Uh Bože mili smrti svete

Osvanu i taj crni dan
crn da crnji ne može biti
nenajavljeni banuše u moj stan
u kome sam htio gnijezdo sviti.

Svakom bi otac biti moga
spremni su da potegnu istog trena
pištolje dok me streljaju strogo
kakva nastupiše tužna vremena.

Potomci Putnika, Mišića, Stepe
junake hapse svoga roda
i od pradjedova svojih ne strepe
dok oni se stide svojih izroda

I u grobu im se prevrću kosti
i kunu vremena što nastaše luda
vremena beznađa, zavisti, pakosti
vremena nesreće, izdaje, čuda.

Zar njihovi potomci izdaju svoje
dokazane junake prošloga rata
hapse ih ko zvijeri, Boga se ne boje
izdaje brat rođenog brata.
Puze pred okupatorima, stope ližu
čojstvo, junaštvo njima ne vrijedi
pred njima kao gnjide gmižu
ne poštuju ratnika kose sijede.

U okove, lisice, lance ga vežu
na sjedište ga bacaju kao vreću
i sve ga čvršće, jače stežu
i srećni, put Okružnog suda kreću

Samica čeka svoga roba
odavno čeka mene prokleta
ubi me srpska nesloga, zloba
Srbijo majko, zemljo sveta.

Njeni me zidovi sada griju
a vlaga i memla ispijaju kosti
zle sudbine drugih mnogih kriju
u nju sam doveden, bez milosti

Zidovi šute, ništa ne zbore
njihov me mrtvi pogled prati
dok misli moje sa mnom se bore
dokle će tako, htio bih znati
Tamnica kleta, hladna, prokleta
ni jedne riječi neće da prozbori
a mnoge broji zime, ljeta
i lica pamti što ih smori.

Mučenika bezbroj što tu skončaše
pamti im tugu, jad i muke
što za svoj narod živote daše
njihove nemoćne, uvele ruke

Njihovo sataračko skrhano tijelo
besane noći, sumorne dane
oči što nekad gledaše slijepo
i budne čekaše zore rane

U njima provedoše dane, godine
grešnici Bogu, grešnici vlada
čuvaj se tamnice, brate, sine
čuvajte se tamnice stari i mladi

Kud god mi pogled tamnicom šeta
osjećam uzdahe namučenih duša
Bogorodice majko, a Petko sveta
zašto ih đavo muči, kuša.
Svaki bi svoju da isprati priču
da samo riječ kaže koju
svaki je skučen, svaki je u grču
tako će pričati i moj moju.

Kada me odavde odvedu daleko
u Haške tamnice, memljive, proklete
i moju priču slušaće neko
oh Bože mili smrti svete!!!

11. 06. 2008.
Beograd, Okružni zatvor

“Ćelija 65”

“Ćelija 65” prva u nizu
je od ćelija koje im slede
ona mi prva ovjerava vizu
za Hag gdje će da me proslede.

“Ćelija 65” moja je sudba
koja mi otvara vrata pakla
u nju me spakova stara UDB-a
dok mi je lisice na ruke namakla.

“Ćelija 65” nije mi strana
niti je teško podnose oči
kao da mi je od Boga dana
osjetih, dok moja noga u nju kroči.

“Ćelija 65” prima Srbe
za njima lagano, tiho plače
“Bolje vam je ovdje nego na vrbe”
kaže mi tiho, a zatim jače.

“Sve vas primamo” kaže mi ona
a srce naše pati, vene
dok sa Vračara odjekuju zvona
kroz koje promiče plač mi žene.

Toplina iz nas za vas zrači
grijemo vas ko mati kad grije sina
i kad se vama pred očima smrači
i mi se stidimo gnusnog čina.

Gdje završavaju srpske nade
najbolji sinovi prošloga rata
o Bože, Bože šta vam rade
zar opet Srbin brat na brata.

A onda srcem nam zavlada tuga
kada Vas upute u mračni Hag
kada nam odvedu najboljeg druga
tad vam se izgubi svaki trag.

17. 06. 2008.
Beograd, Okružni zatvor

НЕ ПЛАЧИ МАЈКО, НЕ РОНИ СУЗА

Не плачи мајко, не рони суза
лијепо ми стоји затворска блуза
ме плачи мајко, не рони сузе
све што ми даде, Бог ми и узе.

Не плачи мајко, доста је мука
туђински тешка, тешка је рука,
не плачи мајко, користи нема
одавно мени затвор се спрема.

Не плачи мајко, не расплећи косе
док твоју снају за другог просе
не плачи мајко, сирото љута
не склањај сина с Божијег пута.

Не плачи мајко, не рони сузе
Бог ме ти даде, Бог ме и узе
не плачи мајко, сирото моја
преда мном још је, још много боја.

Не плачи мајко за сина свога
већ моли, моли Господа Бога
не плачи мајко већ јунак буди
не лупај шаке о старе груди.

Не плачи мајко, сузе ме муче
доста је што ме душманин туче
не плачи мајко већ главу горе
знам тешке мисли сад тебе море.

Не плачи мајко, доста је муке
храни ми синове, своје унуке
не плачи мајко, плача је мека
што мене одавно у Хагу чека.

Не плачи мајко, душманин се свети
што српском роду, одавно пријети
не плачи мајко већ дигни главу
сину је господ спремио славу.

Заплачи мајко, расплети косе
мртвог ми сина из Хага носе
не плачи мајко, цијеливај злато
тако је њему од Бога дато!!!

14.06.2008.
Београд, Окружни затвор

ДАНАС МЕ ИСПРАЋА СРБИЈА МАТИ

Не видим га ал, чујем, одбројава сат
мемљиви зидови тамнице брује
стражара чујем корака бат
све живо спава, ништа се не чује.

А мени ока на очи нема
а већ је зора, само што није
како ће кад знам шта ми се спрема
последњи пут ме сунце грије.

Данас ме испраћа Србија мати
једног у низу својих нада
јуначка Србија, шути, пати
тешких је она допала јада.

И жали она синове своје
сваког жали све жали редом
јер им непријатељи судбине кроје
одводе јунаке са косом сиједом.

А свака мајка синове жали
жали и Србија, зато и пати
синове што живот свој би дали
зашто их изручује, хтијела би знати.

Са том се одлуком она не слаже
за њих је спремна и крв лити
што од синова има драже
што драже од њих може бити.

Не воли она што пузе, моле
непријатеље своје вуку за руку
од силних суза очи је боле
кад понижена гледа, српску бруку.

Остани Србијо уздигнуте главе
и не лиј сузе, не лиј мати
на олтар српске жртвован славе
нек ликује ти срце, нек не пати.

Хаг је тамница српског рода
у Хагу се Србима свима суди
крвљу се српска плаћа слобода
у којој српско дијете се буди !!!

13. 06. 2008.
Београд

НЕ ЧЕКАЈ МЕ МАЈКО, НЕ ЧЕКАЈ МЕ ОЧЕ


Не чекај ме мајко, не чекај ме оче
синови моји не чекају тату
јер нова битка управо поче
безбројна, у овом предугом рату.

Нек ме не чека нико више
на други пут се сада спремам
гдје ће ми бити вјетрови, кише
а сада сам, и никог уза се немам.

Олујни облаци препуни града
на нејака моја свалише се плећа
данас ми умире последња нада
и са њом издахну и моја срећа.

Свијетле ми свијетла непознатог града
у ком ће моје иструнити кости
препун сам једи, туге, јада
у њему нема за ме мислости

Као што не бјеше за браћу моју
за браћу Србе православне вјере
ох што не изгинусмо у љутом боју
а сад ево жртве страшне завјере.

Хаг ми се смјеши, одавно ме чека
његове тамнице, хладне, проклете
њему ме спрема сила нека
и да се нада мном туђини свете.

Испоручиће ме браћа за који дан
још само чека да среде ситнице
вјечни су тамо нашли ми стан
мемљиве хашке мрачне тамнице.

Не тугујте за мном најдражи моји
ја свој крст часно и храбро носим
нека се непријатељ мене боји
с православљем својим ја се поносим.

Моје су очи жељне вас
више вaс никад видјети неће
јер за ме више не постоји спас
на пут без повратка ваш син креће

А бескрајно вас воли срце моје
као што и мене ваше воли
дани су дуги годинама броје
а срце пати, мучи, боли.

И суза из ока чека, нек не касне
молите се Богу, упалите свијећу
за српски народ, за боље дане
а ја вам никад доћи нећу.


13. 06. 2008.
Београд