Ма нису несретници, већ су за своје услове мало креативни... 

Vrtoglavim razvojem nauke i tehnike, ostavljen je prostor da i mnoge destruktivne aktivnosti „uzjašu“ taj talas napretka i iskoriste ga u svoje svrhe. Najbolji primer je internet, koji je već „juče“ stigao u skoro sve domove i putem koga se, po najnovijim statističkim podacima, najviše običnih ljudi informiše o sektama.



Doskoro su to bili štampani pamfleti, leci, pa i cele knjige, ali je zbog „računara sa pogledom u svet“, veb prostor postao idealno tle za vrbovanje budućih članova.

Korišćenje računara je pre svega, idealan način za komunikaciju i delovanje prema osobi koja gleda u monitor. Čak i kada u normalnom životu neko hoće da vas hipnotiše, on vam kaže da sednete i unese vam se u lice. U ovom slučaju to nije potrebno, jer osobe koje gledaju u monitor, objektivnom posmatraču sa strane već i deluju kao hipnotisane. Sledeći korak u svojevrsnoj indoktrinaciji su dopadljivi, moderno dizajnirani i veoma zanimljivi sajtovi s „ružičastim“ pogledom na svet. Običan istraživač po internetu (surfer) može da nađe bezbroj ovakvih strana, ali je samo pitanje kada će ga one zaintrigirati i u kom obliku.

Doslovno sve registrovane verske grupe i sekte imaju svoje internet prezentacije. Na njima su ponuđena i u „celofan“ uvijena mnoga životna „rešenja“. Oni vam mogu pomoći da prevaziđete krizu u porodici, pronađete identitet ili bilo koji drugi odgovor. Naizgled smešni podaci poprimaju alarmantnu ozbiljnost kada se onaj ko ih čita nalazi u sličnim problemima. Ove, rekli bismo, dečije bolesti, najčešće drmaju tinejdžere, ali nisu li oni najveći korisnici interneta i svih njegovih „blagodeti“. Da stvar bude opasnija, većina novopridošlih članova sekti su po sopstvenim priznanjima imali potrebu da budu „nešto posebno“. Neshvaćenost muzičkog pravca, stila oblačenja ili ishrane u porodici i okolini, još jedan je korak ka provaliji, zatvaranju u sebe i bekstvu u „virtuelnu stvarnost“. A tamo ih „čeka“ sve ono čega u realnom životu nema - „roditelji“ koji nisu strogi i nepravedni, zaštićenost i toplina, razumevanje na svakom koraku i najbitnije, osećaj pripadnosti i potrebe, nasuprot odbačenosti i zanemarivanju. Ipak, da sve ne bude tako sjajno, već privučeni pojedinac će ubrzo biti uveden u novi život, ritam i učenje sekte, a dalje je sve u rukama te grupe, njenog programa i načina delovanja. Nažalost, ima ih svakakvih. Većina se krije iza lažnih imena i aktivnosti, vežbanja joge, borilačkih veština, upražnjavanja umetnosti, dobrotvornog rada i sl. Lažnim predstavljanjem služe se sve sekte osim satanističkih.

Naravno, nije dobro biti paranoičan i treba jasno razlikovati pravo na versku slobodu od destruktivnog delovanja, ali svakako da pojačana budnost kod ovakvih sadržaja, dok vi ili deca „surfujete“ internetom, nije na odmet.



Izvor: Danas

Манастир Тресије – космајско светило


Пред велики молитвени скуп 13. септембра 2009. године - прослављање седамстогодишњице заснивања космајског манастира Тресија



Недалеко од извора потока Тресије, на његовој левој обали, угнездила се црква Сабора светих Архангела са својом капелом, старим и новим конаком, извором и другим здањима. То је манастир Тресије. Издигао се на 392. метар северозападне космајске висине подно Малована, опколио церовима и буквама, те је у сталном преплитању светлости и сенки. Тихује и у својим недрима чува векове благодарја.

Није извесна година изградње овога светог места. Легенде и казивања народна, као и неки који писане трагове оставише а највише на основу тог народног предања, везују настанак Тресија за доба владавине деспота Стефана. Археолози и други стручњаци нису довољно пажње и времена посветили овом манастиру. Може се рећи да је цео овај комплекс археолошки само додирнут, а никако целовито истражен. У циљу налажења одговора на многобројна питања неопходно је студиозно и стручно прићи овој теми и публиковати ауторитативне одговоре. Народна предања и легенде су плод крупних, значајних и последичних друштвених догађања, то су производи преломних тренутака, али не и одраз стварног дешавања, већ углавном пројекције народних жеља. Народно памћење је скрајнуло краља Драгутина као првог српског владара и над овим просторима, као владара који је доводио свештенике и калуђере у цркве и манастире које је градио он или његови велможе и високо свештенство и где су ширили нашу веру. По многима и манастир Тресије, баш као и Кастаљан, саграђен је у доба владавине краља Драгутина.

Сведочи манастир Тресије о временима краљева Драгутина, Владислава, Милутина, Стефана Дечанског, о царевима Душану и Урошу, о кнезу Лазару...

„Ко не дош'о у бој на Косово..." узвикнуо је Свети Кнез свом народу када Агарјани навалише. Нису се Космајци уплашили власти па да зато пођу, није њена рука била тако дуга и осветна. Страховали су они од Божје казне, од вечног проклетства, од народног памћења. Отишли су због православља и светосавља, због жеље да очувају своју веру, због Драгутинових прегнућа и храмова у којима су напајани родољубљем. Јер, само су ту могли сазнавати ко су, одакле су и куда ће.

И би како би. Ни Кнез, ни бројни Космајци и ини, не вратише се својима већ припадоше свима. Завековаше у нашим сећањима и легендама.

А онда, убрзо, петнаестак година после Великог боја, дође светога Кнеза син, Високи Стефан, деспот српски. И Космај му за срце прирасте. Поправи оно што је било дотрајало и оронуло и изгради ново на светињама космајским. А са њим и за њим дође множина.

Великог Господина увек прати велика свита властеле, монаха и свештеника, витезова, војника и других разних мирјана. У доколици би ловили по непрегледним шумама и расцветалим ливадама, на тресијској заравни разигравали своје коње, витешке борбе увежбавали и турнирски се надметали. У раним млечним јутрима и благим смирајима дана манастирска звона позивала су их на јутрења и вечерње молитве.

А онда, деветнаестога јулског дана 1427. лета Господњег, оде и деспот Стефан, а остадоше казивања: ухватила га је грозница па се „тресао"; заклон нису нашли јер „нема ни куће"; требало је журити и убрзати „корак"; није могао јахати већ су га носили „пруженог", а он је, изнемогао, рекао „стој"... Остадоше тако у народу називи Тресије, Неменикуће, Кораћица, Пружатовац, Стојник... Остаде и камен, надгробни, на Глави у Црквинама да сведоком о великом господару, ратнику, државнику и градитељу буде. Са тог места потрчаше гласници по Деспотовог сестрића и наследника, по Ђурдја Бранковића.

Не потраја задуго деспотство Бранковића. Исмаилћанске хорде и у ове крајеве у незадрживом налету пристигоше. И, зачудо, не рушише одмах. Као озбиљна и организована држава бејаху. Њихови записничари су ревносно бележили све, па и 12 калуђера у Тресијама 1560. године. А монаси засведочише да је један псалтир био у Тресијама 1641, те да је преко манастира Хопово доспео до Хиландара. И данас га тамо чувају.

Крај XVII века за наш народ би трагичан. Неподношљиви притисци и зулуми Азијата потиснуше Србе из Метохије и са Косова. Трајаше кретање на север наших предака неколико година, у таласима, а 1690. године патријарх Арсеније и множина пређоше граничне реке. И овај крај је, страхујући од најгорега, запустео. А они, који за народом натиснули бејаху, пустош и паљевину иза себе остављаху. Тако и Тресије манастир оста у рушевинама. Срећом, не и задуго. Јер, села оживеше наново. Мало породица се врати из „прека", али неке нове, бројније, углавном са јужних страна, овај крај опет населише.

Игуман манастира Раковице, са својим братством и тресијским монасима који до те светиње у Великом кретању дођоше и ту, вероватно, неки и остадоше, обнови манастирска здања у Тресијама. Вешти мајстори све поправише, а у камен који и данас уз улазна врата цркве у зиду стоји, да се зна, писмена уклесаше:

„Вољом Оца и подршком Сина и извршењем Светога Духа обнови се Свети Божествени храм Светих Сила Бестелесних трудом и трошком игумана кир хаџи Висариона са братством из манастира званог Раковица близу Београда лета 1709. и приложише обновљено."

Изнова се огласише звона космајским луговима и пропланцима, пропоја црква, оживеше конаци и имања. То тресијско време песник Јован Илић, отац још већег песника Војислава, описа овако:

„А кад зора прође и јутрење часно,
У Тресији цркви запјеваше красно.
Окити се црква збором и свијетом,
К'о перивој красан прољетним цвијетом."

А онда, опет, заратише Аустријанци и Турци. Народ наш - као између чекића и наковња. Определи се за Европљане и ови две деценије и једну годину владаше. Причало се, не боље од Турака. Записаше црквене власти у том времену, 1734. године, да им калуђер Михаило из Тресија у селу Ропочеву неке дажбине исплати. Друге монахе, нити њихов број, не наведоше. Потом уследи нови рат и Турци поново завладаше Србијом. Њихов бес био је велики. Ускратише многа ранија права народу, силом и самовољом све решаваху. Светиње, та српска једина кандила, прве на удару бејаху. Па и Тресије, које које забораву Турци наменише. Сећање Милована Видаковића на изглед овога манастира после 1780. године сачувано је у његовој „Аутобиографији":

„И кад сам се год с ким спустио с Космаја у Тресије, и видио онај монастир, којего стене јошт у моје онде време нису сасвим срушене биле, ако сам и дете био, чисто би ми се сердце у мени заплакало, слушајући от старији каков је то леп монастир у време наших деспотов био, и сад тако запуштен и порушен у пустињи лежи! Преко лета виђао сам јошт, да у церкви истој и говеда на врућини пландују. И кад ми се случило ту са стрицем Апостолом бити, није ми довољно покојни могао на моје за свашто питање већ одговорити, и казивати ми из они развалина какве су ту келије биле, гди су калугерски виногради и воћњаци лежали, њиови вертови, разне стаје, зидани бивши студенци и проча овакова..."

У својој „Даници" за 1827. годину написао је Вук Караџић:

„Године 1737. патријар Арсеније IV Јовановић на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ српски да бјежи у Маџарску, но Турци опазивши зарана, више народа побију и поробе, него што с њим пребјегне на ову страну (сам је патријар казивао, да је у Карловцима снио уочи Божића, како је Бог од њега искао одговор за 80.000 душа, које су њега ради изгинуле!)".

Боравећи на овим просторима један Француз је врло реалистично описао стање у овим крајевима након другог аустријско-турског рата:

„После 1739. године Београдски пашалук представљао је област као земљу, на којој су се годинама бориле аустријска и турска војска. То је била област која је расељавана, паљена, пустошена и пљачкана, с тога је у њој све запустело, задивљало тако да је познијим путницима изгледала као земља после стварања."

Крај осамдесетих година XVIII века за људе овога дела Србије би више него тежак. Појача се притисак на рају, нарасте самовоља спахија, а појавише се и нови зулумћари. Затамни се са свих страна, спусти се небо и светла не би ниоткуд. Потраја то, а онда опет, по трећи пут у том веку, авантуристи са запада кретоше у рат. А Срби, што их би, са њима. Нејач у шумама и планини, у збеговима. Имања обрастаху коровом, дим из оџака дуго се не јави. Србија беше пустош, паљевина и рушевине. Западњаци се повукоше на свој Запад. А народ... У страху од Турака и њиховог слепога беса потражи нова огњишта на северу, преко граничних река. Каже М. Видаковић да од Космаја до Забрежја на Сави, код Обреновца, никога видели нису јер „све је отишло било".

Након Свиштовског мира (1791) између Аустрије и Турске утврдише се нови договори и оквиру тога Срби добише опрост за своје ратовање. Неке породице се вратише из „прека", а са доњих страна пристигоше нове и у Космају остадоше. Наста једна деценија подношљивог живљења јер Турци поуке извукоше. Требала је њима раја, и харач да купе, и десетак, и за много тога другога. Чак им и цркве и манастире дозволише обнављати. Наш манастир не би тада обновљен.

Крајем века појавише се нови силници, дахије, који од царских званичника власт преотеше. Виђеније Србе на превару похваташе и погубише, а народ узбунише. Опет је Србија у пламену, али сада у пламену турских ханова, у пламену слободарства. И Космај, у коме се и прва устаничка пушка огласи, у средишту свих тих збивања се нађе. Уградише Космајци своје животе у слободу која се и у Првом и у Другом устанку најави. И дође, нешто касније.

У „Списку манастира у Београдском пашалуку 1804-1805" налази се и манастир Тресије као један од шест запустелих манастира у Београдској и Грочанској нахији. Душан Сурма, некадашњи парох рогачки и настојатељ манастира Треасија у обнови тридесетих година прошлог столећа, у Летопису своје цркве записа:

„За време дахија, ту се налазио (у манастиру Тресије) старац калуђер по имену Гедеон, који је побегао испред Турака из Високих Дечана (?). Он је уживао у целој околини добар глас и чак је Јанко (Катић), војвода, долазио код њега на саветовање. Када је био војвода за време дахија у прогонству, крио се код старца Гедеона. Гедеон га је после погибије на Дугим њивама и опевао у Сибници (1806. године код цркве).

Гедеон је старост своју провео у манастирским рушевинама. Ту је и умро. Тада је црква била још добро очувана, а било је нешто и од зграда и ћелија.

Рогачани су старца Гедеона радо потпомагали, чували и хранили. Сахрањен је, како се прича, у Сибници."

Пролази време. Смењују се династије, владари и намесници. Србија бива коначно ослобођена; на кнеза Михаила извршен је атентат; са Турцима опет ратовање, тешко и болно, али Србија из тога излази пространија но раније.

А тих седамдесетих година XIX века у Космају, код свога пријатеља Владимира Ковачевића, учитеља неменикућког, летње распусте проводи познати српски приповедач Милован Глишић. У неколико својих дела описао је овдашње људе и догађаје, стварне или измишљене, док је у приповеци „Учитељ" детаљно осликао манастир:

„Тресије су под Великим Космајем. Леп пропланак, с обе стране жуборе поточићи - један баш близу, а други мало даље. Одмах до једног потока развалине су неког старог манастира што се звао Тресије. Још стоје опали зидови и мало свода. Види се да је то био мали манастир. Наоколо се познају још зидине уравњене са земљом. Кажу да су то биле ћелије. Мало више познаје се, колик добро гувно. Где је био ваљда рибњак, шта ли. И сад је ту блато и вода. Има и један пањ огорео крај зидина. Ту су, веле, закопана манастирска звона, још онда кад је настао турски зулум. Испод једне букве близу извире изворац, бистар као суза, најхладнија и најлепша вода у Космају. Одатле се види на према се Сибница, Ропочево, нешто Рогаче, неменикућске њиве и тресијска механа за добар пушкомет крај пута рогачког...Ко год дође на Космај, ретко те неће изаћи до Тресија."

Смењују се годишња доба, жарка лета и циче зиме у чијим праскозорјима Космајем пуцање церовине одјекује. Мразеви, кише и сунце немилосрдно ударају по зидинама и разградјују оно што је остало од цркве, конака и других здања манастирских. Камен, размештен по зидовима, један по један ветар обара. А Тресије и даље чекају... И мада у рушевинама непуна два века, ова светиња је врло присутна у свакодневном животу мештана околних села. О њему се с колена на колено преносе предања, казивања и снивања. Прође и Први велики рат са свим својим неправдама, суровостима и злоделима и у Космају бројне плоче са именима страдалих остави. Би, и прође, и Космајци га у незаборав уписаше.

На испомоћ остарелом проти Таси Вукосављевићу у Рогачу стиже 1929. године Душан Сурма, чешког порекла сарајевски свршени богослов. Убрзо је и преузео парохију. Немирног духа и огромне стваралачке снаге изгради нову цркву у чији подрум смести шестстотина воштаних врећа костију јунака из битке на Космају 1914. године. И војводу Јанка Катића, сахрањеног 1806. године поред сибничке цркве, врати у родну Рогачу. Истовремено се здушно залаже и за обнову манастира Тресија. Оставио је написано:

„Нарочито угледни грађани, срески и кнежевски званичници и часници, много су пазили на црквени живот, похађали су редовно богослужење како у парохијској цркви у Сибници, тако и у Космајским манастирима, нарочито у манастиру 'Бестелесних сила - Тресијам', код воде Мишевца, извора старог порекла."

У времену одмакнутом од ратова, у опорављеној, зацељеној и много проширеној новој држави, стекли су се услови да се крене и са обновом космајских манастира. Након посете Његове светости Патријарха Варнаве овим крајевима јула 1935. године, задужени су протојереј ставрофор Среван Димитријевић за организацију обнове космајских манастира и познати архитекта Момир Коруновић за израду пројекта обнове. За настојатеља манастира у изградњи постављен је рогачки парох Душан Сурма. Јесен и зима те 1935. године су протекли у сагледавању предстојећих послова, у изради пројеката, предмера и предрачуна и у обезбеђивању почетних средстава. У делу пројекта „технички опис за оправку манастира Тресије" архитекта М. Коруновић је написао:

„Народ овог краја из околних села жели да се обнови овај манастир за који га везују успомене прошлости у погледу историје, предања о њему и здравља. Стање овога манастира је такво да је највише остатака видљиво на храму који је у рушевинама. Познаје се место где су били конаци и остале призграде, као и рибњак. Приложени нацрти су урађени базирајући на постојећој основи и остацима зидова и сводова... А уопште цела обнова овога храма и манастира изводиће се повремено и према упутствима Комисије и стручних чланова за старине Св. Архијерејског Синода."

За обнављање манастира Тресије на почетку је обезбеђена помоћ од 50.000 динара, радови су кренули и до зиме 1936. године озидана је црква осим кубета и једног бетонског свода, поправљен је прилазни пут и изграђен мост североисточно од храма преко оближњег потока.

Година 1937. била трагична за Српску православну Цркву. Наиме, у низу драматичних дешавања у ондашњем друштву долази и до преране смрти патријарха Варнаве што ремети све до тада планиране активности. Тада се заустављају и радови на Тресијама. Тек 1940. године наставља се доградња цркве и започета је изградња импресивног конака. Међутим, узбурканост у неким европским земљама прели се и на наше просторе. Потом би и бомбардовање, и рат, и окупација. Сви радови на здањима манастирским престадоше. Током тих тешких година народ разнесе припремљени материјал за даље радове на манастиру. Нису скидали са цркве и конака, већ су однели оно што још није било стављено на ова света здања. И би причињена велика штета.

Однесе време и ратне године. Револуција је победила и време се мери од те победе. Све што потиче из претходног периода назадно је, застарело, а врло често и реакционарно. Па и народна и православна традиција. Младим новим господарима Србије Српска православна Црква је остатак прошлости коју треба заборавити, потиснути је на маргину маргине живота. И тако тече поратно време и у Космају.

Нова власт одлучи да изгради хотел на овој планини, ту, стотинак метара од манастира, а недалеко од места где је био договор о отпочињању борбе против окупатора. Њихове одлуке су биле неспорне, непорециве и брзо спровођене. Причало се по околним селима да је нови хотел, назван по оближњем извору „Хајдучица", изграђен од материјала манастирског, скинутог са цркве и конака. Причало се полугласно, шапатом, у срогом поверењу. Али, нешто касније, уз казан из кога истиче весела и причи склона течност, изађе, опет у поверењу што чу више ушију, и следећа прича:

Шумар овдашњи, за западну и северну страну Космаја задужен, у рано јутро крену на терен да обиђе шуму у околини манастирских развалина. Прилазећи том потесу чуо је гласове људи који су у неком послу били. Знајући да је претходних дана сав камен са приземља манстирског конака пренет на ново градилиште, хотелско, питао се шта ли се сада дешава на том истом месту. Изненади се видевши да педесетак млађих људи, омладинаца, каменове и са цркве скидају и у два камиона товаре. Били су добрано поодмакли у свом раду. Зачуђен и дубоко уверен да се са цркве ништа не сме скидати, упита их шта и зашто то раде. Упутише га на вођу групе који је недалеко одатле безбрижно седео. И након размене оштрих и понеких не баш пристојних речи, уз шумарево казивање да је записнички примио и шуму и манастирска здања, радови, или боље рећи рушење цркве, су прекинути.

Имао је шумар искуства, знао је методе тих надобудника, те је одмах обавестио своје надлежне о немилом догађају. Они су га подржали, па чак и пред онима у кожним чизмама и дугим такође кожним капутима. Спасао је тада шумар светињу, али се нису спасли они који то дело починише. Причало се да она два камиона, по престанку рушења храма, нису могли ни макнути јер су им обе осовине биле као тестером исечене. Вођа групе омладинаца је врло тешко и мучно окончао свој живот. А хотел „Хајдучица", изидан од каменова са цркве и конака, децембра месеца 1975. године до темеља је изгорео. Остало је само камење, сведок многовековних догађања, да и даље траје.

Са благословом Владике шумадијског Валеријана у манастир Тресије стиже први поратни калуђер јеромонах Рафаило Миловановић. Стигао је из Студенице 1947. године да настави једанаест година раније започети посао обнове. Живео је у незавршеним зградама манастира у ратним годинама временом и људском немарношћу опет оштећеним. Радио је сам, рашчишћавао оно што је било обрушено, скидао са зидова разљуљане каменове и слагао их уз храм. Прискакали су му у помоћ, појединачно и ретко, мештани суседних села. О празницима старији, са понеким малим дететом уза се, долазили су на службу и у такав недовршени храм. Непуне две године издржавао је јеромонах Рафаило и самоћу, и велике врућине и циче зиме, па онда, због умора или нечега другог, оде.

Манастир није дуго самовао. Убрзо стижу нови иноци, прво јеромонах Епифаније у договору са монахом Пафнутијем који долази одмах за њим. Потом пристижу и други монаси и искушеници, те се број снажних руку повећава. Могло се тада, чак и у тим неповољним околностима, знатно више урадити. Тако се и деси. На измаку педесетих година приведени су крају радови на обнови цркве. Тада је требало уредити и порту, изравнати терен да би народ имао где да се окупља, а и да би све лепше и уредније изгледало. Отпочели су мукотрпни земљани радови, јужно од храма, али су прегаоци одмах наишли на бројне гробове за које се до тада није ни знало. Пажљиво је настављено ископавање и како су радови одмицали гомила костију се повећавала. По причању очевидаца накупило их се за „пуне канате" запрежних кола. Процењено је да се ради о остацима најмање 40 особа. Монаси их похранише у северозападном углу припрате, лево од северних врата. Двадесетак година касније, источно од цркве, пронађено је још једанаест скелета и похрањено уз олтарску апсиду, без видног обележја тог места.

Након грађевинских и занатских послова договорено је и живописање унутрашњости храма. За тај изузетно осетљив и значајан посао одабран је самоуки народни сликар Јанко Брашић из левачког села Опарића. Многи овога сликара сматрају родоначелником сликара наиве у Србији. Свој посао Јанко је започео 1958. године, а велику помоћ је имао у ондашњем јеромонаху Јовану Маричићу. Пуне три године су ова два прегаоца радила на зидовима и сводовима цркве осликавајући задивљујуће призоре. За рад Јанка Брашића у овом манастиру Коста Димитријевић је написао: „Нарочито му је успела епопеја Старог и Новог завета насликана на зидовима манастира Тресија који по лепоти називају „Сикстина Брашићева".

Међутим, фреске у физичком смислу нису биле у добром стању. Узрок томе била је неодговарајућа припрема подлоге и спољни атмосферски утицаји. Наиме, услед вишегодишњих радова на кубету дошло је до подлупљивања фрескомалтера и отпадања живописа. Није било прилика да се то спречи, те је већи део живописа био уништен. Покушаји са конзервацијом нису дали добре резултате, те је донета одлука о скидању преосталог живописа. Исто је и извршено, урађена је нова малтерација и чекају се услови да би се поново живописали зидови и сводови ове цркве.

По завршетку Брашићевог живописања Његово преосвештенство Владика шумадијски Валеријан извршио је освећење овога храма 1961. године. А за памћење оста сведочанство исписано на мермерној плочи на јужном стубу:

„У славу Пресвете Тројице
Оца Сина и Духа светога
освећење овог светога
храма извршио је

+
В А Л Е Р И Ј А Н

епископ шумадиски на дан
Сабора Св. Архистратига
Гаврила 13/26. јула 1961 г."


На левом солејном стубу, северном, такође се налази мермерна плоча у коју мајстор уклеса:

 
„У славу Божију и за
спасење својих у времену
од 1952-1961 године обнови се
и пропоја ова Света Обитељ
великим трудом и старањем

игумана Епифанија и братства

Јеромонаха Јована монаха

Пафнутија монаха Михаила

монаха Теофила и монаха Пајсија".

- наставак -





Преовладјујуће је мишљење да је црква манастира Тресија изграђена у времену владавине краља Драгутина, односно после 1284. а пре 1316. године. Ова црква по својим архитектонским карактеристикама спада у скупину грађевина „рашке школе", у градитељство Немањића. Манастир Тресије је први пут разрушен или запустео око Велике сеобе Срба, око 1690. године. Обнова је извршена већ 1709. године. Међутим, само 21 годину су боравили монаси у овом манастиру након обнове. Ново рушење светиња доживљава око 1739. године, након рата који су Аустријанци изгубили, а Срби и њихова имовина и светиње страдали због опредељења против Турака. Није позната тачна година запустошења манастира, нити начин и обим страдања манастирских здања. Углавном, Тресије су биле осуђене на вековно чекање обнове. Иста је започета 1936. године и може се рећи да још увек траје.

У Шематизму Српске православне епархије шумадијске 1947-1997 за ову цркву је написано: „Средњовековна црква у манастиру Тресије била је једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са олтарском апсидом, која је споља тространа, а изнутра полукружна. Два пара пиластра делила су цркву у три једнака травеја. Била је зидана од камена, са једноставном фасадом, без декоративне пластике. Од првобитне грађевине остао је само доњи део зидова рађених великим приклесаним квадерима кречњака."

Завод за заштиту споменика културе града Београда је 1985. године извршио неколико сондажних испитивања терена око манастирске цркве. Резултати тих истраживања не дају довољно података о датовању манастирског комплекса у целини. Сагледавајући основе цркава у Кастаљану, Великој Иванчи и на Тресијама, као и темељне остатке цркве у Бабама, претпостављајући начине градње и архитектонске конструкције који су веома слични, дозвољена је могућност говорити о једном стилу градње храмова на подручју Космаја у једном одређеном времену. Археолог Завода Зоран Симић је написао:

„Данашња црква манастира Тресија, конципирана је као једнобродна грађевина са споља и изнутра полукружном апсидом и унутрашњом припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса цркве налази се кубе које се ослања на потпорне луке и четири масивна стуба. Припрата дозидана приликом реконструкције 1709. године и која је била одвојена од наоса старије цркве њеним западним калканским зидом са порталом, данас представља уствари унутрашњу припрату цркве, јер је западни зид старе цркве током реконструкције 1936-1941. године одстрањен. Тако је ова припрата која је била од слабијег грађевинског материјала у потпуности президана и уклопљена у корпус нове цркве. У периоду 1985-1987. године на цркви је изведено и кубе које је било предвиђено пројектом из 1936. године."

Првих година трећег миленијума у Тресијама је закључено да би требало проширити постојећи храм. Пројекат доградње још једне припрате на западној страни поверен је арх др Божидару Милосављевићу из Сопота. Камен је, као и код старе цркве, допремљен из каменолома оближње Дучине. Под надзором Б. Милосављевића обрађивани су комади камена, слагани у зидове нешто испод висине старије припрате, одрађен двосливни кров и цео посао је завршен без нарушавања постојеће хармоније објекта.

Током почетних радова на обнови манастира Тресија, односно његовог храма, прота Стеван Димитријевић је писао опсежне извештаје. У једном од њих 21. августа 1936. године, између осталог, С. Димитријевић каже да је „...дао потребна упутства за довршетак чишћења средњег дела цркве и олтара. То је уз надзор свештеника, привременог служитеља манастира, урадјено 29-VII/11.VIII и 30-VII/12.VIII и том приликом се наишло на једну интересантност, која је за проучавање, а која ће, може Бог дати, и прославити Тресје. Наиме, наишло се на један костур човека високог раста. Глава му је увучена мало испод десног, јужног полустуба, на коме је почивало кубе, а који је био у олтарској прегради, иконостасу. Остало тело опружено је у олтар, и то не у правцу олтарског апсида, него у лево скренут или зато, што дужина умрлога није дозвољавала, да се сахрани паралелно са јужним зидом, или што због блиског потока и нестабилности земљишта црква није истоку, него на југо-исток окренута.. Ови остаци нису случајне какве личности, него неког Божјег угодника или великана Цркве или Државе. Друго је нешто врло интересантно. Под овим костуром се осетила плоча, која по свој прилици покрива гробницу, можда још каменитију. Не би без основа било претпоставити да ту могу бити остаци деспота Стевана Високог. У Манасији манастиру, с десне стране у препрати показују његову гробницу. Али, кад су је открили, у гробници ништа нису нашли. Браничево и Ресава опустошени су од Турака пре коначног пада Србије после смрти деспота Ђурдја Бранковића. Врло је могуће, да су остаци Високог Стевана склоњени пред најездом турском и донесени у шумама ондашњим заклоњено, па чак у устанку Карађорђевом због непроходних шума неприступно Тресје? Да откривени костур овај није каквог чим било знаменитог покојника, чијим је посмртним остацима требало да се маскира и од оскврњења сачува Високи Стеван?" Дошавши на лице места прота Стеван је прекрио плочама налаз и обуставио све радове док се не изида олтарска апсида, а у циљу заштите пронађеног.

Других извештаја по овом питању у каснијем времену није било, тачније нису још пронађени у архивима нити у заоставштини проте Стевана Димитријевића. Његов наведени извештај публикован је у Шематизму Српске православне епархије шумадијске за 1999. годину. Септембра месеца 2002. године вршена је замена подних плочица у тресијском храму. Била је то прилика да се утврди извештајни налаз проте Стеве. У присуству Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Јована и представника Завода за заштиту споменика културе града Београда пажљиво је извршено откопавање тог дела олтарске апсиде. Скупљене на једном месту пронађене су кости две особе, по казивању археолога једне старије и једне млађе. Ништа друго није пронађено, а представници Завода за заштиту споменика су оставили на том месту камену плочу са својим називом и дотичном годином. Даљих истраживања није било.

Средином седамдесетих година XX века осетила се потреба за још једним простором, зградом мањом и ближом конаку, за местом за богослужење и излагање све бројнијих икона које је манастир заимао. У року од две године, 1976. и 1977, добијени су сви папири и отац Јован, који је сам и осмислио зграду, завршио је све радове. Мала капела, у првој половини своје висине, кружног је облика и на висини од око два и по метара изливен је серклаж. Одатле је настављена градња у шестоугаоном облику, са по једним прозором на свакој страни, као код цркве. Зграда је покривена бакарним лимом, а свих шест страна не много стрмог крова сусрећу се у средишној тачки, нешто уздигнутијој, из које израња крст. Иначе, ово здање изванредне акустичности, посвећено је Светом Симеону Столпнику о чијем дану се на Тресијама одувек одржавају вашари.

Звона манастира Тресије оглашавају се са три места: са старог звоника, са звоника посвећеног Светом пророку Илији и изнад западне улазне капије.

Прво звоно у обновљени манастир стигло је 1960. године. У то време, тада јеромонах Јован саградио је прву звонару. Била је изграђена од камена квадратног облика до висине од два метра. На ту основу по дијагонали су изукрштане греде и добијена је још једна таква висина, да би се све наткрило двосливним кровом висине једног метра. Прво звоно, које и данас одјекује овим делом Космаја, излио је Павле Ђ. Пантелић из Земуна и у њега урезао следећи запис: „Ово звоно прилажем за незнаног мог сина Лазара Јевремовића, богослова из Суботишта Срем. 1960 г. Мајка Круна Јевремовић рођена у Огару Срем." Услед дотрајалости целокупне конструкције, на размеђу два миленијума, уклоњена је стара конструкција и иста таква, од новог материјала и на истом месту, поново изграђена. Ова звонара налази се северно од западних улазних врата у припрату храма.

У склопу новог конака изграђен је и један пирг висине 15, 70 метара посвећен Светом пророку Илији. На њега је постављен крст од 1, 60 метара тако да укупна висина овога звоника износи 17, 30 метара. Ова кула звонара доминира крајоликом својом витком линијом и висином. У звонику се налазе четири звона. Иначе, пирг је саставни део новог конака на који се наставља својом јужном страном.

Изнад главне улазне капије на западној страни порте, на висине од око четири метра, налази се највеће манастирско звоно. Оно је тешко 880 килограма, док са носачима прелази тежину од једне тоне. Звук овога звона простире се далеко преко удолина северозападне стране Космаја.

Нема писаних података о броју и величини конака у времену пре запустошења манастира, пре почетка четрдесетих година XVIII столећа. Посредне информације о 12 монаха у XVI веку потврђују писање Милована Видаковића „...какав је то леп монастир у време наших деспотов био". Сигурно су се, уз зидане студенце, баште, винограде и воћњаке, налазиле и бројне келије у једној или више зграда конака. Скоро пуна два столећа није никога било да поправи разрушено, да врати оно што је време испомерало.

По налогу из Патријаршије архитекта М. Коруновић је маја 1937. године израдио Пројекат конака манастира Тресије. Предложено решење било је више него импресивно за оно доба. Конак је требало да буде димензија 44, 30 x 8, 40 метара у основи са просторијама у приземљу и на спрату. Укупно би имао три келије, 13 соба, кухињу, трпезарију, две оставе, две „скупне одаје" од по 55 и 85 метара квадратних са тремовима на оба нивоа. Приликом почетка обнове манастирског комплекса радови су усмерени прво на цркву и прилазни пут, а тек потом ка конаку. До рата 1941. године урађен је темељ и започето зидање приземља. Радове је зауставио рат, а припремљени материјал, па чак и онај уграђени, разнет је, разграбљен.

По сакупљању братства почетком педесетих година протеклог века било је неопходно решити питање смештаја. Прва јесен и зима прва, за монахе били су веома тешки. На остацима темеља покушали су калуђери да направе себи склониште. Али, недостатак материјала, неукост у градњи и одсуство помоћи са стране нису дали да се изгради топло зимско прибежиште. Још су у живом сећању, тада искушеника Владислава Маричића а сада схи-архимандрита Јована, планинске мећаве и ситан завејавајући снег за вратом, поред пећи која тако отворени простор никако није могла загрејати. Наредних година, одступивши од пројекта М. Коруновића, бива изграђена једна правоугаона грађевина на делу претходних темеља. У доњем делу су биле подрумске просторије, а у горњем две келије, трпезарија и кухиња, док је четврта соба претворена у малу капелу. Потом су, с протоком времена, дограђивани неопходни пратећи објекти првенствено економске намене. Све је рађено делимично, онако како су доброчинитељи обезбеђивали материјал и како је братство било у прилици да уради.

Слично решењима М. Коруновића идејни пројекат новог конака урадио је 1969. године арх. Драг. Тадић. Појављивала су се и нека друга виђења, али време није било наклоњено неимарима манастирских објеката све до 1991. године. Тада је договорена, уз присуство Његовог преосвештенства Епископа шумадијског др Саве, са локалним властима, привредницима и заинтересованим грађанима, изградња новог конака у Тресијама. И већ наредне године започети су радови. Камен темељац донет са Свете Горе, поставила га је принцеза Јелисавета Карадјорђевић, а освећење је извршио Владика шумадијски др Сава. Пројекат је дело архитекте Јована Поповића, а у његовој изради, контроли, надзору и у самом току градње значајан допринос дали су архитекте Нада Поповић и Михаило Јеремић, као и инжењери Милош Мачкић, Гордана Деспић, Душанка Лазаревић, Небојша Белензада, Зоран Мирјанић, Бранислав Шелендић и Вељко Владисављев. Нови конак, прилагођен терасастом терену, на четири нивоа има површину од 445 метара квадратних. Протекле године од првих радова, а њих није било мало, биле су драматичне и судбоносне за српски народ. И у том изузетно тешком времену народ је налазио снаге и средстава да помогне манастиру и да се нови конак постепено приводи намени. Радови на унутрашњем уређењу су у току, предстоје још замашни захвати, али и нада и уверење да ће се уз помоћ оних који могу и који хоће стићи до циља.

Највећи број монаха овај манастир је имао у време турских пописа 1560. године. Тада их је убележено дванаест, док је 1572. тај број преполовљен, а неколико година касније записано је се у Трерсијама налази седам калуђера. Непознато је кретање броја монаха током XVII и у првим деценијама XVIII века. Осим калуђера Михаила, поменутог 1723. и 1734. године и казивања о старцу Гедеону током Првог српског устанка, све до последње обнове није познато ниједно име тресијских монаха.

Први монах у новим околностима био је Рафаило Миловановић, родом из Венчана. У Тресије је дошао 1947. године из манастира Студенице. Радио је непуне две године на рашчишћавању терена око цркве и конака. Вратио се у испосницу Светога Саве у Студеници где је у несрећним околностима завршио овоземаљски живот.

Јеромонах Епифаније Богосављевић, рођен 1898. године у Саранову, био је искушеник у манастиру Ралетинцу, а потом монах у рудничком Благовештењу. Ту се сусреће са монахом Пафнутијем и договарају се да пођу заједно у Тресије. Јеромонах Епифаније стиже 1950. и убрзо се братство увећава. Под његовом управом приводе се крају радови на обнови манастирских здања која су освештана 1961. године. Умро је као игуман овога манастира 1972. године и сахрањен је на манастирском гробљу које се формира северозападно од цркве.

Рајко Спасојевић, рођен 1904 године, монашким именом Пафнутије, био је искушеник у рудничком Благовештењу. Долази у Тресије одмах после јеромонаха Епифанија, исте 1950. године. Овде је боравио све до смрти 1986. године и сахрањен је на манастирском гробљу.

Владислав Маричић, рођен 1929, долази у манастир из оближњег села Неменикућа и постаје монах Јован. Све своје време, сваку своју помисао и све своје имовинско наслеђе, отац Јован је посветио и приложио овом манастиру. У звању јеромонаха наследио је старешинство од игумана Епифанија, деведесетих година XX века постаје архимандрит. Поред бројних послова у Тресијама, отац Јован учествује у раду многих органа и тела Шумадијске епархије.

Монах Теофил, мирјанским именом Тихомир Петровић, рођен је 1909. године у Ђуринцима. Пристигао је у манастир 1955. године и био у њему све до смрти 1989, када је сахрањен на манастирском гробљу.

Крајем педесетих година из Црљена стиже Милутин Миловановић, рођен 1873. године. Ту добија монашко име Пајсије, борави до смрти 1962. године и бива сахрањен на монашком гробљу.

Миладин Богосављевић, монах Михаило, дошао је из Саранова такође крајем педестих година. Био је у Тресијама до средине седамдесетих, а тада одлази у Хиландар где и данас борави.

Осамдесетих година протеклог века у Тресијама се привремено формира и сестринство. Њега су сачињавале монахиње Александра Госић, Касијана Боровић и сестра Добрила. Оне су из Тресије отишле даље, у женске манастире.

Мати Ангелина (Борика Маричић) замонашила се почетком деведесетих година, али је последњих четврт века више боравила у манастиру него у своме дому у Неменикућу. Манастирска башта била је дело руку и умећа мајке Ангелине и посао који је предано и са љубављу обављала. Безброј намерника и иних долазника испробао је вештину кувања мајке Ангелине. Башта и кухиња биле су њена брига све до смрти 1997. године. Сахранио ју је син, архимандрит Јован, на манастирском гробљу.

Ширило се манастирско гробље у Тресијама, одлазили су монаси из овоземаљског живота, а нови нису пристизали. Повећавали су се објекти манастира, расле обавезе и једно време је архимандрит Јован био једини братственик овога манастира. Било је краткорочних долазака искушеника, али и брзог напуштања тегобног монашког живота. Последњих година се братство устаљује доласком искушеника Милана Чајковића (2005) и Милоша Јокића (2007), а из сибничке Свете Петке у Тресије стиже и монах Сава Петровић. Старешинство над манастиром Павловац у Кораћици добија отац Јован те монах Сава, иако припадник тресијског братства, време проводи у Павловцу.

Као и у свим другим православним храмовима, и у овоме се празнују и обележавају сви благдани и спомендани уз њима пригодне службе. Ипак, посебно је свечано о манастирским славама којих ова светиња има четири: Свети Архангел Гаврило (26. јул), Свети пророк Илија (2. август), Свети Симеон Столпник (14. септембар) и Свети Архангел Михаило (21. новембар). Манастир је посвећен Сабору светих Архангела Гаврила и Михаила, а Илиндан и Симеундан су били дани славља од памтивека када се народ овога краја окупљао на Тресијама и око овога манастира.

Последњих десетак и више година овај манастир је стециште уметника. Током пролетњих и летњих дана овде је две године радила Школа иконописа, мозаика и минијатуре кроз коју је прошло преко педесет полазника; сликарска Колонија Светих Архангела манастир Тресије радила је у пет сазива са око седамдесет уметника, а манастир је био и домаћин две дечје сликарске колоније у организацији Пријатељи деце Београда. Више од десет година учесници Ликовне колоније Неменикуће на Ивањдан започињу своје радове баш овде, у Тресијама, да би их представили завршене на Петровдан у порти цркве у Неменикућу, а у завршном програму обележавања Дана Милована Видаковића. Такође, истим поводом писци, песници, издавачи и љубитељи писане речи окупљају се на Дану књиге названом Под липама манастира Тресија. Прве суботе и недеље у септембру месецу манастирска порта буде испуњена јер се тада такмиче најбољи уметници на Сабору фрулаша Србије. Манастир Тресије није само духовно стециште, већ и извориште и сабориште многостраних стваралаца не само Космаја већ све више и других делова наше Србије.

Боро Шобот




Извор: преузето са сајта spc.rs

Православна заједница у Балију





Сингараја, 5.април 2009.г
 
Драги оче Димитрије,
 
Хвала вам на вашем писму упућеном 16. марта 2009.г . Добио сам га 4.априла . Тако сам срећан што сам примио ваше писмо. 
Ја сам отац Стефан Боик Нино, презвитер цркве Свих Светих у Сингараји, на острву Бали у Индонезији.
 
Почели смо грчку православну мисију на острву Бали 6.августа 1998. године. На острву хиндуисти чине 95% становништва. Ми смо почели са нула православних верника. Данас постоји 145 православаца. Имамо једно сиротиште и кућу за сиромашне ученике. У Сингараји има 25 сирочади и сиромашних ученика. Плаћамо им школовање и све што им је уз то неопходно. Делимо пиринач удовицама,удовцима и малим основцима. Сада смо кренули да градимо и грчку православну цркву на острву Тимор, али смо стали јер тренутно немамо довољно новца.
Тако да се држимо наше грчке православне мисије на Балију и острву Тимор. На острву Тимор се већ налазе римокатоличка и протестантска црква. Они желе да виде право православно здање, јер је то за њих нова црква. Први пут се сусрећу са Православљем.
 
Срећан што вам могу допустити да причате о нашим напорима усмереним ка развоју грчке православне мисије на Балију и у источном делу Индонезије. У мојим сте скромним молитвама.
 
С љубављу у Господу Исусу Христу,
 
отац Стефан.






На почетку снимак пева се васкршњи тропар, на грчком језику: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! (односно на грчком језику то гласи:  Χριστός Ανέστη εκ νεκρων, θανάτο θάνατον πατήσας καί τοις εν τοις μνήμασι ζωήν χαρισάμενος.)

Затим каже:
,, Добар дан, ја се зовем отац Стефан, ја сам започео грчку православну мисију на острву Бали. Завршио сам богословију у централној Јави, граду Соло 9. јуна 1998.г. Рукоположен сам 10 . јуна 1998.г. У августу 1998. године послат сам на Бали и морао сам да кренем од нуле, само ја и моја супруга. Нисам знао одакле да кренем. Ишао сам по Сингараји ( град на северу Балија ) и упознавао људе, причао са њима, представио им се. Поклањао сам милостињу удовицама и сирочићима, хранљиве намирнице школарцима и тако су људи упознали Православну цркву Балија тј. Сингараје..а после су се заинтересовали и за православну веру. На почетку су нашу паству чиниле једна мајка са своје три кћери. Данас, скоро десет година касније, бројимо 125 крштених верника.
 
Ово је старешина нашег села, председник нашег сеског савета...остварујемо тесну сарадњу са њим и он нам пуно помаже. Данас смо се окупили овде, јер хоћемо да помогнемо нашој браћи и сестрама, нарочито старима који су остали без породице и старања, да им поклонимо нашу пажњу. Као чланови ове заједнице, ми желимо да се побринемо за наше сељане. Да ли бисте желели нешто да додате господине председниче?"

 Г. Председник : ,, Хвала, најпре желим да вам се захвалим, првенствено вама оче и вашој породици и овом друштву из Грчке, за помоћ коју пружате оним мање срећнима. Хвала вам још једном..многим људима из овог краја помоћ је преко потребна..Надамо се да ћете успети да донесете још хуманитарне помоћи као старешина Православне Цркве у Балију, у Сингараји, будући да је сељанима овде ваша помоћ и више него потребна..Зато велико хвала вама оче и православној цркви у Сингараји"
 
Отац Стефан дели помоћ старима : ,, Ово је за вас..а ово је за вас..Бог вас благословио "
 
,, Овде смо такође основали и једно сиротиште - сиротиште Св. Томе или кућу Св. Томе. Обезбеђујемо школовање за децу из основне и средње школе, и за ону на факултету. Нека од наше деце већ су завршила туристичку школу и раде у Денпасару (  главни град Балија ). Ми за младе обезбеђујемо и часове вожње, како би постали возачи, и часове шивења. Све је ово допринос Православне цркве. Септембра 2005. отворена је прва православна црква на Балију, а 1.септембра је одслужена и прва Света Литургија у овој цркви....."





,, ...Од тада служимо Свету Литургију сваке недеље на индонежанском језику, док је служење у Денпасару и Кути на два језика - енглеском и грчком. То је зато што тамо наше стадо долази углавном из инострантства, то су верујући из Грчке, Аустралије, Америке, Румуније, Русије. Због тога се ја трудим да током Литургије користим сва три језика, и индонежански и енглески и грчки. На пример, на почетку Литургије - Благословено царство Оца, и Сина, и Светога Духа сада, увек и у векове векова..- ( говори на сва три језика ) или током литије за мир и благостање ( опет говори на различитим језицима ).
 
Ово сам ја превео користећи све расположиве изворе на енглеском и грчком, и дао сам све од себе да преведем Свето Писмо на сва три језика, на енглески и на грчки..Када сам посетио Грчку 2006., понео сам ову књижицу са собом и присуствујући тамо Литургији могао сам да све то пратим, они су служили на грчком а ја сам замољен да се придружим на индонежанском. Оставио сам копију ове књижице у Солуну ради даљих исправки како би била што боља јер неке речи нису у потпуности одговарајуће. Мој пријатељ из Солуна ће да употпуни превод и да ми га пошаље..Грчки је језик Светог Писма. Цело наше Свето Писмо је написано на грчком, а не на латинском или неком другом језику, тако да ми трагамо за нашим преводом у Светом Писму на грчком.

У стварности, ако знамо грчки, боље ћемо разумети Свете речи. Када сам покушао да преводим са грчког на индонежански наишао сам на потешкоће зато што неке грчке речи не могу веродостојно да се преведу. Грчка реч "хyпостасис" ( ипостас ) не може се превести на индонежански. Не постоји реч у нашем језику која одражава тачно значење тога. У граду Медан на Суматри постоји теолошка школа чији су презвитери студирали у Солуну и они говоре грчки течно, и сада младим Индонежанима предају грчки. Послао сам тамо троје људи са Балија и оно што сам их највише молио је да уче грчки, јер је то језик молитве и Литургије. Ја сам уживао током моје посете Грчкој, најпре у  Атини, а затим на Калимносу,  на Леросу,  на Патмосу, у манастиру светог Јована Богослова на врху брда. Ушао сам у пећину где је Свети Јован написао Откровење, остао сам тамо један дан и оно што сам доживео у Грчкој је Црква која заиста чува предање истинске Цркве. Видео сам тамо у црквама и манастирима мошти Светих које се чувају са посебним поштовањем. Било је врло узбудљиво..У Солуну сам посетио и цркву Светог Ђорђа у којој су се дешавала многа чуда."


5 Септембар 2009 године

Превод са енглеског Јована Чоњић



Извор: преузето са сајта manastir-lepavina.org

Oбнова светиња на Космету


У обнављању учествују међународне невладине организације, домаћи стручњаци из Републичког завода за заштиту споменика, средства стижу од Светске банке, Унеска, Министарства културе...



На Косову и Метохији у периоду од 1999. године до 2004. године девастирано је 156 локација Српске православне цркве, говоре подаци су које смо добили из Канцеларије за баштину Епархије рашко-призренске. Данас, више од пет година од погрома 17. марта 2004, када су уништене или оштећене светиње и објекти на 34 локације СПЦ, обнова је и даље у току. Према речима наших саговорника, спроводе је међународне невладине организације, домаћи стручњаци из Републичког завода за заштиту споменика, средства стижу од Светске банке, Унеска, Министарства културе, Министарства за Косово и Метохију, разних донација. „Извештавање о активностима на обнови српске баштине на Космету су спорадична и непотпуна, што говори да су и саме активности често у токовима ван утврђених процедура. Тешко је прецизно побројати све иницијативе, али је обнова према Меморандуму о разумевању из 2005. године свакако највише истицана”, кажу у епархијској Канцеларији за баштину.

Мр Гордана Марковић, управник ове Канцеларије, истиче да су у погледу обнове мишљења стручњака често супротстављена, чак и у очигледним питањима.

– Епархија се залаже за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект. Ако за такав приступ Епархије нема слуха данас, оно што Епархија прати и документује сигурно ће бити од помоћи оној генерацији која ће српске светиње на Косову и Метохији враћати у контекст српског наслеђа – каже мр Марковић.

Она упозорава да до данас није начињена процена штете почињене српским светињама на Космету, па је „отворено питање где је постигнут напредак, а где ништа није чињено, па документарност представља уједно и драгоценост, или где је на објектима интервенисано без неопходног првог и подразумевајућег корака – утврђивања стања као доказа о учињеном вандализму”.

С друге стране, Вера Павловић-Лончарски, директорка Републичког завода за заштиту споменика културе, тврди да постоји обимна документација, рађена 2004. године, са списком објеката који су страдали, извештајима комисије Унеска о томе шта би требало учинити и проценама штете на објектима.

– Јасно је установљено шта је страдало у мартовском погрому, а шта у претходном периоду. Ми смо стално на терену, постоји Завод у Лепосавићу, као и Завод града Приштине који је пресељен у Грачаницу. И ми из Републичког завода ангажовани смо у оквиру онога што је наша надлежност на Косову – каже Павловић-Лончарски.

У обнови светиња, како каже директорка, Завод учествује на основу свог плана рада и деловања у Комисији за спровођење обнове, односно „меморандумској комисији”, а стручњаци су укључени и у све оно што је домен рада Унеска на Космету, с обзиром на чињеницу да су неки од споменика културе уписани на листу светске баштине.

– По одлуци Министарства културе од 2007. године ја сам у петочланој Комисији за спровођење обнове која може да ради само када је постигнут апсоултни концензус и када су присутни сви чланови Комисије. При обнови споменика архитектонски пројекти су најчешће, у више од деведесет одсто случајева, пројекти наших Завода, пре свега оног у Лепосавићу, који, иначе, обавља и конзерваторски надзор над извођењем радова – описује Павловић-Лончарски рад комисије који је често оспораван због учешћа привремених косовских власти, али и предузећа са Космета која су радила на обнови неких објеката.



Стављање Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и цркве Богородице Љевишке на Унескову листу светске баштине повлачи и одређене обавезе за државу, објашњава Павловић-Лончарски, рецимо, сачињавање годишњих извештаја о стању споменика.

– Споменици на Косову су уписани и на листу светске баштине у опасности и обавеза државе је да уложи максималан труд да што пре буду скинути с те листе – каже наша саговорница.

Ненад Трајковић, који је у Министарству за Косово и Метохију начелник Одељења за културу, бригу о културном и природном наслеђу на Косову и Метохији и за сарадњу са Српском православном црквом, каже да је процена да ће обнова према Меморандуму бити завршена до краја 2010. године, као и да се највећи део радова на светињама обавља управо према том споразуму.

– Светиње порушене или оштећене пре погрома мало ко и помиње и то је најжалије. Не смемо их оставити и препустити забораву – наглашава Трајковић.

И Вера Павловић-Лончарски подсећа да су неки историјски споменици нестали, односно потпуно уништени, и да је отворено питање да ли ће се обављати њихова реконструкција. Наша саговорница из Канцеларије за културну баштину мр Гордана Марковић сматра да је угрожено много више од косметских светиња – угрожен је корпус српског културног наслеђа, а на наше питање која је светиња по њеном мишљењу најугроженија одговара: светиња људског живота.

Ј. Беоковић
[објављено: 13/09/2009]




Извор: Politika

Камером испод Аја Софије


Познати турски режисер Гуленсој први је ушао у подземне лавиринте како би истражио шта се стварно крије испод темеља богомоље



Шта се све крије испод грађевине: Гоксел Гуленсој (лево) пре уласка у резервоар за воду испод Аја Софије


Специјално за „Политику”
Истанбул, септембра – „Оно што се крије испод Аја Софије много је узбудљивије од онога што се може видети у самом византијском споменику. У то ћете се уверити”.

Тако је, шкрто и загонетно, Гоксел Гуленсој, познати турски режисер, најавио свој документарац о легендама које се испредају вековима и преносе с колена на колено. Он ће се пред гледаоцима наћи крајем јесени, под насловом који унапред распаљује знатижељу обичних смртника: „Испод Аја Софије”.

Људска машта је безгранична, као да нема краја. По једној легенди, испод Аја Софије постоји још једна, можда много већа византијска грађевина! Други приповедају да вода у цистернама, које се налазе испод цркве, има исцелитељска својства! Путописац Авлија Челебија је пре неколико векова забележио: ако неко три јутра заредом, на празан стомак, пије ту воду, ослободиће се срчаних проблема! Или, ако вам прст остане влажан када додирнете одређени камен у цркви, тог дана ће вам се жеље испунити!

Режисер Гуленсој је, после много окапања, успео да прескочи бирократске баријере, и добио је ферман да може, на један дан, да завири у мистериозне лавиринте испод Аја Софије. Главну улогу добили су, уместо професионалних сниматеља, искусни спелеолози и рониоци опремљени специјалним камерама.

Испод поклопца у централном холу цркве, рониоци су ушли у 12 метара дубоки и 8,5 метара широки главни резервоар за воду за који се одраније знало да постоји. Претражили су још једну од две мање, помоћне цистерне. Трећу нису могли да отворе. Одакле резервоари за воду испод цркве? Они су одиграли значајну улогу у снадбевању града водом у време честих освајачких похода на Константинопољ, поготово када су га Турци 1453. године под опсадом држали неколико месеци.

И за те резервоаре су везана разна предања. Када је 1453. године било јасно да ће Турци заузети Константинопољ, људи су, у страху од освајача, ту скривали накит и друге драгоцености. У цистерни за воду је, наводно, завршила и круна императора Константина. По другом предању, Османлије су у воду бацали тела убијених или живих византијских великодостојника.

Шта су рониоци специјалним камерама овековечили у резервоарима, који још увек функционишу, то ће се тек видети. У једном од њих они су, како се сазнаје, пронашли остатке скелета људи и животиња, амфоре, делове свећњака и мермера. Открили су и педесетак војничких чутурица на којима је утиснута 1917. година! Њих су, како се верује, ту испустили британски војници који су покушавали да захвате свету воду испод Аја Софије, док су у време распада Отоманске империје били стационирани у Константинопољу. Шта се у њима још можда крије, моћи ће да се открије тек уколико се уклоне дебеле наслаге муља које прекривају дно резервоара.

„Било је то роњење у историју. Када смо се вратили на површину тресле су нам се руке и ноге али не од хладноће (температура воде у цистерни је била шест степени), већ од узбуђења”, признао је један од ронилаца.



То је био само почетак мистериозног подземног хода кроз векове, миленијуме. Спелеолози су открили и два, 283 метра дугачка, каменом обложена пролаза. Верује се да их је користио император Теодосије Други, када је желео да непримећен, безбедно, оде до оближњег хиподрома, на коме су одржаване коњске трке и борбе гладијатора. Ту је, заправо, некад био источни Колосеум. Истраживачи су открили и две просторије, површине по пет квадратних метара. У њима су пронађена два костура и делови крчага. Верује се да су ту вечни мир пронашли Свети Антинегос у 13. и патријарх Атанасиус у 15. веку.

Спелеолози су у подземним лавиринтима нашли и један ланац, са две металне алке на крајевима. Претпоставља се да су то биле букагије у којима је завршио неки несрећник. Ко, то сам Бог зна.

Ово ће бити други документарни филм који је Гуленсој снимио о познатом византијском споменику. Први, под насловом „Аја Софија”, добио је неколико домаћих и страних признања. Али, он се, засигурно, на овоме неће зауставити, јер на многе изазове тек треба одговорити.

„Ја сам заволео Аја Софију када сам је први пут видео 1992. године. Она ме изнова изазива”, каже Гуленсој који иначе ради на локалној телевизији НТВ.

Војислав Лалић
[објављено: 18/09/2009]




Извор: Politika

Свака част на вијестима. Истина је да их само дјелимично прођем,  , али покупим довољно инфомација које ме занимају и научим по нешто. 

Почела 5770 јеврејска Нова година





Јевреји који време рачунају по лунарном календару данас славе Нову годину или празник Рош Хашана, што се преводи као Глава године. Основна молитва на празник Рош Хашана је: Упиши нас у књигу живота.

Данас Јевреји славе своју 5770. Нову годину - Рош Хашана. Годишњи циклус празновања јеврејских празника почиње празником Рош Хашана који се слави првог и другог дана седмог месеца - Тишри.

Глава године или Рош Хашана је празник, који по грегоријанском календару пада у јесен, између почетка септембра и краја октобра.

Ова година за Јевреје, који употребљавају лунарни календар, почела је у уторак, 30. септембра прошле године, а завршила се јуче 18.септембра , када је на престанку дана, почела нова 5770. година.

Рош Хашана заједно са Јом кипуром разликује се од осталих празника по атмосфери озбиљности.

"Страшни дани" за душевно ослобођење 

Десет дана између та два празника називају се јамим нораим (страшни дани) на које, по веровању, људска заједница излази пред "небески суд".

На Рош Хашана, човек жели да се ослободи душевних тегоба како би у нову годину ушао очишћен од греха. Отуда обичај да се на први дан празника иде на обалу реке или мора и да се греси симболично бацају у воду. Тај обичај се назива Ташлих.

Новогодишња трпеза треба да садржи нешто слатко - да би цела година била слатка. Не служи се ништа кисело, горко ни љуто. Једе се риба са главом или јагњећа глава да би година била целовита.



Основна молитва на празник Рош Хашана гласи: Упиши нас у књигу живота.



Извор: RTS

Данас је Рамазански бајрам


20. септембар 2009. | 01:59 | Извор: Бета


Београд -- Грађани исламске вероисповести славе данас Рамазански бајрам, којим се завршава месец поста.

Тродневни Рамазански бајрам за муслиманске вернике почиње јутарњом молитвом - бајрам намазом. Рамазамским бајрамом завршава се 30-дневни пост током којег су се исламски верници уздржавали јела и пића и ружних мисли и дела од изласка до заласка сунца.

Председник Владе Србије Мирко Цветковић честитао је свим грађанима Србије муслиманске вероисповести Рамазански Бајрам.

"Упућујем вам искрене честитке поводом великог празника, уз жеље да га проведете у миру и благостању, окружени породицом и пријатељима. Нека вам празнични дани буду испуњени осећањима међусобног поштовања, слоге и толеранције", поручио је Цветковић.

Председница Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић упутила је честитке муфтији београдском Мухамеду Јусуфспахићу и свим грађанима Србије муслиманске вероисповести.

«Имам посебно задовољство да Вама и свим грађанима Србије који су муслиманске вероисповести, у име Народне скупштине Републике Србије и у своје име, честитам велики празник Рамазански бајрам” поручила је председница парламента.

Министар вера Богољуб Шијаковић честитао је исламским верницима и великодостојницима у Србији велики исламски празник Рамазански Бајрам, саопштило је Министарство вера.

Градоначелник Београда Драган Ђилас упутио је данас честитку муфтији Мухамеду Јусуфспахићу поводом Рамазанскод бајрама, саопштила је Градска управа.

"Честити муфтијо, Вама и свим Београђанима муслиманске вере честитам Рамазански бајрам са жељом да га проведете у миру, здрављу и срећи", наводи се у Ђиласовој честитки.




Извор: B92




Бајрам намаз

Пренос из Султан Ахмед џамије из Истанбула

Поводом великог празника у свету Ислама , Рамазанског Бајрама , РТС ће у недељу 20. септембра на Другом програму директно преносити Бајрам намаз - бајрамску молитву из
Султан Ахмед џамије (Плаве џамије) у Истанбулу.




Извор: RTS





Баш лепо што ће и наша браћа и сестре муслимани моћи да прате намаз преко државне телевизије.
Као што и ми хришћани пратимо Свете литургије за Божић и Васкрс.

Нека вам је срећан празник, браћо и сестре, и нека вам Бог подари мира и љубави.