Вампир је митолошко биће које је настало у словенској митологији, посебно на Балкану и у Украјини. Вампиром се сматра дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије.

Опште је позната чињеница да је вампир једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.

У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир. Из ове последње може сазнати порекло речи вампир. Наиме, стари Словени су, као и већина старих народа, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали "третману" у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у "вечна ловишта". Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га "почастити" глоговим коцем.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B8%D1%80

---

Вукодлак (познат и као ликантроп или човек-вук) је митолошко биће, и представља човека који се у ноћи пуног месеца претвара у вука. Верује се да има способност брзог зацељивања рана и да га могу убити једино сребрни меци.

Порекло вукодлака

Још у шаманизму, јавља се тежња за стварањем духовних веза између човека и различитих животиња. Сви народи су имали неку животињу за тотемску, за коју су веровали да од ње потичу. Многим народима је вук био тотемска животиња: Неури, Срби, итд.

Грчки песник Овидије, у својој књизи Метаморфозе, забележио је легенду о аркадијском краљу Ликаону који прави гозбу у част Зевса, али припремљену од људског меса и због тога га Зевс претвара у вука.[1] По имену краља Ликаона, и легенди о краљу Ликаону и Зевсу, настаје и појам ликантропија.
Псоглав, Нирнбершка хроника (1493.)

Према грчком историчару Херодоту, постојао је народ Неури који су живели у близини Скита (отприлике на територији данашње Пољске) и којих су се Скити плашили јер су веровали да су то вукодлаци.

За Псоглаве, расу људи са главом пса, се верује да су били људождери. Од тог народа потиче и свети Кристофер[2].

У нордијском фолклору још постоје легенде о ратницима Берзеркерима. Пре него што ће отићи у битку, ратници су се облачили у медвеђе и вучје коже, по чему су и добили своје име које на старом нордијском језику управо то и значи - људи који су обучени као медведи. Када се ратник обуче у кожу медведа или вука, веровао је да је дух те животиње улазио у њега и да је постајао та животиња. Током битке, упадали су у транс током ког се никога нису плашили, нису осећали никакав бол, добијали су надљудску снагу и никада се нису хтели предавати.[3]

Један византијски цар је описао да си се Берзеркери у борби борили као дивље, неустрашиве звери.[4]
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%BA

Evo jos jedne posebne price, pricala mi je majka. Neki njen drugar vracajuci se nocu kuci, taman kad je prolazio nedaleko od mesta gde se ljudima cesto prividja po nesto, osetio je odjednom kao da nesto pada kroz drvece u smislu da ga neko gadja, tj. zasipa necim. Imao je utisak da na sve strane oko njega pljuste kamenice, pobeg'o je glavom bez obzira onako prestrasen. E sad to mozda i ne bi bilo cudno toliko, da ja slucajno ne cuh slicnu pricu (od druge osobe), koja se jako davno odigrala na istom mestu. Razmak u godinama izmedju dogadjaja je otrilike 50 godina. Oba ucesnika su pobegli prestravljeni.
Koliko god se trudim da verujem da se sve moze objasniti, nekako mi ne ide 

hm... 

moje prosto misljenje:

vampir nastaje od umrlog coveka/zene. (u americkim filmovima je to kao zarazno i td)
vukodlak je ziv covek/zena.

e da, imamo i kultni stari film "Leptirica". (ako nekom trebaju linkovi, pp).

  gledao sam leptiricu.. 

koji su toliko puštali kad smo bili klinci u vreme kada smo to mogli normalno da gledamo...i mnogi imaju traume od tog filma

Moj deda je jedno veliko srce, posto sam skolske raspuste provodila kod njega, podno Zeljina (takodje i deo detinjstva) secam se da sam ga uvek zapitkivala, da mi prica sta se kome prividjalo nocu...Kaze on meni ''ma nema nista, ja sam sto put is'o nocu i kroz sumu, pa nikad nista nisam video'' a ja ''a je li deda, a to sto se cuju vrisci i plac nocu u lestaku (to je mala leskova sumica, kroz koju protice zacetak Rasine)? Moj dobri deda ''a to, pa nista to''. Ja ga gledam ''kako nista, ljudi pricaju, culi su''. Tu se on odvazi i isprica mi sladecu pricu:
Jednom davno, (kako pocinju sve bajke, sto ovde nije slucaj) vreme oko prvog svetskog rata neki njegov dalji rodjak imao dva sina. Majka im umrla rano, pa stariji cim se zamomcio resi da se ozeni (i sami znate obicaje tog vremena). Ozeni se on mladicom iz siromasne kuce, koja mu prve godine rodi kcerku. Ubrzo nastaje Prvi svetski rat i zahvata mladjeg brata, koji je bio na odsluzenju vojnog roka (ako se ne varam koji je trajao u ono vreme 3 godine). Ubrzo potom i stariji brat mora da ode u rat... mlada zena ostaje sa svekrom i detetom. Braca se nikad nisu vratila iz rata, niti bilo ko zna gde im gresnima kosti pocivaju, tako da nisu ni sahranjeni po obicajima ( ja radoznala dodjoh do informacije da su ili bar jedan od njih zavrsili u Austriji na frontu, ali ko ce znati koliko je ta informacija validna). Otac im sagradi krajputase, koji ako se ne varam (nisam dugo tamo bila) i dalje stoje. Elem, mlada zena ne mogavsi da se vrati roditeljima, ostane sa kcerkom tu i sazivi se sa svekrom (ovo ne moram da crtam, znate sta znaci). To je bila javna tajna u selu ( a znate kakvo je selo). Kazu ko zna koliko dece je izrodila sa svekrom, koju su bacali u taj lestak (brrr koza mi se jezi), ne mogavsi da izadju svetu na oci (a svet je znao). Kaze deda koliko se puta nocu samo cuo vrisak deteta (joj Boze gde ce im dusa). Poslednje dete koje su rodili ostave u zivotu, pretpostavljam jer je bilo musko. Taj covek kasnije je postao najomrzeniji covek u selu, ne zbog toga sto je rodjen iz gresne veze, vec zato sto je jednostavno bio zao. Zvali su ga Kopiljak, sudio se sa svima redom, onoj svojoj sestri po majci (ko ce razaznat sta su po ocevoj liniji) je pokusavao na sve moguce i nemoguce nacine da preotme imanje. Deda kaze da je ona bila jako dobra i plemenita zena. Ja sam prvo mislila da je mozda on bio takav zbog osecaja odbacenosti prema svetu, pa se mozda tako i svetio, deda kaze ne, i rodjenog sina je pokusao da zakolje...deca su mu dobri i vredni ljudi (dve kcerke, dva sina). Takav zao je i umro vecito se vukuci po sudnicama sa gomilama papira... Dakle da se vratim na pricu tj. njen kraj eto objasnjenja kricima koji se kad-kad cuju nocu jos uvek tamo, puno ljudi ih je culo medju njima i moja majka, ja hvala Bogu nisam. Svi veruju da su to krici nesrecne dece, kojima je bez predumisljaja oduzeto pravo na zivot.

To kao u TT Sindromu 

Najezio sam se,ne znam zasto me nesto tera da citam ove price kad ne volim osecaj jeze

Imam nesto novo, tacnije, bolje informacije o necemu sto sam ranije ispricao. Prica nije iz mog kraja, vec sa juga Srbije, iz nekog sela u okolini Nisa, cijeg se imena ne mogu tacno setiti. Kazu da se jedno vreme, sredinom osamdesetih, tacnije, procestilo opsedanje nekrstenih decaka uzrasta od 12-15 godina.
U staroj, blatom ozidanoj kuci, zivela je jedna porodica od 5 clanova, deda, otac, majka i 2 deteta, od kojih je jedno bilo musko, cini mi se da mu je Todor bilo ime, i jedna devojcica od 5 godina. Iako je Todor bio jedva tinejdzer, morao je i sam da nadnici da bi izborio opstanak. Kod gazde je bio prinudjen da radi sve poslove, od odrzavanja stale do ciscenja WCa, pa je tamo odlazio u 6 ujutru, a vracao se kasno u noc. Jedne noci, kada se vracao sa posla, primetio je da su mu se dlanovi na rukama otudjili i da ga je umor saterao do te mere da je jedva hodao. Sta se tacno desilo na uzbrdici ispred njegovog sela i danas se nagadja. Nekako se dovukao kuci i srusio se na kucnom pragu. Obzirom da mu je otac radio van sela, sacekala ga je majka sa dedom i odmah ga smestila u krevet. Delovao je umorno, pa su ga pustili da odspava malo. Posle pola sata "sna" Todor se probudio i poceo da se znoji i da vise koliko je mogao. Prvo je vristao, a kasnije je krenuo da prica nepovezano. Postoji vise verzija o tome sta im je tacno rekao, a svaka je vezana za uzbrdicu ispred sela, gde postoji samo jedna napustena stracara ogradjena trulim stubovima od drveta. Najaktuelnija je prica da ga je tom prilikom opseo demon, mada neki govore da ga je ujelo neko paranormalno bice, drekavac valjda, u svakom slucaju, dlanovi su mu bili otekli, a ruke su mu se do ramena oduzele. Sledeceg dana nije mogao da ustane iz kreveta. Istog jutra ga je posetio lokalni doktor, koji nije imao blagog pojma o cemu se radi. Tog popodneva je opet zaspao, ali je ovog puta u snu izgovarao neke nepovezanosti. Uvece ih je posetio svestenik, jer su posumnjali da je rec djavoljem delu, ali on je ubrzo otisao, govoreci da on nije doktor, vec teolog. Kasno nocu se zaculo lupanje svuda po kuci i deda ga je zatekao kako lebdi iznad kreveta, ponovo pricajuci nepovezane price. Uplasen, odmah je pozvao svestenika na ciji ulazak u kucu je decak pao u krevet i krenuo ponovo da vristi. Kazu da su mu se oci zacrnele i da je pistao kao besan ris. Posle je samo cutao i gledao u plafon, dishuci kao posle maratona. Kada mu je svestenik prisao, ponavljao je "Odlazi! Odlazi!" i ponovo vristao koliko je mogao. Kazu da se onda sve po kuci treslo, i da su se culi koraci pred vratima, kao i tupi udarci o vrata. Na prozoru su se pojavile 2 siluete neljutskog izgleda i gorucih ociju. Todor je jos jace vristao, a siluete su stajale nepomicno. Posle nekog vremena, vrata su se sama od sebe otkinula, a 2 stvora usla na njih. Svi su se razbezali kud koji. Majka se zakljucala u spajz, a svestenik i deda pobegli kroz zadnja vrata. Jedna kreatura je krenula za njima, ispustajuci vrisak slican onom koji je Todor ispustao. Kako su kasnije opisali, rec je bila o psu, koji je umesto koze imao krvave kraste po celom telu, ali je bio velicine sarplaninca, mozda cak i veci. Kazu da je trcao za njima na naizmenicno na 2 i 4 noge. Kada su zamakli u polje, stvor se vratio ka kuci, a ovi su se sakrili. Prema svedocenjima majke, cula je 2, pa zatim 3 sinhronizovana vriska od kojih se ledila krv u zilama. Ona se provukla kroz prozor i sama pobegla u polje. Ujutru su se vratili cim je svanulo, a u kuci su zatekli decaka sa ispucalom kozom oko ociju kako lezi nepomicno. Disao je. Svestenik se tada odrekao parohije, a prica se i da se ubiJo ubrzo zatim. Tog jutra su kapci i podocnjaci krenuli da crne i da smrde, dok u ocima vise nije imao zenice, a beonjaca je postala siva. Kazu da je spavao sa otvorenim ocima, mirno, kao da se nista nije desilo. Todora je tog jutra odvela hitna pomoc i vise se nije vratio ziv kuci. Kazu da se slicna stvar desila i u bolnici, zbog cega je odluceno da se predozira nekim lekom, kako bi ga ubili. Pricu su kasnije ispricali njegovi, a prica se i da su se iste stvari desile na jos par mesta u Srbiji i Bugarskoj...