Moralni obzir na prvom mestu


Vida Ognjenović, naša poznata i mnogo nagrađivana dramska i prozna spisateljica, rediteljka, univerzitetska profesorka, prevodilac, nekadašnja ambasadorka SCG u Norveškoj, predsednica Srpskog PEN centra, ovih dana u velikoj je žurbi. U budvanskom Gradu teatru 17. avgusta imaće premijeru komada "Don Krsto", na jesen je očekuje premijera u Narodnom pozorištu, obrada još jednog velikog klasika. Njen roman "Preljubnici", u izdanju "Stubova kulture", među najčitanijim je domaćim knjigama. Vida Ognjenović je sinonim odmerene inteligencije, one koja uvek stremi napred, ne gubeći iz vida ono što smo kao narod ostavili za sobom.

Da mnogo radite u poslednje vreme kaže i podatak o novim premijerama koje se očekuju. Najpre Vaše drame "Don Krsto", u Budvi, a zatim, u oktobru, Sofoklovog "Cara Edipa" u Narodnom pozorištu. Kako se ovaj mit u Vašoj interpretaciji uklapa u našu savremenost i stvarnost?

Sofokle je svojom dramom o caru Edipu tumačio nužnost tragedije jer je čovek u politeističkom poretku tek puka igračka, zavisna od hirovite svemoći bogova i njihovog međusobnog nadgornjavanja. Edip je jedna od njihovih brojnih žrtava, jer se drznuo da nadmudrivanje Sfinge doživi kao sopstvenu snagu kojom može da nadigra i upozorenja proročanstva. To mu, naravno, nije oprošteno i sledi surova kazna.

Herodot tvrdi da je priča o Laju, Jokasti i Edipu namerno izopačena, a mit o kući Labdaka je izgubljen. Kaže da su sačuvana dva opisa Edipa, Homerov i Apolodorov. U prvom on gine kao ratnik, heroj neke bitke, a u drugom strada u političkom prevratu. Prognao ga je Jokastin brat, Kreont, zbog prestola. U svojoj adaptaciji sam se rukovodila upravo tom verzijom.

Šta je život po Vašem mišljenju - niz predodređenosti ili niz slučajnosti, i na osnovu čega gradimo svoje identitete, na osnovu stihijskih događaja ili onoga što nam je unapred "zadato"?

Najteže pitanje. Nama koji ne znamo odgovor na to ostaje samo da se šalimo tako što ćemo reći da smo i sami slučajno sada i ovde. Naime, mi slučaj poznajemo samo kao svršen čin, a čitav civilizacijski hod vidim kao neprestanu težnju ka dekodiranju slučaja. Od te težnje ne odustajemo, uprkos iskustvu da radimo jalov posao u kojem slučaj može da nas prekine kad god mu se prohte. Svaki naučni dokaz je uperen da se dešifruje slučaj, svaki religijski postulat, svaka poetska metafora, svaki organizovan zvuk, svako zapisano iskustvo. Ali, evo, dok ovo pričamo, ko zna kakvu nam mrežu plete neki slučaj. Nadajmo se da je to barem slučaj komedijant, jer oni ozbiljni, kao što znamo, mogu da budu morbidno tragični.

Kad govorimo o identitetu treba odmah da kažemo da identitet nije konstanta, već preplet ili igra datosti i vremena, a u toj igri najbrži i najmaštovitiji igrač je upravo on, svemoćni slučaj.

Na koji način se Vaš roman "Preljubnici" bavi tim osetljivim pitanjem identiteta?

Junakinja romana je čudnim okolnostima došla u situaciju da razmišlja o sopstvu, o toj, kako bi Marko Aurelije rekao, "kući bića", o činiocima svog porekla i sazrevanja. Našla se pred licem istine da je u građenju njenog identiteta najvažniju ulogu odigrala njena neposredna okolina i sve što je proizašlo iz tog odnosa. Ono što znamo o sebi su, dakle, prihvaćena, protumačena i odnegovana saznanja, a kakva su ona zavisi od izvora, načina prenošenja i okolnosti pod kojima smo ih savladavali. Skup tih činilaca se čita kao identitet jedne osobe.

Na čemu mi kao narod gradimo svoj identitet, na osnovu mita ili poučeni iskustvom istorije?

Pozivamo se na istoriju koju ne poznajemo dovoljno i na mit koji zloupotrebljavamo. Svesno ili, pak, nesvesno mešamo to dvoje i dobijamo neke nabildovane pseudočinjenice, zgodne za političko zaluđivanje neukih i narcisoidno šepurenje obmanjivača. Neki, dakle, to čine iz neznanja, pa ni krivica nije njihova, a neki, među njima, na žalost, i mnogi obrazovani ljudi, na zadatku su. Mešetare i vršljaju smišljeno u političke svrhe, za potrebe ove ili one opcije, znajući dobro šta rade i zašto se time bave.

Istorija je kod nas relativno mlada nauka. U dvadeseti vek smo ušli, a da još ni u nauci nismo bili načisto šta je istorijski podatak, a šta metafora o njemu. Sve do svoje smrti, u prvoj dekadi veka, istoričar Ilarion Ruvarac je optuživan za jeres i izdajstvo nacije jer se trudio da ubedi svoje savremenike da se istorijska činjenica mora dokazati materijalnim dokazima, a ne pesničkom dosetkom, makar ona bila i "iz glave cijela naroda". Kako tada, tako i danas.

Zvuči neverovatno, ali nedavno je, na očigled kulturne i naučne javnosti, isto takav sukob sa nadriistoričarima imao profesor Radivoj Radić. Ruvarac je bio u teškom položaju jer je bio usamljen. Njegove stavove je prihvatio sasvim mali broj istomišljenika, a profesor Radić je bio u još težem zbog apsurdnosti situacije. Sto godina posle Ruvarčeve izvojevane bitke protiv falsifikovanja istorijske svesti, i pored tolikog napretka u toj nauci, potpune neznalice gomilom proizvoljnih budalaština u tvrdom povezu nastupaju u javnosti kao validna suprotna strana u razgovoru.

Doktor Radivoj Radić je, dakle, imao nezahvalnu i nedopustivu situaciju. Trebalo je da uči pameti sasvim agresivne falsifikatore čiji rad očigledno neko plaća i da ih stručno ubeđuje u dokazane naučne dokaze, svestan uzaludnosti posla jer je za neznalicu svaka izmišljotina jednaka podatku.

Eto, to Vam je odgovor o nacionalnom identitetu i retrogradnim navikama, negovanju zabluda o njemu.

Pozorišne, prozne i životne drame ne bi postojale bez pobune. Protiv čega se bune Vaši likovi, protiv čega Vi u životu dižete svoj glas?

Ličnosti o kojima pišem su često istorijske. Između ostalih, jedan od mojih junaka je i pomenuti arhimandrit, istoričar, Ruvarac. Njegova pobuna je takođe istorijska. Ja sam njegove stavove u drami snabdela verbalnim dokazima i prikazala ga kao čoveka čiji je život, da opet citiram Marka Aurelija, bio do samog kraja više rvanje nego ples.

Sličan je primer i Mileva Ajnštajn, junakinja moje istoimene drame o njoj. To nisu istorijske drame. Mene su, međutim, njima privukle i inspirisale upravo te njihove autentične pobune zbog toga što su dobro dokumentovane. Stvarno, kad malo izlistam knjige i pozorišne komade koje sam napisala, sve ličnosti kojima sam ih naselila su u nekakvom sukobu, često i sa sobom. To su, uostalom, i najzanimljivije pobune.

A kad me pitate o ličnim pobunama, šta da Vam kažem. Kako da sumiram sopstvena lična neslaganja? Najpre da kažem da, ma šta Vi mislili, ne doživljavam sebe kao konfliktnu ličnost kojoj je potrebno da bude protiv nečega da bi uopšte razmišljala, mada najintenzivnije i najbrže mislim kad mi se neko suprotstavlja. Takođe ne zamišljam da treba da budem živi aktivni korektiv svakojakih devijacija i nedostataka u neposrednoj i široj životnoj okolini. No, ipak, najmanje mi je svojstvena nadmena ravnodušnost. Nije neophodno da se neka, po mojoj oceni, negativna pojava mene neposredno tiče da bih se protiv nje pobunila. Ne podnosim beskrupuloznost, nemoralnu manipulaciju, zahtevam da ljudi moralni obzir stavljaju na prvo mesto u svakom postupku. Bunim se protiv dvoličnosti, osionog terora pojedinačnog iživljavanja, tlačenja slabijeg, ma u kojoj oblasti to bilo. Ne cenim osobe koje se u svemu nameću kao nepogrešivi arbitri, a uglavnom polaze od ličnih interesa. Ne verujem ljudima koji sopstvenim primerom ne mogu da dokažu vrlinu za koju se javno zalažu. Vi sigurno sad zaključujete da sam ja rođeni bundžija. Pa, kad malo bolje razmislim, i jesam.

Nedavno ste u svojstvu predsednice Srpskog PEN centra i kulturnog diplomate boravili u Senegalu, na kongresu Međunarodnog PEN-a. Zbog čega je važno ovo putovanje, zbog čega je važna kulturna diplomatija?

Da, kongres je održan početkom jula i imao je veoma zanimljivu radnu agendu. I za nas je na njemu bilo novosti. Ne znam da li Vam je poznat podatak da je PEN jedina međunarodna organizacija koja nije suspendovala naše učešće za vreme rigoroznih trogodišnjih sankcija kojih se sećamo kao stravične more. Zar to nije veliko priznanje našoj književnosti i zar onda nije važno da održimo taj odnos? Smatram da naše sudelovanje u radu PEN-a, kao svetske organizacije pisaca, treba stalno da proširujemo novim idejama. Prošle godine smo mi, ovde u Beogradu, organizovali regionalnu konferenciju sa književnom temom o uticaju Mediterana na savremeno literarno iskustvo. Sad, na kongresu u Senegalu, hvalili su nas učesnici skupa iz Slovenije, Češke, Španije, Bugarske. Vrlo je dobro ocenjen i već se spremamo za naredni, koji ćemo održati sledeće godine (skup smo zamislili kao bijenalni).

Sad smo na ovom kongresu turski književnik Tarik Gunersel, dramaturg Gradskog pozorišta iz Istanbula, i ja pokrenuli ideju o stvaranju mreže PEN centara Balkana. Jednoglasno su nas podržali prisutni delegati iz balkanskih država. Oni koji nisu bili učesnici kongresa biće naknadno obavešteni i verujemo da ćemo već na jesen početi zajedničke poduhvate. Sudeći prema Gunerselovoj energiji i radnom elanu, čini mi se da smo na putu da napravimo dobru i aktivnu mrežu. Uostalom, videćete.

U nekim od svojih knjiga i tekstova komunicirate sa Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem. Po kom ključu birate te literarne sagovornike?

Po kriterijumu razumevanja i tumačenja sveta. Zanima me njihovo veliko književno iskustvo i ozbiljni dar za prosuđivanje sveta. Čitajući ih iznova stalno proveravam pravce ideja i njihovu moć da se menjaju i dobijaju drugačija značenja u novim okolnostima.


Slučajnosti i simulacije

Sofokle, dakle, po Vašem mišljenju u prvi plan stavlja drevno pitanje o tome koliko čovek može da utiče na svoje životne izbore i koliko je žrtva slučajnosti…

Da, ali osim slučajnosti postoje i simulacije, namerno konstruisane pojave, podešene tako da glume slučajnost. Edip je žrtva najpre zato što je poverovao u to da je njegova izuzetnost široko prihvaćena kao natprosečni dar koji mu daje naročitu moć, a zatim što je nedovoljno analizirao simuliranu prirodnost slučajnih podudarnosti. Žrtva je zavere koja je smišljena besprekorno u svojoj surovosti. Da paradoks bude veći i slučajnost složenija, Edip u svojoj skrupuloznoj pometnji počinje da analizira svoje postupke i da ih dovodi u vezu sa optužbama, pomažući na taj način zaverenicima. U jedan mah se ispostavi da obe suprotstavljene strane rade za istu stvar, za poraz Edipa. I, naravno, zavera uspeva, a tragedija je neminovna. Na žalost, nije mali broj primera za to i u našem vremenu.


Krstarica

Vidi Ognjenović Svetska nagrada za humanizam

Književnica Vida Ognjenović ovogodišnji je dobitnik Svetske nagrade za humanizam koju dodeljuje Ohridska akademija za humanizam, a odluku o ovom značajnom priznanju doneo je sedmočlani međunarodni žiri, saopštila je danas izdavačka kuća "Arhipelag".



Svetska nagrada za humanizam uručena je Vidi Ognjenović na svečanoj ceremoniji koja je održana u Ohridu, u kući "Uranija" koja pripada Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti.


 Tokom boravka Ognjenovićeve u Makedoniji predstavljeno je i makedonsko izdanje njenog romana "Preljubnici", objavljenog u izdavačkoj kući "Slovo" iz Skoplja i u prevodu poznatog makedonskog pisca Dimitra Baševskog.
 Nagrada je ustanovljena 2007. u Ohridu u spomen na Svetog Klimenta Ohridskog, osnivača prve srednjovekovne škole za humanizam u Evropi i dodeljuje se značajnim ličnostima savremene svetske kulture i umetnosti.


 Pre Ognjenović, Svetsku nagradu za humanizam dobili su japanski budistički filozof Daisaku Ikeda (2007), portugalski filmski reditelj Manuel de Oliveira (2008), ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin (2009), indijski kompozitor, humanist i filozof Ravi Šankar (2010) i britanski pozorišni teoretičar i reditelj Piter Bruk (2011).

Izvor: Blic