzo procenjujemo, igramo igru i bacamo udice. U svemu tome ne postoji neka velika razlika između muškog i ženskog pristupa, jer smo i jedni i drugi preopterećeni instant receptima iz kvaziljubavne kuhinje.

Smuti, pojedi i prospi. Briljiraj, zaseni, osvoji. Obori s nogu. Budi bolji, budi taj koji vodi igru. Kada se svemu tome doda još i fenomen "konstruktivnih" ljubavnih odnosa, onda samoj ljubavi ne preostaje ništa drugo nego da spakuje kofere i preseli se nekud daleko.



Izvor: Krstarica