Meni je moja bakuta pričala da je kao klinka čula vile...

Sisanje krvi u mračnim tunelima vojnog kazamata
Srpske i evropske krvopije

Vratova duboko uvučenih među ramena prođosmo nekako kroz Kalemegdansku tvrđavu i ušunjasmo se u mračne tunele kazamata Vojnog muzeja. Jest da je većina "normalnih" ljudi odavno prerasla verovanje da vampiri postoje, ali što je sigurno, sigurno je. Niko još nije dokazao da ne postoje. Sablasna muzika iz prastarog horor filma iz hiljadu i devetsto i pitaj koje godine dočekala nas je još na ulazu, na kom su se gurkali svi oni kojima u zemlji Srbiji još nije dosta straha i uzbuđenja. Samo čudna hladnoća u kamenim podzemnim hodnicima bila bi dovoljna da vam utera strah u kosti. Čak i bez vrištećih tonskih efekata, koji su odzvanjali kroz postavku izložbe "Srpske i evropske krvopije", priređene u okviru ovogodišnje "Noći muzeja". Izuzmu li se crna platna, krstovi i sijaset popaljenih sveća, prva prostorija kazamata i nije bila toliko jeziva. Udubljeni u priče okačene po zidovima, o zlim i nečistim dušama, rastavljanju tela i duše i tome ko su u stvari ti vampiri, posetioci su se malo opustili.

- Da li biste nam dali malo krvi-lagani šapat i skoro prepadajući glas s leđa zaledio im je krv u žilama. Okret ka devojci i ništa manje iznenađenje - crveni karmin razmazan oko usana, lice sablasno bledo, oči uokvirene crnim. Faca kao iz horor filma. Na kraju, najzad osmeh i objašnjenje.

- Mi smo iz Zavoda za transfuziju krvi. Naši autobusi dežuraju na Trgu, pa, ako ste preživeli vampire, možda biste mogli nekome da spasete život. I usput osvojite put u Transilvaniju, u dvorac grofa Drakule - ljubazno je objašnjavala povampirena hostesa u crvenom.

Misleći da će atmosfera u sledećim prostorijama biti manje strahovita, posetioci su prošli kroz sobu sa ogromnim platnom, na kom su se prikazivali crno-beli filmovi o vampirima i raznim drugim krvopijama, a zatim - šok.

Bleda, tek ujedena devojka, u beloj haljini bauljala je izgubljeno po sobi. Od sanduka postavljenog na improvizovanom groblju, do mrtvačkog odra, na kom su, uz mrtvaka lično, bili postavljeni pogača, vino, nož.... Pored odra, naravno, ogledalo pokriveno platnom, sa strane razbacane sitnice za upokojavanje vampira, poput belog luka, tamjana i glogovih kolaca. I, naravno, podsećanje na Savu Savanovića, lik iz pripovetke Milovana Glišića ekranizovanog 1973. godine u antologijskom srpskom hororu "Leptirica".

- Ipak, prvi imenovani vampir kod Srba nije bio Sava, nego izvesni Petar Plogojević iz sela Kisiljeva, koji je 1721. godine upokojen kao vampir. Kako je Srbija tada bila pod Austrougarima, zapis o povampirenom Plogojeviću brzo je stigao do Beča. A, naša reč vampir ušla je prvo u nemački, a odatle u sve svetske jezike. Mada, priča o povampirenim ljudima i zabrani iskopavanja grobova pominje se još u Dušanovom zakoniku - objasnio nam je Ivan Stanić, autor izložbe, objašnjavajući da stari slovenski vampir i ima i nema veze sa onim što pod tom rečju danas svet podrazumeva. Jer, ovaj naš, domaći vampir izgleda kao jedna naduvena mešina puna krvi, bez kostiju. A, taj komercijalni zapadni koncept zavodnika sa crnim plaštom i zubima žednim krvi, koje jedva čekaju da se zariju u nečiji vrat, u sebi ima mnogo detalja iz one naše priče - od toga gde živi i šta radi preko toga da može da se pretvara u druge životinje. Samo, malo prepakovano, zahvaljujući piscima koji su stvorili grofa Drakulu mešanjem slovenske legende s pričom o krvožednom rumunskom vladaru Vladu Cepešu.

- Ma, za vapire su uglavnom proglašavani ljudi koji su na bilo koji način štrčali. Kao i danas - kaže Stanić, otkrivajući da je inspiracija za ovu izložbu bila dečačka opsednutost horor filmovima. Pa, da ljudi nešto nauče, ali i da se uplaše. Što da ne.

Sad, dok je nekolicina stranaca prevrtala očima i vikala kako je "baš strašno", Srbi ko Srbi, iskoristili su priliku da se uslikaju uz romantični odsjaj sveća - između otvorenog sanduka, drvene krstače i nadgrobnog spomenika. Klinac, koji je u istraživanje vampira i krvopija došao sa roditeljima, odmah je priupitao ima li u sanduku nekog, a onda neustrašivo podigao poklopac i zavirio unutra. Razočaran što je sanduk prazan, upitao je hostesu "gde je Drakula" i naravnom, dobio odgovor da grof lično izlazi tek u ponoć. I, dok je on čekao vladara krvopija, Stanić je objašnjavao da su vampiri deo nekadašnje animističke slovenske religije o duši i telu. Povampireni čovek je, objasnio je znatiželjnicima, zapravo ljudi kojima duša nije otišla na onaj svet.

- Vampira je, kažu neki, u savremenom vremenu manje, jer se svi za života na neki način bocnu, bar o injekciju, a telo koje je načeto ne može da se naduva i napuni krvlju. Ima još ljudi koji veruju u vampire, a da li ih ima, ko to zna. Na Zapadu čak postoji razvijen vampirski stil života - ljudi koji izbegavaju svetlost, spavaju danju, a izlaze noću, pa čak i ritualno ispijaju krv..

glas javnosti...

Ajd' prepričaj ako možeš...

Strasnih prica ima ko pleve ovde u mom kraju. Slusao sam svedocenja mnogo ljudi, koji nemaju obicaj da lazu (price su pricali medjusobno, a ja prisluskivao)... Deluju zbunjeni pa ni ne iznose sudove, tacnije ne imenuju ono sto su videli. Ne znam koliko je vas culo za Andjamu (recnog duha)... Ljudi su se zaklinjali da su vidjali neobicnu svetlost kako ide uz moravu uz neobican jezivi huk. Stariji ljudi su govorili da je taj duh zastitnik vodenicara i reke. Lako je razaznati lazova, jer ce lazov reci da je video lice duha i da ga je progonio... Price su uglavnom slicne, svetlost je isla niz reku kao i huk, nikakav glas se ne cuje, ne prepoznaje se... Sve deluje nestvarno... Ljudi kazu da huk ledi krv u zilama, jedan covek je za noc osedeo na moravi... Cuo sam od nekih ljudi koji, do duse, nisu odavdem da je taj duh dusa dobrociniteljska koja pomaze ljudima u nevolji, te da se nesto slicno pojavljivalo u drugim rekama u Srbiji, a i sire... Sto se tice vila, i za njih ima mnogo zanimljivih prica vezanih za moj kraj. U mom selu postoje 2 izvore pitke vode, 2 velika izvora. Ljudi su uvek govorili da se vile nocu kupaju na tim izvorima i da pesmom mame ljude, zbog cega su ljudi retko prolazili tuda nocu... Postoji prica o jednom coveku koji je izgubio vid i moc govora posto je nocu prosao pored izvora na putu kuci... Ta prica je jako stara i dan danas se prepricava i prenosi sa kolena na koleno... I dalje postoji verovanje u tako nesto. Sto se tice vampira, u poslednje vreme se ne pominje da je neko video. Postoje stare price, koje sam cuo od svog pradede koje govore o nekom coveku koji je cinio zlodela na svakom koraku, da bi na kraju ubio svog rodjenog brata... Njega je ubrzo zatim ubio konj. Pricalo se da se on svaku noc vampirio i ubijao ljudima stoku... Mnogi ljudi su se u strahu odselili, o cemu svedoci popis stanovnistva. Kazu da ga je u zemlju ponovo poslao njegov sin koga je doticni obogaljio za zivota. Poslednji zivi svedok je umro pre 80 godina. Prica o borbi sina i povampirenog oca se i dan danas prepricava... U borbi su obojica stradali, sin je ubio oca drvenom vilom, pa je zatim sebi oduzeo zivot... Takve price postoje u svakom selu u pomoravlju... Ja sam vam napisao svega nekoliko. Ako vam se svidjaju, imam ih jos...

Sad ne mogu tačno da se setim, a i nemam toliko vremena, ali znam da je priča išla nešto u ovom smislu:

U jednom polurumunskom selu u Banatu, moja baba je kao klinka odrastala. Jedno veče je sa svojom babom ležala u sobi kada se začula predivna pesma. Moja baba, pošto nije znala za to, uze i otvori prozor da vidi ko to peva, ali pesma od jednom prestade. Ona se vrati u sobu i čim zatvori prozore, pesma opet počela....

Baba joj je rekla da su to bile vile...

@Orpheus
Slobodno nastavi.
Ovde skupljamo sve price.

Samo piši, brate, ovo je takva tema, a ima nas koji volimo ovakve stvari 

Pre par dana sam se raspitao kod rodjaka iz jednog sela 10ak km od mene o paranormalnom u mom kraju. Jedna prica me bas zaintrigirala... Na brdu, 4-5 km od mog sela se pre oko 200  godina nalazilo selo, tacnije na mapama iz 1795. jasno se vidi ucrtano selo, Vinovo. U tom selu, svi su se uglanom bavili vinogradarstvom jer je zemlja za to bila jako pogodna. Medjutim, stvar je u tome da tamo gde se to selo nalazilo sada nema nicega, ma ni traga od naselja! Ljudi su govorii o prokletstvu neke zene cija je ta zemlja bila. Toj zeni je umr'o muz prve bracne noci, pa je pamte i kao udovicu u belom. Prica se da su je ubili mestani jer bila vestica. Imala je 70ak hektara zemlje (ne znam tacno), koju su mestani podelili izmedju sebe. Na toj zemlji su bili posadjeni vinogradi. Medjutim, vrlo brzo su krenule nevolje. Prvo su poceli da im se suse vinogradi, pa zatim i da im nestaje stoka. Deca su umirala, a bolesti harale sve! Deo ljudi, o cemu svedoce i popisi stanovnistva, se odselio u moje selo, a deo je misteriozno nestao (mozda su se odselili negde dalje). Sve u svemu, nije ostao nikakav trag da je tamo postajalo naselje. Ljudi iz mog sela su imali vinograde na tom brdu, ali su ih i oni posle toga napustali. I dan danas ljudi vidjaju cudne stvari na tom brdu. Recimo, prosle godine, celo selo je videlo pozar na brdu, da bi se kasnije ispostavilo da ni jedno stablo nije izgorelo. Nadimak "udovica u belom" je dobila po pricama ljudi koje je put navodio preko tog brda. Govori se da se pojavljivala bela utvara iz mraka koja je progonila ljude. Jedan starac je govorio da ju je svako vece vidjao, jer je bio zandar i prolazio je svako vece tim putem. Pricao je da mu je osvetljavala put nocu, ali da mu nikad nije prisla, tacnije, nikad nije izasla iz sume... Prema svim pricama koje sam cuo o udovici u belom, ona je ispustala zvuk slican placu. Ljudi su u glavnom bili prezauzeti bezanjem da bi obratili paznju kako utvara izgleda.

Ja sam licno video pozar kako besni na brdu... Sutradan mi je otac rekao da nista nije izgorelo, u sta sam se dan kasnije i sam uverio. Inace, cesto idem na brdo danju, ali nikada nisam bio nocu. Cuo sam da neki planiraju uskoro da idu da kampuju na brdo... Javicu vam ako nesto novo bude.

  

To apsolutno nije loša ideja