PISMO

Kada se iznenada pojavi nezvani gost, nemoguće je tek tako oterati ga sa praga, čak i kada bismo unapred bili upozoreni da će od tog trenutka naš život poprimiti sasvim novu dimenziju. Zatečeni, prestajemo biti gospodari situacije i neko drugi, nepozvan, povlači poteze koje potom pokušamo da otpratimo.

Tog jutra kada se sa pismom u ruci pojavio pred vratima, malo je reći da smo bili zatečeni. Bili smo šokirani. Taj osećaj pratio nas je danima, dok polako nismo počeli da se privikavamo na novonastalu situaciju, i neobičnog gosta.

U pismu, iako kratkom, stajala je povest jednog mladog života, sa zahtevom (to čak nije bila ni molba) da ga ugostimo kao najrođenijeg, narednih sedam dana – dok se ne snađe. Jeste da nije bio najrođeniji, ali nekakvo davno srodstvo vezivalo ga je za mog muža, pa smo bez pogovora prihvatili ono što se od nas očekivalo.

I pored sumnje da sve to neće trajati tako kratko, potrudili smo se da ne oseti naše nestrpljenje i želju da što pre ode. Prva nedelja protekla je uobičajeno, onako kako to inače biva kada imate goste u kući: izlasci u bioskop, pozorište, koncerti, večere, kupovina poklona pažnje i slične stvari. Poslednje večeri, tačnije večeri koje je, prema pismu, trebalo da bude poslednja, mada smo znali da nije, zamolio nas je da ostane još izvesno vreme, obećavši da njegovo prisustvo nećemo osetiti. Trudiće se da bude tih i nenametljiv, rekao je, da nastavimo da živimo kao da on ne postoji, kao da nikad postojao nije. Jasno je da nismo imali kud! Pristali smo.

* * *

Nakon toga život je nastavio da se odvija uobičajenim tokom. Retko smo ga viđali. Po ceo dan sedeo je u svojoj sobi, i da nije počeo da ostavlja papuče ispred vrata i pidžamu na čiviluku, što mi je svakog jutra kada bih pošla na posao privlačilo pažnju, potpuno bismo zaboravili na njega. No, vremenom su, i ti mali tragovi njegovog prisustva, gotovo potpuno isčezli. Tek ponekad čuli bismo ga kako se uveče polako iskrada iz stana, i to samo onda kada smo zbog poslovnih obaveza kasnije odlazili na spavanje. Pre podne, dok smo bili na poslu, on je spavao, a noću, kad smo bili kod kuće, on je izlazio.

U početku nisam znala kako će moj muž reagovati na ovakvog podstanara, iako sam ja, priznajem, pomalo zazirala. Činjenica da se ponašao onako kako je obećao, samo je delimično potisnula sumnje. Na stranu to što sam smatrala da nije normalno da jedan mlad čovek bude tako tajansven i tih, da po ceo dan sedi zatvoren u sobi i da ni sa kim ne komunicira; trebalo je da se zapitamo gde provodi noći, šta radi, gde se hrani, pere i presvlači, zašto u zoru šeta go po stanu, i zašto ostavlja pidžamu na čiviluku?

I upravo ta pidžama me je najviše kopkala. Zašto je jednostavno nije ostavljao ispod jastuka? Da li je taj gest trebalo da nosi neku skrivenu poruku? Meni upućenu? Da li je ta okačena pidžama trebalo da asocira na svlačenje? Šta ako moj muž počne o tome da razmišlja... Šta ako počne da razmišlja kako u kući imamo vrlo ćudljivog, ali isto tako vrlo lepog i zgodnog mladića... I što sam više razmišljala o tome, sve više mi se priviđala golotinja tog mladog muškog tela.

Ponekad bi me noću probudio osećaj nečijeg prisustva iznad uzglavlja i najčešće nisam bila sigurna da li je to san ili java. Ali zašto bih ga sanjala kad može sin da mi bude? Ili možda baš zato. Možda se potisnuti materinski instikt prometnuo u nešto drugo, nešto neprirodno. Besmisleno je i pominjati koliko bi tek neverovatno izgledao i sam pokušaj opisivanja scene u kojoj taj mladi čovek izazi iz kuće kad mi pođemo na spavanje, sačeka da zaspimo, vrati se, prodefiluje pored našeg kreveta potpuno nag, potom opet napusti kuću i vrati se u zoru pre nego što krenemo na posao. Potpuno blesavo! Više nisam znala šta da mislim, jer sve je izgledalo kao deo mašte. Bolesne mašte! I ko bi u to uopšte poverovao? Niko! Naročito ne onaj sa kim deliš postelju. Valjda bi i on nešto čuo, video, odreagovao na bilo koji način?
Kako je vreme prolazilo osećaj da gubim razum se pojačavao i kada sam već bila spremna da se suočim i sve isteram na čistac, čak i po cenu da napravim budalu od sebe, sve je odjednom prestalo. Više nije bilo ni papuča, ni pidžame, ni njega.

* * *

Narednog jutra probudi me plač deteta. Malog deteta. Bebe! Gospode Bože, poludela sam definitivno – prvo golotinja, sad beba! Opet beba! Tolike godine bezuspešnog lečenja od steriliteta, i još više neprospavanih noći u kojima sam slušala plač nerođenog deteta, potom psihijatri, sedativi... sve uzalud! Zar ponovo da kroz sve to prolazim, pomislih u očajanju i zapuših uši rukama. Ali plač nije prestajao. Ustadoh iz kreveta, i drhteći, krenuh, poput zombija, za glasom koji je dopirao iz njegove sobe. Boreći se sa žestokim otkucajima srca, drhtavim rukama petljala sam oko brave, dok konačno nije popustila. Na krevetu je, u njegovu pidžamu umotana, ležala beba. I plakala. Tlo pod nogama počelo je da nestaje i poslednje što sam videla pre nego što sam izgubila svest, bilo je zgužvano parče papira u bebinoj ruci.

* * *

Draga moja buduća mama!

Znam da će ti sve ovo izgledati čudno i ne znam kako sve da ti objasnim... ne znam odakle da počnem. Pišem ti ovo dok još mogu i umem, jer uskoro to više neću moći.

Gotovo ceo život tragao sam za jednom toplom i nežnom dušom, koja će me prigrliti uz svoje skute. U tom traganju doživeo sam i proživeo svašta, ali ne bih sada time da te opterećujem. Mislio sam da je najveća nesreća u životu biti siroče, ali sam, nakon svega proživljenog, shvatio da to nije uvek tako, tj. da ima i gorih stvari. I bez obzira na sve, na godine i vreme koje je proteklo u traganju i lutanju, ipak sam želeo da se skrasim, da konačno nađem svoj dom. I našao sam ga. Našao sam ga kod tebe, moja draga buduća mama.

Bilo bi isuviše kada bih opisivao šta mi se sve i kako na mom životnom putu događalo, i ne znam da li bih uopšte uspeo u tome i da li bi baš sve razumela, jer ni ja ne razumem mnogo toga, ali ipak, moram u par reči da ti objasnim. Oprostićeš mi, nadam se, što ću morati da budem kratak, jer sve teže uspevam da formulišem rečenice.

Dakle, da počnem. U svom beskrajnom lutanju, negde, nekad, kao čovek u poznim godinama, prekoračih granicu, granicu realnog vremena i uđoh u međuprostor, međuvreme ili bezvreme, ni sam ne znam u šta, a trenutno sve teže pronalazim reči kojima bih to opisao. Od tada se krećem obrnutim smerom, nasuprot vremenu, prirodi, evoluciji. Moje godine se smanjuju, umesto da rastu. Kada sam došao kod vas imao sam više od dvadeset i pet godina. To je izgleda bio kritični momenat, jer nakon toga brzina kojom sam počeo da se podmlađujem povećavala se, i svakim narednim danom po jedna godina je nestajala. Zato sam se onako naglo povukao, kako bih sprečio da tvoje pronicljivo oko uoči tu razliku, iz prostog razloga što nisam znao kako da ti objasnim šta se to sa mnom događa. Pitanje je kako bi reagovala, čak i da sam ti sve ispričao, iako je bilo očigledno da nestajem... Stoga je, smatrao sam, bilo bezbolnije da se sam suočim sa onim šta me čeka.

Ovom prilikom moram i da ti se izvinim što sam noću, krišom, ulazio u tvoju sobu i gledao te dok spavaš, što sam imao nepristojne misli dok sam gledao tvoje obnažene grudi. Ali, moraš da me shvatiš, tada sam bio u pubertetu i nisam imao vremena da gledam devojčice, jer sam se svakodnevno smanjivao, cureo, kao pesak na peščanom satu. Bila si tako lepa, tako poželjna tih nekoliko noći, da sam jedva uspevao da se suzdržim – da sam umirao od grozničave želje za tobom i tvojim usnulim telom. No, i to je brzo prošlo, ali ja sam te i dalje želeo, ovog puta kao majku. Bio sam toliko uplašen, uplašen od sveta, od vremena, od samoće, i očajnički sam želeo samo da me zagrliš, pomiluješ i poljubiš za laku noć.

Poslednjih dana bilo mi je strašno teško da se snalazim sam, čak je i ono malo hrane, koje sam uspevao da prošvercujem u sobu, počelo da nestaje. I dok ti ovo pišem, vreme još brže teče, i na moju veliku sreću, poslednje godine iscureće prilično brzo, tako da ću, nadam se, još relativno kratko vreme biti gladan i žedan.

A sada, moja draga buduća mama, baci ovaj papir, i molim te, brzo me nahrani.
   Voli te
tvoj budući sin

Ponedeljak, 7.jul 2003.      
   
REAGOVANJA   
   

Povodom teksta "Zaustavite Koraksa"

Brukaju nas u očima sveta

Veoma me je obradovao predlog Narodne stranke Pravda za "dopunu" Zakona o informisanju, kojim bi se zaustavilo štetno delovanje gospodina Koraksa i njegove družine (aforističara). To što oni rade je zaista nedopustivo: samo nas brukaju u očima sveta! Mogu li ti ljudi sebi u oči pogledati kada se iz dana u dan sprdaju sa najvišim vrednostima ove napaćene zemlje?! I ne samo to, gospodin Koraks je karijeru napravio podsmevajući se onima koji su nas dovde doveli! Njegovo štetno delovanje ranije je makar bilo u crno-beloj tehnici, a sada je počeo da crta i u boji. Kao da mi ne znamo šta to znači!

Na aforističare je valjda bespredmetno trošiti reči: od pet posto pismenog stanovništva, koliko broji ova zemlja, svaki peti je aforističar. Toliko ih se namnožilo da to već premašuje snage redovne policije. Ali staće se i njima na put: ne mogu oni da blamiraju ovu zemlju samo zato što su nezaposleni ili zato što ne mogu sebi da priušte nešto više od golog preživljavanja. To je, ipak, samo njihov problem!

A kad sam već tu, da dam i ja svoj predlog za dopunu Zakona: da se zabrani rad svim strankama kojima ne funkcioniše nijedna polovina mozga!

utorak, 18. novembar 2003.      
   
PISMA   
   

Pendrek po glavi stanovnika

Milošević se još čestito nije ni razigrao u Hagu, a narod već žali za starim dobrim vremenima, kada ih je policija tukla pohabanim pendrecima. Ovi novi kažu mnogo više bole. Jašta, i treba da bole, da ne ispadne kako je demokratska vlast džabe dala toliki novac za najsavremeniju opremu. Šta mislite da je onom žandarmu bilo lako kad je udario šamarčinu gladnom radniku koji protestvuje? Nije, naravno! Ruka mu je utrnula, ali šta će, mora da odradi svojih bednih 50.000 dinara plate. Ne zarađuje se novac tako lako, mora da se zapne i udari iz sve snage!

Međutim, zahvaljujući našem dragom premijeru saznali smo da nije sve tako crno (to što se radnicima smrklo druga je priča) i da ono što smo rođenim očima videli u stvari nismo videli, da nijedan pendrek nije izvađen (štrajkači su verovatno popadali od sreće zbog toga) i da toga neće biti dok su oni na vlasti, barem narednih deset godina. Do tada će valjda narod naučiti da živi bez hrane? A valjda će i ministri u međuvremenu naučiti da peru novac na ruke, a ne da svaki čas menjaju perionice, i pronalaze nove arhipelage.

No, ko je mogao pretpostaviti da će im se revolucionarni romantizam tako brzo obiti o glavu? Umesto da su od baba Borke pokupili osnove pranja i centrifugiranja, oni je vijali po krovovima skupštinskog zdanja, pa im ipak uteče, ostavivši ih jadne u neznanju. Srećom, šteta nije nenadoknadiva. Mladi su to ljudi, brzo uče, a kad nauče, ima da budu ponos i dika svake vlade, čak i one najnesposobnije!

Ništa im ne vredi to što su već sada pokazali izuzetne sposobnosti, kad svaka tužibaba može da upre prstom u njih i kaže da su kriminalci. Pogotovo ako se uzme u obzir činjenica, koju nam je premijer takođe lepo objasnio, da narod ne voli tužibabe (hapšenje deset hiljada građana za vreme vanrednog stanja, najslikovitije govori u prilog te teze). Nismo valjda onomad toliko lupali u (prazne) šerpe i lonce da bismo se sada tužakali? Nećemo valjda da se, kao onaj legalista, držimo zakona kao pijan plota?! To se još u Titovo vreme smatralo nedopustivim, a setite se kako se živelo tada!

Uostalom, ko kaže da se ne pridržavaju zakona: iskorenili su pirateriju, pa sada oni koji su preuzimali muziku i video igrice sa interneta i time hranili porodice više to ne mogu da rade, slično je i sa softverom - najbogatijem čoveku na svetu uterali su nove dolare, a najsiromašnijoj naciji iste isterali, pohapsili kriminalce koji nisu hteli da dele dobit, isporučili svetu nekoliko ratnih zločinaca, ostale ostavili za pelcer... i tu se niz ne završava, jer teško je na malo prostora pobrojati sve afere.

A sad kočničari ovako opsežnih reformi traže još i vanredne izbore.
Nedopustivo!

petak, 24. septembar 2004.      
   
PISMA   
   

I mi trku za konje imamo

Ni riba ne radi stalno

Jedva čekam da se završi ova izborna ujdurma - ne zato što doživim kulturološki šok svaki put kad uključim televizor, ne, pa oni su tako zabavni - nego da vidim početak gradnje tih silnih mostova, bolnica, obdaništa... Ako je suditi po obećanjima, imaćemo toliko mostova da ćemo kada ih sve obiđemo završiti pravo u bolnici - ne može živ organizam da istrpi toliku lepotu, a da ne padne mrtav.

A tek kad proradi privreda - jeste ne može stalno da radi, pa ni riba ne radi stalno - ima da se obeznanimo od para. Do sada smo se uglavnom obeznanjivali od gladi pa je red da malo promenimo ishranu, da ne ispadne kako nas džabe kljukaju obećanjima. Posle toga ne samo da će da nas prime u Evropu, nego će Evropa na kolenima moliti da mi njih primimo u svoje genijalno društvo, jer oni fakat toliko genija ipak nemaju.

A naši su čudo jedno! Mogu satima da pričaju na televijiziji, po trgovima i poljanama, a ako treba i u šupe i kokošinjce će da zavire samo da njihov glas i u najskrivenije kutke dopre. I nije ih samo nekolicina kao u (za)ostalom svetu, nego im se ni broja ne zna! Samo oni malo stidljiviji nisu se kandidovali, inače bi i oni samo da su se na vreme izveštili da ne pocrvene svaki put kada opale pucanj u prazno. Stvarno šteta, jer kad bi još i oni uskočili, druga radna mesta ne bi morala ni da postoje. Svi bi bili kandidati. Onda bi komotno mogli da se organizuju planetarni izbori i niko drugi ne bi morao da se kandiduje kad mi već imamo tako razvijen sistem. I ne samo to, naši kandidati su provereni, uporni i toliko otporni na vreme da i po deset, petnaest godina mogu da se kandiduju a da i dalje budu kao novi! Dlaka sa jezika da im ne zafali. 

22. maj 2005.

HLEBA PREKO POGAČE

Što mi imamo ministre - nema im ravnih! Evo, uzmimo na primer ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku - to je duša od čoveka. Kad čuh kako se lepim i biranim rečima obratio predstavnicima invalida koji su najavili demonstracije, prosto se naježih od miline. Ne, niste vi to dobro razumeli, nije on pretio, taman posla! On je naprosto bio zabrinut za njihov status, a naročito za visinu prinadležnosti, jer poznato je da novac kvari ljude, a pošto su već u teškom položaju ne moraju još da budu i pokvareni.

I šta će im uopšte toliki novac kad ionako mnogo ne izlaze iz kuće pa ne moraju previše ni da se doteruju - ko vidi da li po kući idu odrpani sem malobrojnih prijatelja, a oni sigurno neće zameriti na dronjcima; u bioskop, pozorište, na koncerte takođe ne idu - neće valjda zbog njih da ruše one silne stepenice ili ne daj bože da sklanjaju skupe automobile načičkane po trotoarima?! Jeste da ne mogu ni u prodavnice da uđu, naročito oni u kolicima, ali ne može se zbog nekoliko desetina hiljada ljudi menjati kompletna infrastruktura i trošiti toliki novac, kad on može da se svrsishodnije utroši, na primer na izdržavanje porodica onih čijom se zaslugom broj invalida drastično povećao

SVETLOST I SEN

Obrišite znoj sa čela, gospodine Lezinski, da se ne okliznete, jer imam mnogo toga da Vam pričam. Kao moj prvi ljubavnik, shvatićete moje poslednje namere. To se od Vas apsolutno očekuje. Vi nećete biti žrtva, niti klovn, ukoliko sami ne izrazite želju. Iako Vas ne poznajem, pristala sam na Vas, iz ličnih pobuda i potrebe da se prostrem u nove dimenzije.

Čudnim spletom okolnosti došli ste do mene, i upravo to je ono što me je privuklo i opredelilo da nastavim u tom smeru. Iz oskudnih podataka koje imam o Vama, stekla sam samo okvirnu sliku. Ali pošto Vi o meni isto tako malo znate, znam samo, jer rekoste, da su Vas, najpre, privukle moje godine, a tek potom, i još par podataka, koje ste pročitali u mom rezimeu na jednoj kompjuterskoj mreži.


Možda će Vas ovo malo iznenaditi, ali moram da Vam kažem da sam već na samom početku stvorio prilično lepu sliku o Vama. Jedna Vaša osobina, prva koja se nameće, jeste otvorenost, a pošto sam i ja takav, usuđujem se da Vam pišem i osećam da neću pogrešiti. Ne znam zašto ste me Vi baš privukli... Ustvari evo, sada prve misli o tome šta mi se svidelo, to je godina rođenja. Pa to ni jedna žena ne voli da kaže! I šta to znači? To mogu da analiziram sada, ali u trenutku čitanja me je jako iznenadilo, i bilo mi je prijatno što Vam godine nisu merilo vrednosti. I da ne razrađujem misao dalje, da ne odem u jeftino laskanje, i Vi i ja, ustvari, imamo isti stav o ljudskim vrednostima, ako se ne varam, a mislim da ne. Pa to mi mora prijati, zar ne!?


Svaka, pa i prividna bliskost prija, pothranjuje sujetu i čini da se osećamo privlačni - poželjni. I to nema nikakve veze sa godinama, one često nisu ni merilo nečega što se može podvesti pod kategoriju: stanje duha. Godine nas mogu činiti nesrećnim i kada ih imamo premalo, ali i kada dostignemo određenu kritičnu (?) granicu. Strah je prisutan u svima, samo je pitanje kako se izboriti i svesti ga na najmanju moguću meru.


Iz tih razloga mislim da ne bi bilo lepo da se i ja Vama ne predstavim. Ime mi je Stanislav Lezinski, rođen sam u našem lepom gradu. Svet sam ugledao 25.VII 1939. god!!! Dakle, imam više od 60 godina. Da li je to lepo, ili ne, prosudite sami. Za mene jeste lepo, jer me je svaka godina emocionalno i intelektualno obogaćivala, a fizički jedva da je pravila neku promenu u mom izgledu, i "onim" mojim sposobnostima. Međutim, Vas će to sigurno malo šokirati, pa ako hoće, neka to bude u početku, pa će Vas za izvesno vreme i proći.


Mnoge stvari koje očekujemo ili priželjkujemo ne bi trebalo da izazovu stanje šoka. Po logici stvari, jedan takav podatak mogao bi samo da obraduje, podstakne na razmišljanje... što Vam je, verujem, i bila namera. Priznajem, lepo upakovana. A ako hoćete da budemo iskreni do kraja, upravo to je ono što sam želela da čujem. Ne zato što ranije pomenuto laskanje, eventualno, ne prija mojoj sujeti, naprotiv! nego zato što Vas podaci koje ste izneli bitnije definišu.


Ono o šoku, je pak, bilo rečeno zbog onoga u Vašem rezimeu: "...volim mladost i lepotu"! Kako da se ja postavim, na Vaš eksplicitni stav o dobu koje Vas privlači? Morao sam pretpostaviti da Vas ja svojim godinama ni na koji način ne mogu interesovati. One moje reči koje napisah o sebi nisu lažne, ni jedna, ali u suštini su pisane da bih Vam se na neki način, u startu, makar malo svideo, nasuprot ovih mojih fatalnih godina, koje mogu, zaista, da izazovu i te kakvu odbojnost. Sada mi se javlja slika mojih vršnjaka, kako na klupama parka igraju šah. Nisam njihov ni malo, verujte! Nemam ništa protiv njih, ne smejem im se, ali se ne mogu uklopiti u takav šah-park ambijent. Jednostavno. Za moje neko disanje potreban mi je čudan vazduh, koji retko gde mogu pronaći. Tražim ga, nalazim, gubim i opet vapim za njim. Tako bih to slikovito opisao.


Može biti da je moj nemir malo veći, ili barem onoliko koliko to moje godine nose, ali nije nužno. Možda Vaše životno iskustvo može anulirati sve ono za šta mislim da sam sposobna da učinim. Međutim, strepim da je Vaš strah isuviše prisutan, bez obzira na to koliko se trudili da slikovito iskažete svoj avanturistički, a u suštini, tako romantičarski duh. Nema razloga da se opterećujete stvarima koje ne možete promeniti, to ne priliči avanturističkom duhu, gospodine Lezinski, inače se nećete mnogo razlikovati od neambicioznog šah-park ambijenta od kojeg želite da pobegnete.


Milenko Popović pisac putopisa "Zoni" na prvoj stranici je napisao: "Srećan je onaj čovek kome se razigrana mašta pretvori u stvarnost..." Mislim da se mogu ubrojiti u takve ljude. Moja najveća maštanja, uglavnom, su se ispunjavala. Opasnost, neizvesnost, nepoznanice svake vrste me provociraju i zovu k sebi. Pored svoje profesije - avio-mehančar, a potom i pilot - bilo me je pomalo i na filmskom platnu, imam dosta pozorišnih predstava iza sebe, prilično sam knjiga pročitao, pisao pesme, učio radio telegrafiju, uživao u dobroj muzici, baletu, ili lepoj poetskoj tvorevini. Da, sve to i još...

Najlepši doživljaj mi je i odgovor na pitanje: šta je najvažnije u životu - a to je Ljubav. Da, baš velikim slovom pisana.

Volim da zadovoljstva delim sa nekim, volim da dajem sebe na svaki način, ne kalkulišući pritom, da li ću, i šta, dobiti za uzvrat.

Eto to bi bio moj kratak resume koji Vama sada dajem. Verujući da ćete biti veoma diskretni. Voleo bih, još neka svoja razmišljanja da Vam kažem, ali evo u ovom trenutku se pitam da li ćete me razumeti, i nisam li pogrešio i što Vam i ovoliko rekoh?


Moram priznati da ste me iznenadili, tačnije rečeno, malo me je zbunio ovaj deo pisma u kojem se pozivate na diskreciju. Ja, zaista, ne vidim ništa loše, niti kompromitujuće, u tome što mi pišete o sebi. Zar nije logično da se prvo predstavite, i da, na osnovu toga, odlučim da li ćemo nastaviti komunikaciju? Nema tu ničeg kompromitujućeg, gospodine Lezinski, naprosto, uobičajen redosled događanja. Uostalom, zar niste sami rekli da volite opasnost, neizvesnost i nepoznanice svake vrste. Otkuda onda sada taj strah pred jednim običnim pismom? Ili je u pitanju iskonska ljudska slabost, bojazan da nećete ostaviti povoljan utisak, ili pak, biti ismejani s moje strane?

Ako je Vaša intuicija u meni prepoznala osobu kojoj se možete obratiti, onda je sledite, jedino tako imate šanse i da stignete do cilja. Ja Vam u tome, možda, mogu malo i pomoći - mada, još uvek ne mogu, i ne želim ništa unapred da obećam. Ono što sada mogu da uradim jeste to da pokušam da pratim poruku Vašeg omiljenog putopisca: "Srećan je onaj čovek kome se razigrana mašta pretvori u stvarnost..."

Sa ovom izjavom bi se, doduše, moglo dosta polemisati; šta je za koga sreća, ili šta biva kada se nečija mašta pretvori u stvarnost, ali pošto verujem da ste time želeli da me zadivite, prihvatiću to kao deo arsenala jednog vremešnog zavodnika. Takvim ste želeli da se predstavite, zar ne?

Ovim, naravno, nisam želela da Vas povredim, niti da pravim bilo kakve aluzije na račun vaših godina, pogotovo ne sada kada vidim da ste iskazali strah da mi ih u prvom obraćanju saopštite, ali na sreću, na vreme ste krenuli sa otvaranjem karata.


Ne rekoh da jesam u braku, deca žive svoje živote, a ja isto tako neki svoj. I hoću nešto, što ne treba da želim, sa čime mnogo toga stavljam na kocku, i što, ceneći racionalno, ne priliči ovim godinama. Strašno! A ja ipak ne mogu izaći iz ove svoje kože, ne mogu biti neko drugi, ne mogu se oduševljavati muzikom sa kojom ništa u mom biću ne može da rezonira. I eto, u nekim trenucima nečijih par napisanih redova pokrene nešto u meni, nešto što je, stvarno, van pameti za okolinu.


Okolina uvek reaguje, na ovaj ili onaj način. Reaguju penzioneri iz parka, komšiluk, kolege na poslu, poznanici, pa i prijatelji. Ali, na sreću, ovo je veliki grad, koji pruža bezbroj mogućnosti da ostanemo u senci svojih maštanja.


Ispunjavaju me avanture, o kojima ćemo kasnije, nadam se, više pričati, ali sada moram da kažem da ništa ne može da mi zameni jedan drugi odnos, a to je odnos ljubavi i duhovne bliskosti. Da li sam to jasno rekao? Ustvari, kada toga nemam, ja onda tražim avanture, nove svetove na drugoj strani, pokušavam na druge načine da svoj duh držim budnim neprestano, kako ne bih postao učmao i siv. I onda neka godina rođenja me prosto pokrene da misli odvojim od izbrazdane kolotečine i da krenu drugim, samo meni svojstvenim putem.


Ulazimo u opasne vode, gospodine Lezinski, verujem da ste toga svesni. Dva nemirna duha teško je ukrotiti kada se jednom puste iz boce. Bio bi to uzaludan pokušaj. Zato ih i ne treba krotiti, treba ih samo usmeriti. Jer, svako upuštanje u avanturu nosi i deo rizika, što svemu, naravno, daje osobenu draž, i može biti dodatni impuls razigranoj mašti. Ali mašta je samo jedan od preduslova za neverovatne stvari koje se, eventualno, mogu dogoditi.


Morao sam Vam reći ono o godinama, jer su one, zaista, neumoljive u degradiranju čoveka. Na moju sreću, vremenski sat u meni ne radi kako treba. Spor je, otprilike kao da letim nekom veoma velikom brzinom. Mogao bih da se predstavim kao da imam recimo 49 god. i da niko ne pomisli da lažem. Ali tako nije, što mi smeta. Ustvari, meni to ni ne smeta, već mogućnost da ne mogu da priđem osobi kojoj bi to zasmetalo.


Mnogo je stvari koje mogu da degradiraju čoveka, sve je stvar pristupa, pa i, kako rekoste, vrednovanja. Međutim, zadivljujuća je upornost kojom pokušavate da me ubedite da niste klonuli duhom, dok sa druge strane, svoju žudnju za avanturama, lepim ženama, drugačijim vazduhom, previše opterećujete sumnjama i strahovima, i tako sve dovodite u pitanje.

Da li ste nekad razmišljali o tome kako bi reagovali penzioneri iz parka kada bi Vas videli da šetate zagrljeni sa osobom koja ima, više nego duplo, manje godina od Vas? Da li ste razmišljali da ih možda preoštro osuđujete, da su oni možda svoje avanture proživeli, i da im je sada jedino, i najveće, zadovoljstvo da šetaju unučiće ili da igraju šah. A sa druge strane, možda oni na Vaše potrebe za avanturama, gledaju kao na potrebe jednog neiživljenog matorog perverznjaka, koji bi želeo - pred smrt - da se još jednom očeše o mlado žensko telo.


Gledao sam u više starih filmova, čudne scene, ali vrlo slične. Oženjen stariji čovek odlazi u javnu kuću, ne zato da bi svoje seksualne potrebe zadovoljio, već da bi razgovarao sa milom, dragom devojkom, koja ume da ga sluša.


U savremenom svetu, dragi moj gospodine, već dugi niz godina primenjuju se gotovo savršene metode slušanja i ispovedanja. Da li je potrebno naglašavati da, milim i dragim osobama, treba pružiti mnogo više od onoga što se dešava na psihijatrijskom krevetu. Krevet mlade žene očekuje da bude natopljen znojem i uzdisajima, da bude slomljen, kao da ga je tornado pregazio, a da se priče pričaju u pauzi između dva uzdisaja, tek toliko da se osuši znoj i prikupi snaga za nova davanja.


Tame u kojima ljudi mogu da žive i u kojima su, ima bezbroj. Ne umem reći da li su veći ponori fizičke ili duhovne prirode, ali sigurno znam, da je jako teško biti u emocionalnoj i intelektualnoj osami.


Svako je tvorac svoje sudbine, kaže stara poslovica, čak i kada toga nije svestan. Kada neko skoro ceo svoj vek provede na krilima mašte, ne misleći šta će biti sutra, logično je da će se jednog jutra probuditi i biti zatečen surovom realnošću. A ona je neumoljiva, baš kao i godine koje cure, poput peska na peščaniku.

Kao usamljeni jahač, ostvarivali ste svoje snove, jedan za drugim, ponosni na sebe i sopstvene uspehe, i nikom! drugom niste dozvolili da uđe u Vaš bajkoviti svet, da deli sa Vama radost osvojenog. Želeli ste da budete potpuno sami, da sami uživate u svojim bespućima, a sada, kada toga više nema, potrebna Vam je publika: mila, draga...

No, bez obzira na sve, moram priznati da sam impresionirana Vašom životnom pričom. Prva misao koja mi se nametnula jeste - da ste rođeni pod srećnom zvezdom. Jer, malo je srećnika koji uspevaju da žive u potpunom skladu sa svojim maštanjima.


Da nisam pre izvesnog vremena kupio ovaj kompjuter, mislim da bih se mrtav javljao kao duh, svima živima tražeći da mi ga donesu u sanduk. Sada se i ova moja želja ispunila.


Ne umem da razmišljam u takvim kategorijama. Suviše su mi neprivlačne i pomalo jezive, čak i kad se tvrdoglavo bore protiv onoga što, pre ili kasnije, mora doći. A da ste pravi borac, to Vam se, zaista, ne može osporiti. Potkresanih krila i, konačno ukotvljeni, iza zatvorenih vrata svoje tople sobe, gotovo krišom, pokušavate da otvorite nove prozore, da se otisnete u jedan novi - virtuelan svet.

To što ste potpuno opčinjeni tim novim prostranstvom, savršeno razumem, jer i ja sam. I rekla bih da u poslednje vreme sve manje živim realnim, a sve više virtuelnim životom.


I šta još reći, sem da je teško naći osobu sa kojom možete da ćutite - tako se valjda kaže kada se želi reći da su im i reči suvišne da bi se razumeli, a kamoli osobu sa kojom, kada spojite dlanove, ukrstite prste nadolazi pitanje: da li je moguće da su nam i šake iste?


Misterija - da li je to ono što nas privlači i pokreće u tolikoj meri, da počinjemo da zaobilazimo svoja osnovna čula i prepuštamo se nečem potpuno nestvarnom? A možda ovo i nije toliko nestvarno, možda smo mi nestvarni? Ili smo bili nestvarni, pa sad počinjemo da se ostvarujemo? Ali, čim Vaša pisma redovno stižu, mora da postojite? Mora da ih neko (Vi?) piše, a neko (ja?) čita, inače sve ovo ne bi imalo smisla.


Možda bih voleo da se vidimo, ustvari, svakako da. Voleo bih to. Da li je Vama to izvodljivo, ili ne, ne znam. U svakom slučaju, javiću Vam se čim budem mogao. A do tada, mogu samo da napomenem, ili da Vas upozorim, da bih Ja imao malo sličnosti sa slovenačkim jabukama: debele, hrapave, prljavo zelene boje, koje bi Vas sigurno odbile svojim izgledom ako im ne biste znali ukus. Zaista ne znam, da li je ili nije, bolje da svakom na čelu piše ko je i kakav je, jer se često, čak i ako lica dosta govore o ličnosti, iz njih ne da mnogo pročitati.


Ponekad je dovoljno zakoračiti, ili samo ispružiti ruku i poslužiti se plodovima koje je Priroda podastrla na naš astal. Mnoge greške počinjene su zbog predrasuda ili predubeđenja, pa robujemo unapred zapisanim kodovima. No, poruka je bila zapisana i ja sam zakoračila.

ARHEOLOGIJA ŽIVOTA

Bosih nogu trčala je kroz mlake kišne barice. Htela je da ih opere, a one su postajale sve prljavije. Ili možda nije htela da ih opere, nego samo da napakosti. Mrzela je grupne portrete na kojima se svi-po-zapovesti-smeju, jer-će-tako-lepše-izgledati, jer-svi-(sadašnji-i-budući)-moraju-da-vide-koliko-su-oni-srećni. Nisu srećni i stalno se svađaju! Zašto lagati pokolenja? Uostalom, svi se svađaju i niko nije srećan više od pet minuta u životu. A neki ni to ne primete, jer se smeju bez razloga. Biti okamenjen na nečijem zidu ili stolu, nije perspektiva, niti je razlog za smeh.

Lupala je nogama o pod, ostavljajući blatnjave tragove. - Od blata smo nastali, rekla je, u blato ćemo se pretvoriti. Smutiš pa prospeš! Ne treba zalaziti u kanalizaciju da bi osetio plutajući smrad. Sve je na dohvat ruke. Sveti gral izmiče iz ruku grešnika, nudeći, zauzvrat, lažnu nadu u iskupljenje. Bontona se ne pridržavaju ni oni koji su ga napamet naučili. I čemu slike kada je sve blato!

Okrenula se na vrhovima prstiju da bi bolje osmotrila tragove. Bili su sveži kao majčina suza. Tanki potoci vijugali su uzduž i popreko obrazujući sopstveni lavirint. Izlaz ionako ne postoji. Sve je tu ukopano. Arheologija života. Konji se ne potkivaju zbog buke, niti im potkovica donosi sreću. Vrisak u noći, pas koji zavija, petao na krovu. Novi dan odbacuje ugađene pelene ostavljajući privid čistote. Nezaposleni slikari traće svoj talenat i vreme na kupovinu nepostojećih boja. Duga je prigrabila autorska prava.

Sivo, sve je sivo, rekla je, brišući ružičasti karmin. Ogledalo je privid da se nešto događa. Promene su uočljive tek nakon mnogo godina ili nakon iznenadne nesreće. Čovek može da osedi preko noći, ali ogledalo mu to neće reći. Ono ćuti zapanjeno, jer ne zna šta sme da govori. Niko ga nije naučio kada je uputno udeliti kompliment, zato stalno šalje iskrivljenu sliku. Da ne pogreši.

Utrčala je u svoju sobu i zalupila vratima. Zašto lupa, čudili su se ukućani? Niko joj ništa nažao nije učinio? Tajac potraja u iščekivanju. Sedeli su u tišini, samo su šoljice za kafu zveckale. - Ostavila je blato u hodniku, usudila se da prošapne majka, kuče je već sve to raznelo po kuhinji. - Kao da ima pet godina, nadovezao se otac. - Dete je pomalo nervozno, rekla je baka, nije lako živeti u današnje vreme! Kada sam ja bila mlada... - Dosta! viknuše u glas.

Odakle se to čuje smeh? Ili je to jecaj? Pokušavala je da razazna zvukove koji su dolazili niotkud. Zvuci te iznenade i usred noći, a kamoli u sred bela dana kada sve trešti i bruji od nagomilanih obaveza. Smrt ne dolazi u papučama, niti kuca na vrata, samo bane i odvede te! A posle možeš da plačeš koliko hoćeš. Nema! Baka je uvek govorila... - Dosta! odjekivalo je kao eho u praznoj glavi.

Majka je histerična, otac je senilan, baka je Dosta! Ona ne sme da govori. Opominje na prolaznost života i svi se plaše njenog pristustva. Ume lepo da priča, ali nikad niko nije čuo da je završila rečenicu. Isuviše zna! Zato se povlači u svoj kutak i živi pod bremenom sećanja.

Kriza identiteta nastaje kad zaboraviš da drugi postoje. Oni samo smetaju u sprovođenju sopstvenog idiotizma. Gomila ludaka svakodnevno kruži gradom i vreba da se spotakneš. To je razlog za uživanje.

Muzika istrča iz Aladinove lampe - nepozvana. Svi se ukočiše od jezivog zvuka. Prostiranje talasa kroz prostor ne remeti strujanje vazduha, samo ubrzava ubitačni ritam. Dan oblači noćnu košulju postepeno se tranformišući u tamu. Da bi jeza dobila na težini. Čime inače popuniti toliku količinu praznog hoda? Maske brzo spadnu, ili se otope pod vrelinom daha. Sluzava materija migolji kroz prste ostavljajući neizbrisiv trag gađenja.

Dohvatila je makaze i odsekla kosu. Sec, sec, sec, letelo je pramenje na sve strane, u ritmu Aladinove muzike. Sve se može dovesti u red, ukoliko je potrebno da reda bude. Plavi pramen za mamu, crveni za tatu, beli za baku. I... dosta! Ne mora sve odjednom da se dovede u red! Zumbuli cvetaju samo u proleće i niko ih ne šiša. Znaju za red, pa odu sami - pre nego što počnu da smrde. Slepi miševi lete po instiktu, i svejedno im je u koju boju kose mogu da se upletu. Svejedno im je i što je vlasnik bilo-koje-boje-kose prestravljen. Oni su piloti, a ne psihijatari!

Tapkaroši nude jeftino ulaznice za predstave koje niko ne želi da vidi. Dovoljno je otvoriti prozor, pa da prljavština nagrne u punoj snazi. Mesec izdajnički osvetljava scenu, kao reflektor iz tupog ugla. Zavese samo ublažavaju sablasnu svetlost, stvarajući privid zaštite. Niko nije zaštićen pod kapom nebeskom. Pogotovo ne mnogobošci: novac-oružje-sila. Kaljuga kroz koju plivaju progoni ih i kroz najtananije snove.

Zašto pas laje usred... usred dana...? Noći? Šta se dešava sa vidom kada ne uspeva da uoči tako drastične razlike? Meteorološke pojave umeju potpuno da slude čoveka, ne pružajući šansu da se oporavi. Blato je blato, i nastaje mešanjem. Komešanjem. I ostavlja trag. U duši. Oni koji to nemaju ne primećuju razliku. Mama brine samo šta će komšinice reći, tata i kad gubi na kartama ne pada u trans, baka štrika svoje neostvarene snove i prostire ih po foteljama, kao ličnu kartu kojoj je odavno istekao rok važenja.

Pisma - kome su ona još potrebna? Isrčala je napolje i bacila ih na đubrište. Šta vrede reči, kad ionako nisu istinite. Svako može da kaže šta hoće i da pri tom ne misli ni delić od rečenog. Iskazi se daju na sudu pod zakletvom, ali ni tada nisu istiniti. Ceo svet je lažan: istorija je lažna, budućnost je lažna. Samo želja ili puka fikcija.

Ukućani su se zgledali ćutke. Odakle joj tolika pisma, čudili su se? Zašto ih baca? Da nije, konačno, odlučila da malo pospremi svoju sobu? Možda je našla novog dečka? Novog? Pa ona ni starog nema! Odsekla je i kosu. Tek sad ni na šta ne liči! Raznobojni pramenovi štrče na sve strane. Koga bi ona mogla da zainteresuje, kad ne liči na žensko? Pogotovo ne na normalno žensko... Kao da ju je ispovraćala neka drogirana rok zvezda u nastupu deliričnog ludila, pa sad plače nad svojim nesavršenim čedom. Niko nije smeo ništa da pita, da ne izazove lavinu saosećanja. Plakati na tuđem ramenu više je nego ponižavajuć položaj.

Izbacivanje prošlosti kroz oluk početna je faza topljenja kamena. Sumpor se sliva kroz pukotine nastale višegodišnjim trpljenjem.

- Bako, hoćeš li da me naučiš životu, pitala je?

Kad staviš prst na čelo, svemu je kraj!

ROGOVI U VREĆI

- Volim kad grickaš moje bradavice, rekla je i briznula u plač. To ga je začudilo, jer on je, zaista, voleo njene bradavice, male i ružičaste, gotovo devojačke, ali ništa nije rekao. Čekao je da se smiri i da mu objasni o čemu se radi.
- Zar ne misliš da starim, upita ga, brišući suze.
- Zar ne misliš da lupaš gluposti?!
- Ne, stvarno ponekad me uhvati panika... jednog jutra ću se probuditi i u ogledalu ugledati izboranu babu...
- Da, pa?
- Pa ništa, od same pomisli na to hvata me jeza.
- I, šta ćeš da preduzmeš po tom pitanju?
- Sad si ciničan!
- Nisam, samo pokušavam da shvatim poentu.
- Poentu čega?
- Ove scene.
- Nema poente.
- Onda prestani da se ponašaš detinjasto.
- Ne ponašam se detinjasto!
- Ne? Nego želiš da iznudiš kompliment?
- Odvratan si!
- Znaš i sama da nisam.
- Nisi?! Šta onda ovo znači?
- Znači da si nadrndana, iz meni nepoznatih razloga, da svoje nezadovoljstvo projektuješ na pogrešan način, ili barem na pogrešnu osobu, da meni nije do svađe...
- Nije ni meni do svađe.
- Nije?
- Nije.
- Dobro.
- Samo me nervira kad si tako hladan.
- Aha. Znači treba da plačem nad sudbinom buduće babe, zgužvanog lica i uvelih grudi...
- Zašto mi to radiš?
- Ništa ja tebi ne radim, sama sebi radiš. Nekih stvari si svesna premalo, a nekih previše, to je tvoj osnovni problem.
- Ah! I, šta na to kaže moj analitičar?
- Možda bi baš mogla nekog i da obiđeš.
- Zašto imam tebe?
- Zbog dobrog seksa!
- Oooh, izvini! Kako se odmah nisam toga setila?
- Stvarno si odlepila!
- Zašto?
- Zašto, i ja se pitam? Zašto si plakala? Zato što se plašiš da jednog dana, kad budeš izborana i sasušena, više niko neće želeti da te tuca!
- Bože, kakav si ti kreten! Pa ni ti jednog dana nećeš moći da tucaš.
- Da, ali ja zbog toga ne plačem sada, a ti si već navukla traume.
- Nisam navukla traume, nego razmišljam unapred...
- I plačeš.
- Ne plačem, samo sam se trenutno rastužila.
- Zbog grudi?
- Zbog svega.
- Širok pojam!
- Tako je jednostavnije.
- Za koga?
- E, nema potrebe da se preganjamo.
- Ti si sve ovo započela svojim cmizdrenjem, pa hajde onda da to isteramo problem na čistac!
- Izgubila sam volju.
- Aha! Nedosledna, kao i uvek!
- Hoćeš li već jednom prestati?!
- Neću! Jer, ako prestanem sada, sutra ćeš mi cmizdriti zato što je nekom pingvinu na južnom polu umrla majka!
- Ne preteruj!
- Ne preterujem. Slušaš li ti ponekad sebe šta pričaš?
- Zar nisi rekao da ti nije do svađe?
- Jesam.
- Onda prekini!
- Prekinuću kad budeš prestala da izvodiš ovakve scene i kad budeš sposobna da staneš iza svojih postupaka!
- Ko sad pravi scene, ja ili ti? Šta te je spopalo, pobogu, nisam pravila nikakve scene, nisam histerisala, nisam razbijala posuđe, niti arlaukala kao ti sada! Šta ima čudno u tome što sam se rasplakala? Valjda je bolje da se isplačem ako mi je teško?
- Aha, sada se pravimo naivni! Pazi samo da ne zagubiš negde taj svoj oreol!
- Ne sekiraj se ti za mene! Ti si svoj već odavno zagubio, ako si ga uopšte i imao? Naziru se rogovi!
- Rogovi?
- Đavolji.
- A, jel' tako, đavolji!?! E, pa dušo moja, sada ćeš imati razloga da plačeš do mile volje! Smatraj da je đavo došao po svoje!

STRAST

- Idi u pizdu materinu, kurvetino jedna! opsovao je sočno, naglašavajući svaku reč.

Ona je ćutala, pognute glave, gotovo na ivici plača.

- Što ćutiš, seljančuro?! Kao da si naprasno izgubila moć govora! Ili ti se možda jezik istrošio od lizanja raskalašnih dupeta?!
- Kretenu jedan debilni, nemaš ti pojma sa životom! I dokle misliš da ću padati u nesvest zbog tvojih perverzija?!
- Hohoo! Zbog mojih perverzija?! Tebe ni krdo slonova ne bi moglo da obori! I ne menjaj temu!
- Kakvu temu? Temu! Tebi je samo jedna tema u glavi, imebcilu! Uvaljuješ me u svoja sranja, a onda se praviš naivan!
- Nemoj ti da se praviš naivna, sve znam!
- Ma šta ti znaš? Jebali te oni koji su ti podarili to znanje! Svrake su ti popile mozak, impotentna ništarijo!
- Ja impotentan?!!
- Ti!

(...)

Otišla sam u drugu dobu, ostavivši otškrinuta vrata, stavila slušalice na uši i pustila muziku. Odatle sam mogla da ih posmatram. Kao u nemom filmu. Letele su čaše, tanjiri, pepeljare. Sledeći na udaru bio je stočić sa lampom i telefonom. Potom i ostali delovi nameštaja. Zadihani, još izvesno vreme vidno su gestikulirali. Onda je ona počela da plače. Onda je on počeo da plače. Onda sam ja zaspala. Sanjala sam njihovu uvrnutu ljubav.