Violinista u metrou

Čovek je stajao na stanici metroa u Vasingtonu i počeo da svira violinu.
Bilo je hladno decembarsko jutro.
Svirao je šest Bahovih komada, oko 45 minuta.



Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta neki sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme tamo kuda je krenuo. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: jedna žena mu je ubacila prilog u kutiju bez zastajanja, nastavljajući da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je pogledao na sat i krenuo dalje - očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je onda povukla, i ono je krenulo sa njom, neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazala je još nekolicina dece, ali su ih svi roditelji bez izuzetka primorali da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju uobičajenom brzinom. Violinista je sakupio 32$.

Kada je prestao da svira nastala je tišina, ali to niko nije primetio.
Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta.
On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara.
Dva dana pre nastupa u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta kostala 100$.

Ovo je stvarna prica.
Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, a radilo se o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Osnovno pitanje za eksperiment je bilo ovo dole.
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
- Da li primećujemo lepotu?
- Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
- Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta, koji svira jedan od najboljih muzičkih komada ikad napisanih, koliko drugih stvari propustamo?

Izvor

bas lepa i poucna pricica 
ja znam danima da prolazim istom ulicom i jedan kad kad ne prevrcem po glavi poslovne ili ljubavne transakcije ,
obicno primetim neku novu radnju ili neko lepo drvo u parku .. i uvek se zapitam gde ja to gledam uopste 

U poslednje vreme kada sam na putu u školu, uvek spazim jednog siromašnog frulaša koji svira baš, ali baš divno... Ali ja uvek razmišljam o tome kakav će mi biti dan u školi i da li ću zakasniti na čas, pa se i ne obazirem mnogo na njega... iako mi melodija koju je svirao ostala u glavi 


pa... za mene ne. Barem ne svesno

U tom grmu i lezi zec.

Znači zarezati svoju percepciju tokom šetnje?

Prepustiti se svojoj percepciji, jer nikad ne znas kakav prizor mozes videti.
Uostalom, sasvim je moguce da mnoge stvari i uocimo, ali toga nismo svesni (ne da je moguce, nego je sasvim sigurno).
I primecujemo i ono sto mislimo da nam je promaklo.
Zato percepciju u pripravnost, jer je ponesto stvarno steta propustiti.

Meni je, recimo, uzivancija da gledam lica ljudi dok hodam ulicam. Neverovatno je sta se sve na tim licima moze procitati.
Smejuljak devojke dok gleda u mobilni, nervoza dekice kome ce svakog trena puci kese pune voca, bezbriznost dece dok idu iz skole...
Zabrinutost, sreca, tuga, dobro raspolozenje, bolest, nesreca, radost.... sve se to svakodnevno vidi na licima ljudi. 

Све видим, све гледам, опажам лепоту и ружноћу подједнако, свако маче које видим помилујем, улазим у продавнице из којих допире музика која ми се свиђа, дивим се излозима "Хлеб и кифле"...

U mom slučaju, čak i kad sam se prepustio percepciji, ono što svesno primetim, ja ne pridajem veliku pažnju tome  



Po onome što sam video na prvom postu, deca pokazuju mnooogo veći nivo percepcije od odraslih
Izgleda da njih muke daleko manje muče od odraslih ... pa imaju vremena da otkrivaju  

Ali pogledaj...da je tu stajao 1950 cent i repovao i kenjao nesto,dobio bi mnogo vise para...Prvo zato sto su (glupi) amerikanci...Drugo zato sto je svet neobrazovan,i ide napred,i slusa drugaciju muziku...niko ne ceni pravu muziko,nego svi slusaju tehna,repa i psidze,nije ni cudo kakvi smo svi...

ja da sam ga video,nebih verovao da svira violinu za pare...

psihodelija je sranje od muzike.

Covek uvek vredja ono sto ne razume.

Inace,sto se tice teme,ja uvek u Knezu hocu da ostane,ali nikada nemam vremena,da barem malo poslusam violiniste koji sviraju.Dobro,jeste da nisu ni blizu Dzosui,ali svejedno,muzika prija usima...osecem se lakse,makar i u prolazu da cujem...

Uvek sam sa paznjom slisao te njihove  izvodjace po podzemnoj ili ovakvim mestima i retko koji je bio bas dobar, neki su bili uzasno losi. Tako da, ipak primecujemo neke stvari

Tebi je to struka ti na svaku muziku gledas drugacije....

ima jedna zena iz juzne koreje sto svira klavir celo leto na glavnoj ulici u becu (nesto kao knez mihajlova)

uvek su oko nje minimum 10 ljudi koji je slusaju ... i ja kad god prodjem zastanem i odslusam bar jedan komad.

ne svira samo ona .. ima tu raznih ljudi na raznim instrumentima, ali ona je "najpopularnija".

ali dobro ... grad opere ... balova ... ... turista ...

Postavlja ovaj tekst i mnoga druga pitanja; sasvim nenamerno.  I o intrigantnosti pomenutih Bahovih dela, i o prijemčivosti klasične muzike rano izjutra.
Kontekst često određuje reakcije ljudi. Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju na muziciranje u holu metroa, najverovatnije jer se to ni ne očekuje od ljudi. S druge strane, od ljudi se očekuje da tapšu na kraju npr.pozorišnih predstava, i koncerata klasične muz. u za to predviđenim prostorima  I specijalno kad svira Džošua Bel, pre čijeg koncerta u bostonskom pozorištu su verovatno sve novine pisale, i sigurno nisu zaboravili da dodaju da je on jedan od najboljih muzičara sveta. (Lično mislim da bi mu ta pozorišna masa tapšala i da je izvadio potkovicu i udarao čekićem po njoj dva sata.)
"- Da li primećujemo lepotu?
- Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
- Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?"
Primećujem ono što je meni lepo; i zastanem kad imam vremena;a teško je objektivno reći šta je talenat pa da se zapazi bilo kako a kamoli još van konteksta

Moderan čovek je zombi. Od ranog jutra samo, žurba i problemi. Mnogi verovatno nisu ni čuli violinu. Većina ne primećuje ništa, zbog lažnih vrednosti, koje su nam usađene u mozgu, i stalno nas opterećuju do maksimuma. Postoji samo naš vlastiti svet i ništa drugo. Zato je sve više robota na ulicama. Vidimo da je deci violinista bio zanimljiv. To je zato šu deca prirodnija, manje zatrovana i nemaju briga.

Ovaj gornji post me neodoljivo podseca na ono o cemu je Pekic pisao u ''1999''... 

Nisam to čitao, ali sad sam se zainteresovao. Da li preporučuješ?

glupo pitanje, mnogo...

ako si se zainteresovao, nemoj da budes robot o kome pricas vec uzmi i procitaj

Lako je meni da zastanem i da slusham violinistu. Nisam ozhenjen, nemam decu i bole me brige ako dobijem otkaz, jer sam sam tako hteo. Medjutim kad drugi budu zavisili od moje odgovornosti, ima da olupam violinu o glavu njenog vlasnika ako mi stane na put ... shala mala ... ali razumecete shta sam hteo da kazhem.

Upravo je veliki rad doneo napredak civilizacije i omogucio nam da dobar deo dana uzhivamo. Nekad smo ceo dan jurili po preriji i shumi samo da se prehranimo i spavali u pecini.

Chovek nije zombi vec je odgovoran prema svojima. Slazhem se da neki preteruju u tome. Slazhem se i da ima pohlepnih ljudi ali vishe je onih koji hvataju krivine pa chesto zastanu da odslushaju nekog violinistu, mada cheshce odu na pivo.

Naravno da preporucujem, ne samo zato sto je Pekic, nego i zato sto je tematika u knjizi jako zanimljiva, poucna i metaforicki jako dobro uklopljena.