Video klip Zlocini Skorpiona i Vojske RS :: Srpski Nacionalisticki forum

lafcina, o'ladi.

SREBRENICA, LAZI I VIDEO TRAKE

Ivona Zivkovic

"Ogledalo" http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/

Tesko je danas naci nekog ko nije odgledao u bioskopu ili na televiziji bar neko ubistavu - pistoljem, puskom, nozem, sekirom, bombom. Danasnja video industrija prepuna je scena nasilja svake vrste. Vecinu ovakvih ubistava, cak i kada su uradjena veoma veristicki sa fulminatima i potocima "krvi", pojacana zvucnim efektima, kada se ljudska tela pred kamerama mrve, kosti krckaju, a lobanja sa mozdaniom masom leti u parcicima, primamo sasvim lezerno. Gledamo ih i na TV-u cesto u sa hranom u ustima.

Zasto nas ovakve scene nasilja ne zastrasuju, ne uzbudjuju, vec naprotiv, rekalsiraju i zabavljaju? Jednostavno zato sto znamo da je sve to laz, rezirana i montirana. To je igrani film, sa glumcima, pucanjem i ubijanjem.

Video snimak, protekle nedelje prikazan na svim srpskim televizijama, u kome se sa ledja vidi grupa naoruzanih uniformisanih lica, u jednom nezanimljivom ambijentu nekog proplanka, kako lezerno ispaljuje metke u ledja, takodje lezernih maldica u civilu, bez krvi, emocija, kinestezije, naisla je na zgrazanje i sok. Zasto? Zato sto je snimak istinit. Kako to znamo? Pa tako sto su nam to pre prikazivanja na TV-u rekli. Rekli su nam da su to nasi srpski vojnici, pripadnici specijalne jedinice "Skorpioni", koji su izveli maloletne nenaoruzane civile iz Srebenice i streljali ih. Rekli su nam i da su scene veoma jake , te da oni osteljivi to ne bi trebalo da gledaju. I osteljivi se i bez gledanja prestrasise.

Ali, hajde da postavimo i ovakvo pitanje. Da li ste nekada pomislili gledajuci scene nasilja u igranim americkim filmovima, da je od ogromnog broja leseva neki mozda pravi? Da je neko mozda namerno ubijen, da bi se efekat ubistva sto bolje docarao? Ne verujete da je to moguce? Naravno, neko bi zaita morao da bude lud, pa da tako nesto ucini. Jer ubiti coveka namerno, zarad efektnog snimka, potpuno je sumanuto. Cak i ako bi film sa takvim snimkom doneo autoru stotine miliona dolara zarade? Dobro, mozda za stotinak miliona dolara, ima smisla... Salim se, naravno.

Proglasiti, medjutim, reziran snimak ubistva, za autentican sasvim je prihvatljivo. I to je verovatno ono sto su mnogi i pomislili gledajuci snimak emitovan u Hagu i koji "dokazuje" ratni zlocin srpskih vojnika nad civilima u Srebrenici. Sticajem okolnosti video je prikazan bas kada je americki Kongres spremio rezoluciju kojom se svaka sumnja u postojanje zlocina u Srebrenici mora odbaciti. Nesto kao Jevrejska antidifamacijska liga, koja pazi ne bi li neko u svetu doveo Holokaust pod sumnju.

Ali, moze li video traka biti uopste dokaz za nesto? Ili kako da znamo da li je neko na snimljenom materijalu zaista ubijen ili je stvar rezirana i montirana? Vrlo jednostavno: SVE STO JE NA VIDEO TRACI SNIMLJENO, ONDA MONTIRANO, UVEK JE LAZ. Cak i ako je snimak autentican. Zato sto je film sam po sebi kao fenomen - laz, odnosno ILUZIJA.

Kada su braca Ogist i Luj Limijer krajem devetnaestog veka, u pariskom Gran kafeu na Bulevaru de Kapisin, prikazali svoj kratki filmski zapis na kome je prikazan voz kako ulazi u stanicu Siota, publika se u panicnom strahu razbezala kako ne bi bila pregazena od zahuktale lokomotive koja je jurila u pravcu kamere. Tada je pvi put otkrivena snaga filmske iluzije, a ovaj fenomen proucavali su decenijama mnogi psiholozi, posebno gestaltisti, kao i mnogi filmski teoreticari.

U cemu je fenomen pokretnih slika? Upravo u tome, sto filmska slika u sebi ne sadrzi nikakav pokret. Filmski zapis (kinematografija) sastoji se samo od staticnih fotografija. Izmedju svake fotografije na celuloidnoj traci nalazi se crn prostor (tajlung). Kada se na traku poredjaju 24 slike sa 24 crna prostora (tajlunga) i puste da prodju ispred gledaocevog oka u jednoj sekundi, u mozgu se stvori privid pokreta. Razlog je jednostavan: svaka slika koja preko mreznjace oka stize do mozga, vidi se jos nekoliko trenutaka i kada vise nije pred ocima, ili kada oci zatvorimo. Ovaj fenomen poznat je kao retinalna perzistencija. Tako se u jednoj sekundi nakon prikazivanja svake slicice u crnom prostoru (tajlungu) "vidi" prethodno vidjena slika, koja se onda nadoveze na sledecu i tako redom.

Ako svaka slicica ima jednu fazu nekog pokreta, mozak nadoknadjuje medjufaze i vidjeno dobija kontinuitet, odnosno registruje se kao pokret- "muvi".

Ali, sta ako pojedinacne slicice nemaju slicnosti? Mozak onda to nece moci po nekom poznatom principu da poveze i videcemo samo brljotinu.

Drugim recima, da bi se nesto prepoznalo, mora se o tome vec imati neka postojeca informacija koja ce sluziti kao kod za desifrovanje. Zato je vazno onome sto se prikazuje u neprekinutom sledu od 24 slicice dati taj prepoznatljiv kod. Da bi se i sadrzina, ovako vastacki napravljenog pokreta identifikovala, ovaj neprekinut sled slicica mora trajati bar tri sekunde, kod jednostavnih sadrzaja. Na primer, krupnog plana lica. Ako je sadrzaj slozeniji sled slicica mora trajati duze. Taj neprekinut niz slicica koji kamera belezi, a projektor prikazuje, zove se kadar.

Ako danas gledamo reklamu za koka -kolu, na primer, njen zasitni znak sa karakteristicnim slovima moze se sasvim dobro uociti i u jednoj sekundi, jer nam je svima poznat. Za neko novo ime i novi znak treba vise vremena. U svakoj sekundi filma su 24 staticne slicice (kvadrata), a na video traci 25 elektronski ispisane slike (frejmova). Nazovimo ovaj kvadrat (ili frejm) "filmskim atomom", a svaki kadar "filmskim molekulom".

Sta se zatim dogadja kada "filmski molekuli" tj. kadrovi pocinju da se spajaju u slozenija "filmska tkiva"? Stvara se novi efekat poznat kao fi - fenomen. U zavisnosti od sadrzaja dva kadra koji se spajaju, fenomen se pojavljuje kao fi tranformacija, sudar ili skok. Ma kakav bio ovaj spoj (rez), on stvara jos jedan potpuno novi efekat i novi vizuelni sadrzaj. Fi -fenomen upravo pociva na tome sto se taj novi sadrzaj ne nalazi ni u jednom od dva spojena kadra.

Tako smo od dve vrednosti A i B, koje smo spojili, dobili vrednost C. Ako su A i B vec bili iluzija, onda se C moze nazvati superiluzijom.

Ta superiluzija je zapravo tkivo filma ili bice filma. Vestina stvaranja fi- fenomena, odnosno njihova upotreba, cini filmski jezik i naziva se montaza. Montazom kadrova dobija se specificna retorika sedme umetnosti.

Montaza se izucava u svim filmskim skolama kao poseban predmet. I kod nas postoji vec 30 godina katedra za filmsku i TV montazu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Televizija je u potpunosti preuzela jezik filma, a razvila je i svoj poseban jezik, pa je mnogi odavno nazivaju osmom umetnoscu.

Film je tako sacinjen od velikog broja snimljenih kadrova koji se u montazi spajaju proizvodeci svaki put neku novu vrednost C. Kada se kadrovi spajaju tako da u svakom identifikujemo isti prostor, tako povezan niz se zove scena. Spajanjem vise scena, koje mozemo da povezemo po nekoj slicnosti, na primer vremenu u kome se odigravaju, prici, istom liku koji se pojavljuje itd., naziva se sekvenca. Ukoliko se citava sekvenca snimi u jednom kadru, dakle, bez iskljucivanja kamere, onda imamo kadar sekvencu. On moze obuhvatiti i vise scena. Primer za to je cuveni Hickokov film "Konopac" snimljen u samo deset dugih kadrova.

Kada je 1919. godine ruski filmski teoreticar Lev Kulesov imenovan za sefa Moskovskog filmskog studija, u postrevolucionarnom periodu, odmah je poceo sa eksperimentima u kojima je koristio ove fi- fenomene. Lenjin je, poznato je, odmah uocio koliko film moze imati mocan propagandni ucinak. Bas kao sto je to kasnije koristio i Hitler, preko svoje rediteljke Leni Rifenstal itd.

Od tada svaka filmska skola pocinje sa teorijom "Mazukinov esksperiment". Naime, Kulesov je tada snimio krupni plan (lice) poznatog glumca Ivana Mazukina u jednom kadru. Kadar je onda presekao na tri dela, a izmedju umontirao sledece kadrove: cinije sa supom, deteta koje se smeje i mrtve zene. Kada se citav montazni sled pogleda, na Mazukinovom licu, koje zapravo nije menjalo svoj izraz, gledaoci su "procitali" sasvim razlicite emocije, u zavisnosti sa kojim kadrom je njegov krupni plan bio spojen. Kod mrtve zene je uocena tuga, kod nasmejanog deteta radost, a tanjir sa supom je pokazao izvesnu zelju. Tako je slikovno okruzenje u koje je lik stavljen dao njegovom licu emociju, odnosno iluziju emocije koju su gledaoci kao takvu doziveli. Bila je to, u stvari, projekcija sopstvene emocije koju je svaki gladalac razvio posmatranjem prikazanih kadrova (supe, mrtvaca i veselog detata). Naravno, vazno je napomenuti da su svi gledaoci bili iz istog kulturnog podneblja, a to znaci da su jeli iz tanjira, decu dozivljavali kao radost, a smrt kao tugu.

Sledeci eksperiment Kulesov je napravio tako sto je umontirao sledece kadrove: covek stoji pored Puskinovog spomenika u Moskvi; zena nervozno koraca; deo ograde snimljen ispred Bele Kuce u Vasingtonu; jedno stepeniste. Svi ovi kadrovi snimljeni su na sasvim razlicitim lokacijama u raznim gradovima, u sasvim razlicito vreme, ali po dnevnom svetlu.

Kada je ovako umontiranu sekvencu pustio gledaocima, svi su desifrovali da su muskarac i zena par, koji se nalazi u istom prostoru, u blizini stepenista ispred Puskinovog spomenika koji je ogradjen ogradom Bele Kuce. To je otkrilo da kod gledalaca preovladjuje tendencija stvaranja kontinuiteta koji se tako formira u fiktivnom prostoru, sa iluzijom jedinstvenog prostora i vremena.

Ukratko: ono sto ne postoji na filmskoj ili video traci cak ni kao pokret, ni kao prostor, postoji u mozgu - i kao prostor, i kao vreme, i prica, i lik, i emocija. Kako sve to cini zivot, tako je film dozivljaj koji bukvalno osecamo kao stvarnost, kao sam zivot.

Cuvena Spilbegrova vestacka naprava u obliku ajkule, zastrasivala je milione gladalaca sirom sveta, cak i u scenama kada se nije videla, vec je kamera pokazivala samo povrsinu mora. Ali, svi smo znali, cak osecali, da je ona tu, samo sto ne izroni. I taj jedan kadar je u sistemu datih kodova vec bio dovoljan "okidac" za strah.

Brodolom Titanika, u trocasovnom filmu, upravo je iluzija pomocu koje smo "stvarno" doziveli tu katastrofu. Oni koji su prvo gladali film pa onda citali Pasternakov roman, Doktor Zivago je imao lik glumca Omara Sarifa.

Serijal americkih "vestern filmova" iz pedesetih godina proslog veka, u reziji Dzona Forda sa neustrasivim Dzonom Vejnom, trajno je dao romantican pecat istoriji naseljavanja belog coveka na tlo Amerike. Kada je tu istu temu na sasvim drugi nacin obradio reditelj Majkl Cimino, osamdesetih godina poslog veka u filmu "Vrata raja" pokazujuci bele doseljenike kao kriminalce koji su izvrsili genocid nad domacim indijanskim stanovistvom, holivudski cenzori su ga skratili sa cetiri na dva sata, a Ciminova rediteljska karijera je trajno zapecacena. SAD nisu nastale na genocidu, zaboga(!)

To govori koliko film sa istinom i stvarnoscu nema nikakve veze, osim sto na nju lici. Montaza je njegov jezik, a cilj montaze je da proizvede efekat C, sadrzaj koji ne postoji, odnosno laz. Laz je imanentna tkivu filma i ako nje nema, nema ni filma, pokreta, muvija.

Pored montaze slike, film koristi i montazu zvuka, gde se zvuk, takodje, razlaze na filmske "molekule" i "atome", odnosno na zvucne kadrove, kvadrate (frejmove). Tako se , na primer, slovo "S" nalazi zapisano na 6 do 10 (ili vise) frejmova (u zavisnosti kako ga brzo lik na snimku izgovori). U montazi se barata sa svakim kvadratom (frejmom), pa se svako "S" moze zameniti sa S. Tako lik moze sa ekrana da se cuje kako "vrska", iako zapravo govori normalno. Mogu se u usta stavljati druge reci, a na slikovni kadar, u kome se vidi pistolj ili puska na kojoj se povlaci oroz, podvuce se zvuk pucnja koji traje takodje 6 do 10 frejmova (kvadrata).

Digitalna tehnika snimanja sve vrednosti na slici i u tonu prebacuje u velicine binarnih brojeva. Time se u jezik montaze kadrova uselila montaza unutar samog kadra. Tako se umesto snimka stola na kome se nalaze casa i flasa, moze umontirati flasa sa drugom casom. Umesto slike na kojoj se vidi grupa vojnika postrojena u filmskom studiju ispred plavog platna, moze se dobiti u pozadini sumark ili sled kuca iz Srebrenice. Tehnika danas moze sve.

Gde se odigravaju Lukasovi "Ratovi zvezda"? U kom prostoru? U kom vremenu?

Medjuodnos svih filmskih elementa - sadrzaj kadra, fotografija, gluma, prica sa zapletom, zvuk, itd., cine jedinstven kontrapunkt koji dalje izaziva lavinu raznih asocijacija kod svakog gledaoca ponaosob, u zavisnosti od njegovog obrazovanja, kulture, vere, psiholoske (ne)stabilnosti itd.

U svakom video zapisu, svaki covek opaza prvo ono sto mu je na neki nacin blisko. Ako se na snimku bez posebne radnje ravnomerno rasporede sledeci staticni elementi: ceta vojnika sa automaskim puskama, teretni kamion, jedan pop, luksuzni automobil, camac, dva lovacka psa, bujno rastinje sa puno cveca, nekoliko ovaca i kokosaka, kao i jedno dete, prvo sto ce primetiti jedan profesionalni botanicar je rastinje. Pop ce uociti svog kolegu, a seoski domacin ovce i kokoske. Kinolog ce identifikovati pse, ribolovac camac, majka dete itd.

Ukoliko se pre prikazivanja ovog snimka gledaocima stavi do znanja da ce vojnici pobiti ovce u camcu, svi ce prvo to uociti. Dakle, sasvim jednostavan princip. Ako se setimo recenog na pocetku, da se u vezivanju svake pojedinacne slicice mora naci kod prepoznavaja, to vazi za sve ostale nivoe povezivanja filmskog tkiva. REZIJA JE ZAPRAVO VESTINA STVARANJA KODOVA I POTKODOVA ZA CITANJE MONTIRANIH KADROVA.

Odlicnu teoriju montaznog prostora u filmu, sa svim sistemima kodova i potkodova za povezivanje i desifrovanje postavio je i nas profesor teorije filma, dr Dusan Stojanovic.

Na svakom video snimku profesionalni filmski snimatelj ce uociti odakle dolazi izvor svetla i gde je postavljena kamera, da li je staticna ili pokretna; montazer ce uociti koliko je kadrova umontirano i kako se vezuju; reditelj ce se koncentrisati na izraze lica, odnos medju likovima i desavanja u kadru.

Tako je, upravo objavljeni video dokaz navodnog streljanja "muslimanskih civila u Srebrenici", za autora ovog teksta, diplomiranog montazera i reditelja, samo jedan niz kadrova: kadar uniformisanih vojnika sa oruzjem kako sa dosadom nesto cekaju pored puta; kadar u kome ljudi u civilu, njih desetak, leze na zemlji sa vezanim rukama na ledjima, dok se oko njih setaju naoruzana lica u slicnim uniformama; kadar u kome se krupnije vide dva uniformisana lica bez radnje; kadar u kome se kamionom voze civili vezanih ruku; kadar snimljen u jakom kontra svetlu spreda, u kome ljudi u civilu idu preko neke poljane dok su oko njih naoruzana uniformisana lica; kadar u kome slicna grupa ide snjimljena sa ledja u nepoznatom pravcu kroz neki sumarak; kadar gde se vidi da uniformisana lica premestaju jedno bezivotno telo; kadar gde druga dva bezivotna tela leze u travi, a lica u uniformama se krecu pored njih; kadar u kome se vide civili vezanih ruku kako stoje okrenuti ledjima i u njih su uperene puske uniformisanih kojima se ne vide lica; kadar u kome se cuje pucanje puske, a nakon nekoliko ispaljenih hitaca jedan, pa drugi civil padaju na zemlju... Svi kadrovi, osim dva gde se vide krupnije dva uniformisana lica bez radnje, snimljeni su u sirokom planu, sto znaci da se lica jako tesko uocavaju.

Ako bi neki student rezije imao kao ispitnu vezbu: "Dokumentarni zapis streljanja civila u ratu", i pojavio se sa prikazanim umontiranim materijalom, mogle bi se odmah uociti sledece dramske nelogicnosti, odnosno lose dati kodovi:

Prostor je vizuelno neobradjen i zbrkan, bas kao i radnja.

Ako se snima krisom, da bi se snimku dao dokumentarni ton, ne sme se videti da akteri na gledaju u kameru i to prilicno nezainteresovano. Iz snimka se upravo vidi da su svi svesni da se snimaju. Onaj ko se sprema da pred kamerom izvrisi zlocin, mora biti tezak sadista, pa ce se truditi da se u svom sadistickom cinu jos vise istakne, pokazajuci i svoje lice i lice svoje zrtve upravo se unoseci u objektiv kamere. Recimo slike mucenja zatvorenika iz "Abu Graiba" imaju upravo ovaj izraz. Proracunat psihopata, bez super ega, a nameran da izvrsi zlocin, nece to uciniti pokazujuci se pred kamerom.

Civili koji prisustvuju streljanju svojih drugova gledaju to bez ikakve emocije. Onda, isto tako, sa praznim izrazom lica, sklanjaju leseve. Zatim sasvim mirno stoje i cekaju sopstveno streljanje.

Kadar u kome se vrsi streljanje sadrzi zvucno opaljenje puske koje se cuje tri puta pre nego sto telo u civilu, u cija se ledja puca iz neposredne blizine, reaguje. Umesto da pogodjeni mecima reaguje jakim trzajima, on uspeva da se na nogama mirno odrzi sa dva metka u ledjima. Tek nakon treceg metka telo, bez trzaja, pada u travu i to veoma blago, prosto se srozavajuci, sto vise prilici padu pijanca, itd. Krvi nema nigde.

Dakle, ako bi ovakva scena bila rad profesionalog reditelja dokumentarnog filma, ocena bi bila da reditelj scenu nije postavio dovoljno zivopisno i psiholoski logicno(!)

U citavoj sekvenci nema ljudske drame, straha za zivot osudjenika, ni sa jednog lica ne zraci nikakva emocija, nema kinestezije, a radi se o trenucima gde se prekracuje zivot, gde se emotivna tenzija mora javiti na obe strane.

Prosto receno, ubistava kojih smo se nagledali na televiziji i u bioskopu mnogo su zivopisnija, surovija i dramaticnija nego sled kadrova prikazan na video snimku koji je proglasen autenticnim ubistvom. SNAGA OVOG VIDEO ZAPISA SAMO JE U MEDIJSKOJ NAJAVI KOJA USMERAVA GLEDAOCE KAKO DA POVEZANOST KADROVA DESIFRUJU.

Najzad, nije bitno ni ko je ovo snimao ni montirao, ni sta je autenticno, a sta nije. Bitno je da DOKAZ KOJI IDE NA SUD, NE SME NIKO DA TAKNE NAKON ZLOCINA. U protivnom, nije vise validan. S obzirom da je ovaj snimak naknadno montiran, on nema nikakvo pravno znacenje, cak i kada se u pojedinm kadrovima vide mozda pravi lesevi.

Zasto je ovaj sled umontiranih kadrova bez ikakvog smisla, osim onog koji mu imputira tuzilac Haskog tribnunala, prihvacen od drzavnog vrha Srbije kao validan dokaz zlocina?

Odgovor je samo jedan: samo ZATO STO JE TO VOLJA TRENUTNOG DRZAVNOG VRHA SRBIJE.