Vikend priča: Najluđi svetski diktatori
Autor: Blic online - J. Janković | 21.10.2007 - 09:33

Saparmurat "Turkmenbaši" Nijazov (Turkmenistan)

Posle pada komunizma i Sovjetskog Saveza 1991. godine, Turkmenistan je prvi put nakon 100 godina dobio status nezavisne države. Saparmurat Nijazov, najviši funkcioner Komunisticke partije od 1985. godine postao je neosporni vladar. Ali vođenje zemlje od pet miliona stanovnika ka prosperitetu i autonomiji nije bio njegov prioritet. Više ga je brinulo to što su decenije ruske kontrole dovele Turkmenistan do gubitka nacionalnog identiteta. Zato je on 1993. uzeo na sebe zadatak da stvori zemlju sa novim imidžom – svojim sopstvenim. Prvo je uzeo ime Turkmenbaši (vođa svih etničkih Turkmena) i proglasio sebe doživotnim predsednikom, a zatim je preduzeo mnoštvo samouveličavajućih i bizarnih mera u cilju da od Turkmenistana napravi jedinstveno mesto:

- Aerodrom u glavnom gradu Ašhabadu preimenovan je u Turkmenbaši.
- Proglašeni su i novi nazivi meseca u godini. Januar se zove Turkmenbaši, a april nosi ime njegove majke. (Hleb, koji se ranije zvao čorek, sada takođe nosi ime njegove majke.)
- U aprilu 2004. naručuje izgradnju ogromnog ledenog dvorca Karakuma u sred pustinje, najtoplijeg mesta u centralnoj Aziji. U sastavu zamka nalazi se takođe i zoološki vrt pun pingvina.
- Ime velikog grada-luke Krasnovodsk menja se u – Turkmenbaši!
- Desetine ulica i škola širom zemlje nose ime Turkmenbaši.
- 1998. godine meteor težak oko 300 kilograma pada u Turkmenistan, a naučnici ga nazivaju Turkmenbaši.
- Turkmenbašijev portret je logo tri državne televizijske stanice, a zakon zahteva da se logo pojavljuje na svakom satu, i zidnom i ručnom, kao i na svakoj flaši vodke marke “Turkmenbaši”.
- U aprilu 2001. godine zabranjuje se izvođenje baleta i opere pod izgovorom da ove vrste umetnosti nisu neophodne jer nisu deo kulture Turkmenistanaca. 
- 2004. mladićima je zabranjeno da imaju dugu kosu i bradu.
- U martu 2004. otpušta se 15.000 medicinskih radnika u državnim institucijama i na njihovo mesto postavljaju se članovi vojske.
- 2004. svi vozači dobijaju naređenje da polažu “test moralnosti”.
- 2004. spikerima i novinarima koji rade na televiziji zabranjuje se da nose šminku.
- Februara 2005. zatvaraju se sve bolnice van Ašhabada uz obrazloženje da bolesnici treba da dolaze u glavni grad da se leče. Zatvara i sve ruralne biblioteke uz obrazloženje da se od običnih građana ne očekuje da čitaju knjige.
- U novembru 2005. doktorima je naređeno da daju zakletvu predsedniku, u zamenu za Hipokratovu zakletvu.
- Decembra 2005. zabranjuju se i video igre uz obrazloženje da sadrže previše nasilja.
- Januara 2006. trećina penzionera gubi penziju, a 200.000 dobija smanjenu penziju. Penzije primljene tokom prethodne dve godine moraju da se vrate državi. Ministarstvo spoljnih poslova Turkmenistana čvrsto odbacuje žalbe da smanjenje penzija utiče na smrt mnogih starijih građana, optužujući strane medije za “širenje izmišljotina i razvratnih informacija”.
- Septembra 2006. nastavnici koji zanemaruju da javno pohvale lidera svoje zemlje dobijaju smanjene plate ako ne i otkaz.
- Oktobra 2006. vlasti Turkmenistana tvrde da su oslobodili 10,056 zatvorenika, uključujući 253 stranih državljana. Nijazov tom prilikom izjavljuje, "Neka ovo humano delo bude znak da naša država funkcioniše u skladu sa najvišim moralnim vrednostima. Neka celom svetu bude jasno da u našem društvu zlu i nasilju nikada nije bilo mesta."
- Zabranjeni su radio aparati u automobilima, kao i snimanje muzike.
- Video monitori postavljaju se na sva javna mesta.
- Psi kao kućni ljubimci zabranjeni su u glavnom gradu zbog svog neprijatnog mirisa.

21. decembra 2006. godine turkmenistanska državna televizija saopštava da je predsednik Nijazov preminuo od posledica iznenadnog srčanog udara. Nijazov je prethodno uzimao lekove za neidentifikovanu bolest srca. Ambasada Turkmenistana u Moskvi je kasnije potvrdila ovaj izveštaj.

Idi Amin (Uganda):

Sebi je dao ime “Osvajač britanskog carstva”; naterao je bele građane da ga prenesu do prestola; ubio je dve trećine sopstvene vojske

- Dve trećine vojske koja je brojala 9000 vojnika pogubljeno je samo za vreme njegove prve godine na vlasti. Ukupno je ubio oko 300.000 ljudi.
- 1972. Amin je prognao od 40.000 do 80.000 Indijaca i Pakistanaca, navodno zato što mu je sam Bog to poručio u snu.
- 1975. Amin je sam sebe promovisao u feldmaršala i sam sebi dodelio vojnu titulu “Victoria Cross”. Sledeće godine proglasio je sebe doživotnim predsednikom.
- Tokom 1975. priredio je događaj za svetske medije kada je prisilio bele građane Kampale da ga odnesu do trona, a zatim da se ponizno spuste na kolena i izrecituju mu zakletvu na lojalnost.
- 1977. izjavio je da je pobedio Britance i sebi dodelio titulu “Osvajača britanskog carstva”. Zatim su mediji objavili kompletan naziv njegove nove titule: "Njegovo visočanstvo, doživotni predsednik feldmaršal Al Hađi Doktor Idi Amin Dada, VC, DSO, MC, CBE."


Kim Džong Il (Severna Koreja):

700.000 dolara godišnje troši na konjak; 7.000 Mercedes Benz automobila na lageru; 20.000 filmova u ličnoj kolekciji... dok njegova zemlja umire od gladi

Kim Džong Il, sadašnji lider Severne Koreje, nasledio je svog oca Kim Il Sunga, osnivača Severne Koreje, nakon njegove smrti 1994. godine. Preminuli otac zvanično nije bio smenjen nego dobio titulu "Večiti predsednik", a odmara se u Kumsusan Spomen Palati u centralnom Pjongjangu. Ova titula je ukinuta u sećanje na Kim Il Sunga. Kim Džong Il je zvanično preuzeo titulu Generlanog sekretara Radničke partije Koreje i predsednika Državnog komiteta za odbranu 8. oktobra 1997.
Savremeno severnokorejsko društvo predvodi složen kult ličnosti Kim Džong Ila, što je evidentno i iz njegove veoma začinjene “zvanične” biografije. Mnoge takve zvanične tvrdnje o Kimovom životu i delu ne podudaraju se sa tvrdnjama iz drugih, spoljnih izvora.
Kima Džong Ila neprestano kritikuju svetske vlade i međunarodne nevladine organizacije, kriveći ga za narušavanje ljudskih prava i proizvodnje nuklearnog oružja uprkos potpisivanju Međunarodnog sporazuma o nuklearnom naoružanju. Kamp 22 je najveći koncentracioni logor u Severnoj Koreji gde se nalazi čak 50.000 muškaraca, žena i dece optuženih za političke prestupe. Postoje izveštaji o jezivom kršenju ljudskih prava i ubijanju beba rođenih u logoru.
Kimov apetit za skupocene stvari je takođe opšte poznat. Uprkos sankcijama Ujedinjenih Nacija koje ograničavaju uvoz luksuznih proizvoda u Severnu Koreju zbog nuklearnog testa sprovedenog oktobra 2006. godine, novinska agenicja Rojters izveštava da "Niko ne uživa u luksuznim proizvodima više od vrhovnog vođe Kim Džong Ila, koji može da se pohvali najboljim podrumom vina u zemlji sa 10.000 boca”. Rojters navodi da su mu omiljena jela jastozi, kavijar i najkvalitetniji suši koji mu se dostavlja avionom iz Japana. Dok prosečna godišnja plata u zemlji iznosi samo 900 dolara, Kim navodno godišnje potroši 700.000 dolara samo na Henesi konjak. Kao i njegov otac, zaprepašćen je od letenja avionom i u državne posete Rusiji i Kini putuje isključivo privatnim vozom. BBC navodi da je jedan ruski izaslanik koji je imao priliku da putuje sa Kimom kroz Rusiju, rekao novinarima da je Kim tražio da mu se vazdušnim putem dostave živi jastozi u voz i da ih je jeo koristeći srebrne štapiće – koji navodno u sebi imaju detektore za otkrivanje otrova u hrani. Kim takođe obožava luksuzne automobile i ponekad organizuje trke u svojim palatama.
Potrošio je 20.000.000 dolara na uvoz 200 novih Mercedes Benz S500 kola dodavajući ih već postojećoj kolekciji od 7.000. Strastven je obožavalac filmova kojih ima više od 20.000.
Izvor: Oddee.com

Izvor: Blic

Neuporedivo je posmatrati Idi Amina i Turkmenbašija. Jeste i Turkmenbaši diktator ali nije ni blizu takav ludak i monstrum. Njegov narcizam je raj u odnosu na pokolje Idi Amina.

njegov naslednik Kurbanguli Berdimuhamedov  pokusaj to tri puta zaredom izgovoriti brzo

Ma sve se plasim da je ovo ziva istina, a ni slucajno americka propaganda 


 

7.000 automobila i to mercedesa mislim stvrano i sto b neko uvezao za sebe 200 istih automobila idiotski je, ni ja ne verujem u ovu pricicu.

Zasto propaganda?
Secam se neke emisije u kojoj je gostovao Titov kuvar koji je rekao da je Idi Amin sa sobom vodio svoje kuvare i nosio mesu. Rekao je da je meso bilo uzasno cudnog mirisa i strukture, tako da su mislili da je istina ono sto se prica za njega... da je kanibal...

---

U Beogradu promovisana dokumentarna knjiga o čuvenom ugandskom diktatoru Idi Aminu Dadi

Nesvrstani prijatelj koji je jeo ljudsko meso

Imate banane, a tu je i ratluk, ako zatreba. Jer, kad pročitate pojedine delove knjige, sigurno će vam pozliti - savetovao je Božidar Andrejić na promociji

"A šta imate protiv majmunskog mesa, ministre. Ja, vaš predsednik, jeo sam majmunsko meso... A, jeo sam i ljudsko meso".Ovo je njegova ekselencija gotovo uzviknula. Za stolom je zavladao muk od šoka... Gledali smo u njega, ne znajući kako da reagujemo. Amin se konačno podigao.
"Mnogo je slano", rekao je, "mnogo više od mesa leoparda".
Da li je Idi Amin Dada, nekadašnji predsednik Ugande i jedan od najsurovijih diktatora sadašnjice, zaista jeo ljude, kako je ponižavao svoje saradnike, ali i visoke predstavnike svetskih sila i kako je, na najmanje zrno sumnje o mogućoj pobuni, ubijao na hiljade svojih sunarodnika? Sve to možete saznati čitajući knjigu Džila Fodena "Poslednji kralj Škotske", koja je preksinoć predstavljena u Studentskom kulturnom centru.

Po knjizi, zasnovanoj na ispovesti Idi Aminovog ličnog doktora i savetnika Škotlanđanina Nikolasa Garigana, snimljen je i istoimeni film, za koji je Forest Vitaker dobio Oskara.

- Dobio sam englesko izdanje ove knjige od prijatelja koji su imali neke veze sa Ugandom... Mislili su da bi mi to bilo zanimljivo, pogotovo što se, baš u to vreme, u Kampali snimao film. I tako, uz malo sreće i intuicije, knjiga je izašla skoro paralelno s filmom. Iako je u njoj reč o Idi Aminu Dadi, koji je svojevremeno bio nesvrstani prijatelj naše zemlje, ona je važna za nas i zato što oličava tip diktature koji nam nije stran - objasnio je Božidar Andrejić, osnivač i direktor IP "Dobar naslov", preporučujući gostima da navale na banane.

- A tu je i ratluk, ako zatreba. Jer, kad pročitate pojedine delove knjige, sigurno će vam pozliti - savetovao je Andrejić.
I zaista, čitajući scene u kojima se opisuju Aminova zverstva, iskomadano telo Kej Amin, druge Dadine žene uhvaćene u neverstvu ili njegov iskreni razgovor sa odsečenom glavom nadbiskupa Ugande, Ruande i Burundija na kraju knjige, malo vam pripadne muka. Ali, sve je to bio Amin. Čovek, koji je sebe smatrao najmoćnijom ličnošću na svetu i bio toliko samouveren da je svojevremeno na borbu izazvao čak i slavnog Mohameda Alija.

- Foden ovom knjigom potvrđuje tezu Fjodora Dostojevskog da je stvarnost uvek fantastičnija od bilo koje imaginacije. A Idi Amin je bio naš savremenik, umro je 2003. godine u Saudijskoj Arabiji.... Ali, ovo nije priča samo o Idi Aminu, nego i o svetu u kom je on moguć. O svetu u kom neko može da bude "poslednji kralj Škotske", što je čisto ludilo, kao što je, na drugom kraju zemaljske kugle, postojao čovek koji je "pobedio NATO"... - priča Milan Vlajčić, novinar i publicista.
I sam priznaje da je Idi Amina otkrio tek 1974. godine, u vreme kad je, radeći emisiju "Kulturni magazin", krenuo da pravi prilog sa Venecijanskog filmskog festivala. Kad su stigli u Veneciju, ispostavilo se da su kulturne veze s Italijom toliko dobre da nisu ni znali da je festival u međuvremenu ukinut. Tad su videli da se u bioskopu daje dokumentarac "Idi Amin Dada" i rešili da ga odgledaju.

- Film je za nas bio potpuni šok, jer je Evropa tek tada otkrivala njegova zverstva. Bio je to prvi rad Barbe Šredera, koji će docnije snimiti "Barsku mušicu", a snimljen je za francusku televiziju. Na prve vesti o čudovišnim zbivanjima u Ugandi Šreder je otišao tamo i snimio film sa Idi Aminom, koji je bio srećan što može da bude glavni glumac u filmu o samom sebi. I, sva ona zlodela, koja su kod nas odbacivana kao glasine "trulog Zapada", Dada je u tom filmu potvrdio. Barbe Šreder ga, recimo, pita da li je istina da je u pobuni na severu Ugande ubio 30.000 ljudi, a on kaže "Jesam. A šta bi ste vi uradili? Pobunili su se i zaslužili su da umru".
Dada je potom opisivao i kako je jednog od svojih ministara bacio aligatorima, jer je, navodno, kovao zaveru... Kad smo se vratili u Beograd, Milutinu Čoliću, selektoru petog FEST-a, predložio sam da bi to mogao da bude film za nas, na šta me je ovaj samo pogledao, a odbrusio:" Jesi li ti lud, pa da nas sve pohapse". Taj film, do dana-današnjeg nije prikazan kod nas - priča Vlajčić.
      

PETI STUBAC NA DRUGOJ STRANI

Na koricama našeg izdanja knjige "Poslednji kralj Škotske" našle su se i dosad neobjavljene slike sa sastanka Tita i Idi Amina na Brionima, koje su u posedu Muzeja "25. maj".
- Idi Amin je u aprilu 1976. godine odjednom izrazio želju da se vidi s Brozom. ali, kako je Tito, kao jedan pametan i lukav vođa, već načuo glasine o dešavanjima u Ugandi, izbegao je da ga primi u Beogradu nego je to uradio na Brionima. Sećam se da sam te noći bio dežurni urednik u Politici i da mi je rečeno da, ako stigne nešto sa Briona, to pustim jako kratko, negde u dnu druge strane. Čisto toliko, da ne izbije međunarodni incident - priseća se Vlajčić.
      
   
   

Knjiga je pisana u prvom licu, rečima stvarne ličnosti - Idi Aminovog ličnog lekara Nikolasa Garigana, koji je u Ugandu došao tražeći avanturu. Radeći u provinciji kao lekar, Garigan slučajno pomaže Idi Aminu kad je, u jednom "bliskom susretu" sa kravom, iščašio zglob. I, od tada postaje njegov blizak saradnik. Amin ga uvodi u mrežu nevolja iz koje posle jedva iščupa živu glavu.
- To je knjiga o vladarima i slugama... Jedino što je u knjizi, u odnosu na film, kraj drugačiji, jači. Ali, knjiga pokazuje i to kako Zapad, koji je dugo stajao iza Dade, "pere ruke od njega" kad počinju da stižu izveštaji o tome šta on u stvari radi svom i okolnim narodima. Zapad uvek malo podržava te diktatore, kao što je bilo sa Sadamom, a i ovim našim, koji sad leži "pod lipom", a onda se odjednom okreću od svega. I sve je to istina. Toga u knjizi nema, ali znam da je tada jedan visoki funkcioner Velike Britanije došao u Ugandu, a Idi Amin ga je primio u oronuloj kolibi, u koju je ovaj ušao doslovno četvoronoške. I čak mu ponudio savet kako da prehrani svoj narod, a Margaret Tačer poslao 2.000 ćebadi - zaključuje Milan Vlajčić.

A. Klarić-Žak


Izvor: Glas Javnosti

Naslov teme je ipak Najludji svetski diktatori. Ludilo se ne meri samo brojem mrtvih. Idi Amin je bio ludi kasapin, ali za mene je po kvalitetu i kvantitetu nebuloza Turkmenbaši za sada nedostižan, pa ću dati doprinos približavanja njegovog ''svetlog lika i dela'' članovima foruma:

Zabrana spikerima na vestima da nose šminku, jer je Nijazov imao poteškoća da razlikuje muškarce i žene
Zabrana pevanja na plej bek
Decembra, 1999, dekret da svaki učenik u školi, student, vojnik, ili oficir u Turkmenistanu dobije za novu godinu sat sa likom predsednika Saparmurata Nijazova
Juna 2001, obaveza da stranci koji žele da se ožene turkmenskom državljankom moraju da plate 50.000 dolara.
2002, preimenovanje reči hleb sa chorek, tradicionalnog turkmenskog izraza u Gurbansoltan edzhe po majci Saparmurata Nijazova
Avgusta 2002, redefinisanje životnih doba, sa adolescencijom produženom do 25 godina, i starim dobom koje počinje sa 85 godina
Zabranio mlađoj populaciji nošenje zlatnih zuba, savetujući da što više glođu kosti i na taj način sačuvaju zdravlje svojih zuba
Proglasio Dan dinje državnim praznikom
Zabranio izlazak strancima posle 23:00 sata
Zabranio kopiranje ključeva

Verujući da Turkmenistanu nedostaje nacionalni identitet, pokušao je da preuredi državu po svojoj viziji.Nijazovljevo lice se nalazi na svim banknotama manata (valuta Turkmenistana), a njegovi veliki portreti su istaknuti po celoj zemlji, posebno na velikim javnim zgradama i avenijama. Statue Nijazova i njegove majke su prisutne po celoj zemlji, uključujući i središte pustinje Karakum, kao i pozlaćenu statuu na vrhu najveće zgrade u Ašhabadu, koja se rotira, tako da je lice uvek okrenuto ka suncu, i baca odbljesak na prestonicu. Data mu je nagrada heroja Turkmenistana pet puta. Nijazov je rekao "Ja sam lično protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama - ali to je ono šta narod želi."
Obrazovni sistem je učio mlade Turkmene da vole Nijazova. Njegova dela i govori čine veći deo školskih udžbenika. Glavni tekst je nacionalni ep, (koji je napisao Nijazov), Runama ili Knjiga duše. Ova knjiga predstavlja mešavinu revizionističke istorije i moralnih smernica, i osmišljena je kao "duhovni vodič naciji", i osnova umetnosti i literature Turkmenistana. Knjige iz sovjetske ere su zabranjene, bez da su bile zamenjene novim uzdanjima, tako da se u bibliotekama u Turkmenistanu teško može naći knjiga čiji autor nije Nijazov. U njegovom rodnom selu, Kipčak, izgrađen je kompleks kao memorijal njegovoj majci, uključujući džamiju (procenjenu na 100 miliona dolara). Zidovi ovog ovog zdanja prikazuju učenja iz Runame uz sure iz Kurana. Država dopušta samo dve religije: rusko pravoslavlje i sunitski Islam.

Stadijumi u životu prema Nijazovu
Deca: od 0 do 12 godina
Adolescenti: 13 do 24
Omladina: 25 do 35
Zreli ljudi: 36 do 48
Proročki: 49 do 60
Inspirativni: 61 do 72
Mudri: 73 do 84
Stari: 85 do 96
Nalik Oguzkanu: 97 i više

Oguzkan, se smatra osnivačem turkmenske nacije, živeo je 109 godina.

Ostaje da se vidi da li će novi predsednik Kurbankuli Berdimuhamedov sprovesti reforme koje će smanjiti kult ličnosti koji je za sobom ostavio Nijazov.

Turkmenistan, zemlja od pet milijuna stanovnika, koju je priroda darovala bogatim resursima, posebice naftom i prirodnim plinom, već godinama se ne može riješiti osebujnih autokrata koji dolaze na čelo zemlje i svoj narod drže u teškoj bijedi i siromaštvu. Nakon što je u prosincu prošle godine preminuo možda i najosebujniji diktator svih vremena, Saparmurat Nijazov, njegovo je mjesto zauzeo Kurbanguly Berdymukhamedov, koji, kako je vrijeme pokazalo, po ludostima nimalo ne zaostaje za Nijazovom. Naime, jučer je Berdymukhamedov proslavio pola stoljeća življenja, a taj je simbolični dan pretvorio u najveći događaj svoje zemlje koji svi moraju slaviti.
Za rođendan si je dakle, poklonio predsjednički "lančić" od masivnog zlata optočen dijamantima, ukupne težine od čak jedan kilogram, što zapravo garantira da ga Berdymukhamedov gotovo nikada neće nositi. Usput je sebe odlikovao Odličjem domovine, potkrijepivši to svojim "izvanrednim postignućima". No, ni to nije sve, jer dobio je i novčanu nagradu u iznosu od 20.000 američkih dolara, kao i 30-postotno povećanje plaće i buduće mirovine. Osim toga, u opticaj je pušteno i 200 prigodnih zlatnika i srebrnjaka s, pretpostavljate, njegovim likom. Ipak, nije sve tako crno, jer kakav bi on bio predsjednik jednog naroda kada ne bi mislio i na sam narod.
- Svi moji napori usmjereni su osiguranju toga da Turkmeni vode pristojan život i da našim ljudima ništa ne nedostaje da budu sretni, izjavio je Berdymukhamedov pred okupljenim mnoštvom, vjerojatno ne primjećujući da prosječna plaća u njegovoj zemlji iznosi tek 90 dolara, iako Turkmenistan, od 1991. godine samostalna država, obiluje bogatim zalihama prirodnog plina i nafte. Ovim je slavljem Berdymukhamedov pokazao kako njegova politika i filozofija vladanja nimalo nije odmakla od one koju je prakticirao njegov prethodnik, Saparmurat Nijazov,

Ova podela doba savrseno odgovara Srbima, Crnogorcima i ostalim Juznim Slovenima... sem Slovenaca..

Plata je 90 dolara a koliko košta hleb ili litar goriva?

Za slike dragog predsednika, značke sa njegovim potpisom, monografije, sabrana dela,poštanske arkice, novčanice, glavne ulice, pionirske marame, ordenje od dijamanata u belom zlatu i slično, već viđeno kod Jože. Takođe i verbalni delikt, kult ličnosti, 85 vila za 85 ljubavnica, pedofiliju,...

m akakva propaganda.
S koreja je dokaz da drzava moze lepo da funkcionise i da se postoju osnovne slobode i bez postovanja zapadnog vida demokratije.

a ono sa youtube-a kada stotine izlecenih ljudi zahvaljuje slici dragog lidera umesto doktoru zbog izlecenih ociju je sigurno americka propaganda i to su sve glumci.

ne postoje diktatori koji se protive zapadu.
jer, cim se protivis zapadu, , pred bogom si cist a pred narodom jos cistiji, pa makar svaki deseti covek bio vojnik i makar ti roditelji i sira rodbina odlazili u logor ako ti ipak uspes da izbegnes iz te zemlje u kojoj ruze cvetaju.