ти стварно мислиш да постоји разлика о којој је вредно разглабати између тога да лик вуче трауме од Вијетнамаца који чуче у џунгли или од Ирачана који се штекају иза нафтне бушотине?

Мада сам ја и даље мишљења да Срби не могу да оболе од вијетнамског синдрома ... мада кад су могли од птичијег грипа ... све је могуће 

Stvarno ste ... sto se sprdate sa tim.
Statistika ne postoji jer srpska vlast ne priznaje da je ucestvovala u ratovima 91-99, tako da svi poginuli, ranjeni ili psihicki labilni prakticno ne postoje.

Pa nije, ko se sprda ? Kakav je to naziv "Vijetnamski sindrom" ?! Ako ćemo realno, ovde bi trebalo da budu Vukovarski ili Sarajevski sindrom ("Bosanski" ne bi bio adekvatan, jer bi naši ljudi pomislili da je to neka bolest od koje se naglo zaglupljuje)...


pa eto, ne samo da je učestvovala nego oni traju još uvek, što reče začetnik teme. Kad se završe, pričaćemo o sindromima...

Ozbiljno postoji ogroman broj ljudi koji u većoj ili manjoj meri boluju od posttraumataskih sindroma iz ratova tokom devedesetih i dvehiljadite. Nažalost većina tih ljudi nije dobila adekvatnu psihološku pomoć a poseduju oružje i nos u sebi duboko usađene strahove.

Lečenje posttraumatskih sttresova je moguće i kao svako drugo psihijatrijsko lečenje ima više segmenata. Prvi je dijagnoza zbog koje je neophodno obratiti se za pomoć lekaru. Nažalost naš sistem zdravstva ne omogućava prisilni pregled a oboleli od ptspimaju epizode, napade neuračunljive ubilačke agresije, između kojih deluju smireno i pribrano.

Drugi deo terapije čini medikacija i obuka pacijenta da oseti simptome pogoršanja kako bi sam prilagođavao medikaciju (povećavao je u poželjnim granicama u periodu napada)

Treći deo terapije je u stvari najvažniji, to je tretman u kome se menja odnos prema rešavanju konflikta iz ratnog ubij ili ćeš biti ubijen u mirnodopski. U pitanju je klasična psihoterapija razgovora i prilagođavanja kroz razgovore sa terapeutom. Suština postupka je da pacijent promeni svoj odnos prema rešavanju problema konstruktivno i bez nasilja, da počne ponovo da vrednuje život visoko i da u stresu ne doživi izbezumljujući nalet adrenalina.

Četvrta faza je radna, pronalaženje konstruktivnih hobija koji opuštaju tu osobu, i aktivno bavljenje time. Nekima je to fitnes, trčanje, fudbal,... nekima kolekcionarstvo, umetnost, nauka,... nekima pletenje i vezenje, tokarenje, duborez, rad u bašti.

Od ptsp najčešće oboljevaju ljudi koji su bili aktivni učesnici borbi, ali javlja se i kod onih koji su bili pasivni (civili u zonama borbenih deistava), posebno kod mladih ljudi koji su rat posmatrali kao deca.

Zato sto je "vijetnamski sindrom" siroko rasprostranjen termin za PTSP....
A i tada je prvi put prihvaceno da vojnici ipak nose neke traume... do tada su jednostavno smatrani - ludim...

Sto se druge izjave tice, Dusko Kovacevic je u Sabirnom centru napisao da je istorija covecanstva istorija jednog velikog rata koji je povremeno prekidan da bi se ocistilo stalo i izmislilo novo oruzje, tako da izjava nije daleko od istine...

---

Inace... dodatak na ono sto je napisala simijon...


Samoubistva su često posledica trauma iz prethodnih ratova, katastrofa, bombardovanja...

„Vijetnamski sindrom“ nije zaobišao Srbiju
Anksioznost i depresija obično su pridruženi tipičnim simptomima, a nisu retke ni suicidalne ideje. Problem komplikuju upotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, upozorava poznati stručnjak za posttraumatski stresni poremećaj Milan Stojaković


BEOGRAD - Milan Protić osamnaest sati je pretio da će skočiti sa zgrade u centru Beograda, a njegovi poznanici takav ispad obrazložili su traumama koje je doživeo tokom rata na Kosovu i Metohiji. Česta samoubistva i ubistva ljudi koji su proteklih godina učestvovali u nekom od brojnih balkanskih ratova gotovo uvek se povezuju sa takozvanim „vijetnamskim sindromom“, pojavi poznatoj među stručnjacima kao posttraumatski stresni poremećaj.
- Pod posttraumatskim stresnim poremećajem podrazumeva se odloženi ili produženi mentalni poremećaj nastao kao odgovor na katastrofično iskustvo koji biva izazvan skoro kod svake individue. Taj psihički poremećaj uključuje tipične simptome sa epizodama nametljivih sećanja (flashback), izbegavanje aktivnosti i situacija koje podsećaju na traumu koja je verovatno ostavila dubok trag na psihu osobe, socijalne i fizičke funkcije, a u razumljivoj je vezi s tim događajem - kaže profesor Milan Stojaković, specijalista psihijatar iz Banjaluke, subspecijalista sudske psihijatrije i stalni sudski veštak, autor knjige „Posttraumatski stresni sindrom“ i jedan od najboljih stručnjaka za ovu oblast na prostorima bivše SFRJ.

Dr Stojaković navodi da je posttraumatski stresni poremećaj prvi put zvanično unet u američku psihijatriju 1980. godine, kada su navedeni i njegovi potencijalni uzroci, kao što su prirodna ili zadesna katastrofa, tornado, bombardovanje, torture, streljanje, kidnapovanje, davljenje, zemljotres i slično, dok su kao žrtve definisani svedoci ili učesnici ozbiljnih emocionalnih patnji.
- Trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva, kao novi entitet u Desetoj međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja, pojavljuju se prvi put 1992. godine. U velikom broju slučajeva, trajna promena ličnosti predstavlja hroničnu sekvelu nakon stresnog poremećaja. U manjem broju slučajeva, trajna promena ličnosti može da se razvije i bez prethodno postojeće ili verifikovane manifestacije faze PTSD-a - kaže Stojaković.

Prema njegovim rečima, postoji nekoliko osnovnih karakteristika posttraumatskog stresnog poremećaja.
- Povod je usko povezan sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Obično PTSD počinje odmah posle stresnog događaja, a najkasnije šest meseci kasnije. Kod PTSD-a psihopatološke manifestacije mogu da budu očigledne i u roku od 48 sati, odnosno dve nedelje nakon stresnog iskustva, što se smatra abruptnim ili akutnim početkom. Moguće su i odložene reakcije na stresni događaj, gde postoji veći vremenski raspon za razvoj poremećaja, od nekoliko nedelja do šest meseci, što se smatra početkom sa latentnim periodom - kaže Stojaković. On navodi da, uz podatak o traumi koju je neko preživeo, moraju postojati i tipični simptomi, flešbekovi, izbegavanje situacija i aktivnosti koji podsećaju na traumatsko iskustvo, a obično su prisutni nesanica i vegetativna prenadraženost.

- Anksioznost i depresija obično su pridruženi navedenim tipičnim simptomima, a nisu retke ni suicidalne ideje. Kao komplikujući faktori najčešće se pojavljuju upotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci. Klinička slika može da imitira mnoga oboljenja, ali ne zadovoljava kriterijume za određivanje tih poremećaja - kaže Stojaković.

On navodi i da PTSD može da ima atipičan vremenski početak sa tipičnim kliničkim manifestacijama. Ovaj poremećaj može se dijagnostifikovati i šest meseci posle traume koju je čovek preživeo. Prema njegovim rečima, trajanje ove bolesti nije vremenski ograničeno, ali kada pređe 24 meseca, postoji mogućnost trajne promene ličnosti. Prema istraživanjima na prostoru bivše SFRJ, koja su još u toku, za sada se može reći do trajne promene ličnosti dolazi kod 8,5 odsto ispitanika. Ipak, on navodi i da se u velikom broju slučajeva pacijent vraća na „premorbidni nivo“, odnosno ne trpi nikakve hronične posledice ovog oboljenja.
Stojaković kaže da tok i ishod posttraumatskog stresnog poremećaja zavisi i od vremena postavljanja dijagnoze, vremena kada je započeto lečenje, postojanja težeg telesnog oštećenja ili oboljenja, karakteristika ličnosti pre obolevanja, kao i karakteristike samog preživljenog stresa, društvene podrške u okruženju, socijalnog i ekonomskog statusa, postojanja hroničnih nepovoljnih događaja, kao i drugih faktora.


Autor:
Nedeljko Čolić

Izvor: Glas Javnosti

Ja mislim da je normalno da se iz rata ne vratis normalan 
Zovite vi to kako hocete

@Coolruner me nasmeja zestoko 

a imas i ludake koji za neku situaciju kazu:" That was my 'nam,man" 

Stvarno je jezivo što se sprdate sa tim, očito je da nikada niste videli kako izgleda i ponaša se osoba koja pati od PTSP-a. 

verujem da je zajebano ali ne treba da ucrnimo svaku temu samo diskusijama bez imalo humora 

аха ... познавање изгледа и понашања особе која пати од ПТСП је common knowledge за просечнога корисника форума и становника Србије је л?

Уосталом захебанција је била на конто савршено небулозног уводног поста, не на рачун психички оболелих. А и да није тако ... смисао за хумор је релативна ствар