DIJALOG  Utorak, 12. januar 1999.    

Danas 

Mehurići otrovnog daha
Nisam pravi srbin,
ali vežbam do iznemoglosti.   

Milan Beštić

Razlog zašto sam se osvrnula na tekst "Srpski s mukom" je dvojake prirode. Prvo, privukao me je naslov. Jasno, svi znamo da naslov "prodaje" tekst i da od njega zavisi hoći li se neko osvrnuti na njega. Prva moja asocijacija bila je da su neka lingvistička istraživanja u pitanju, pa, rekoh, da vidim ima li nekih novih rezultata, ali avaj! Em, nisu istraživanja, em ništa nije rečeno. Sve se svelo na bezbrojna maglovita pitanja (bez odgovora) i neke maglovite kritike. Od naslova osta samo krovna konstrukcija, koja mnogo podseća na krov sa sistemom za solarnu energiju postavljen na trošnu udžericu.

I šta autor, (Milenko Pajić) zapravo, zamera srpskom jeziku? Nešto se promenilo? Naravno da se promenilo, jezik je živ organizam i raste i razvija se sa svakim novim naraštajem. Valjda otud i postoje, u svakom jeziku, arhaizmi i neologizmi, tuđice, kovanice itd. Nauka napreduje, tehnika napreduje i sasvim je legitimno da se terminologija širi i razvija u duhu sa vremenom u kojem živimo. Razočarenje, koje provejava celim tekstom, može se pripisivati rečima ili delima, ali nikako jeziku ili njegovom nesavršenstvu. Jer, narod i gunđa i psuje (to i te kako ume), ali i dalje trpi i podnosi nevolje, i nikakvo ponovno učenje maternjeg jezika (kako autor sugeriše) neće ga promeniti, nerazumevanje je sasvim druge prirode.

Drugi razlog mog osvrta je prizivanje Domanovića i prozivanje njegovih naslednika. Ukoliko je kritika već upućena na savremene satiričare: "Gde su naslednici Domanovića? Gde su Nušići? Satira nam je satrta, beskrvna, tako slična frazama, klišeima. Nama nije više potrebna krtina, nego jezik s koskom..." a sa druge strane sam kaže: "I kad moja reč stigne na površinu, a za to je, bogme, potrebno poprilično vremena, do površine moje svesti, do bele, sada i snežne, površine hartije za pisanje, do hrapavog novinskog tabaka, mehurić pukne, ono malo mog otrovnog daha rasprsne se i - ništa; kao da ničeg nije ni bilo..." U čemu je onda poenta? Priča radi priče? Gde je ta koska kad mu se i mehurić "otrovnog daha" rasprsne dok pređe put od svesti do hartije za pisanje?

Ne znam koju je i kakvu satiru autor čitao u poslednje vreme, ali da je, kojim slučajem, u oktobru posetio prostorije Doma omladine, kada je bio otvoren "Aforizam fest" i da je slušao predavanja eminentnih profesora: sociologa, psihologa, filozofa, a potom i mnogobrojne autore, da je posetio Kolarac uoči novogodišnjih praznika, kada je održan "Novogodišnji satirikon", na kojem je blizu pedeset autora satiričara (fascinantna cifra za jedan ovako mali narod) "prosulo" ne mehuriće, nego lavinu "otrovnog duha", ne znam da li bi imao smelosti da proziva Domanovićeve naslednike.

A sa druge strane, kada bi Domanović mogao da ustane iz groba, i kada bi mogao da vidi koliku armiju (!) naslednika ima, pitanje je da li bi ga to saznanje razveselilo ili rastužilo.

13. jun 1999.

EPIDEMIJA LUDILA
Sa njima nema neizvesnosti,
ko ne pogine u ratu umreće od gladi.   

Vesna Denčić

Koliko Srbi imaju života? Možda pitanje jeste pomalo neumesno, jer se obično za pojedine životinje kaže da imaju nekoliko života, ali s obzirom na to kako živimo, verovatno nam više ni životinje ne mogu pozavideti.

Tragediju koja nas je zadesila (to već prelazi u tradiciju) teško je zdravorazumski objasniti i prihvatiti kao neminovnost. Ali sa ovom i ovakvom vlašću, kakvu smo do sada imali, sve je, već dugi niz godina, bilo izvesno i neminovno. Da li je moglo biti bolje ili barem drugačije ne znamo, jer naprosto nije bilo dovoljno pameti, ili barem ne one pameti koja bi delovala u više pravaca, a ne samo u sopstvenu korist. Jezive slike koje u poslednje vreme svakodnevno gledamo bilo putem medija, ili pak samo pogledom kroz prozor, bili su i samo su deo, onaj tragičniji, razume se, arsenala besmislenih i pogrešnih poteza koji su se povlačili. I sve to u ime nekog dostojanstva: dostojanstva u stradanju i umiranju, umesto dostojanstva u življenju.

Trenutno smo u krizi,
ali ne traje to kod nas duže od pet vekova.

Za dugu tradiciju stradanja nije kriva samo vlast, kriv je i narod, jer, u krajnjem slučaju, on (narod) je kriv zato što trpi. Pri tom ne mislim na onu čuvenu: "narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje", pre bi se reklo da se svaka vlast ponaša bahato sve dotle dok narod trpi. A narod trpi najčešće zbog strahova: od promena, zbog egzistencije, od vlasti kao institucije sa svim njenim polugama moći i reprepresije itd. a ne zato što zaslužuje ono što mu se dešava.

Ovaj, a ni bilo koji drugi narod, svakako nije zaslužio, niti zaslužuje da mu čelične ptice kruže iznad glava, sejući smrt i razarajući gradove i sela, nije zaslužio da mu deca ginu na spavanju ili u podrumima, nije zaslužio da se bebe rađaju uz prasak bombi.

Dakle, nije u pitanju zasluga, nego krivica, iako te dve reči često  izjednačuju. Narod jeste kriv zato što brzo zaboravlja i zato što iz prošlosti, naročito bliže prošlosti, nije izvukao nikakvu pouku. A za to nije bilo potrebno mnogo pameti, čak! i ako uzmemo u obzir polupismeno ili čak i potpuno nepismeno i neprosvećeno stanovništvo. Jer, bilo je dovoljno, ako ništa drugo, pogledati u prazne novčanike, čekovnu knjižicu ili ček od penzije, pa da i to bude jedan od osnovnih i bitnih parametara da se pokrene onaj unutrašnji mehanizam revolta. Međutim, taj osnovni mehanizam je, na zaprepašćenje dela revoltirane populacije, a na radost vlasti, potpuno zatajio, što je bio dodatni stimulans za orgijanje na svim nivoima.

I pored najbolje volje, teško bi bilo apstrahovati samo taj ekonomski momenat, pogotovo što je on početna karika lanca kojom se vlast obezbeđuje od naroda. Tu se potom postavlja pitanje da li je narod, doveden do ivice egzistencije, kriv i zato što nije znao ili nije želeo da bude upoznat sa situacijom koja je bila neposredni povod za ratno stanje - prethodno za raspad Jugoslavije, rat u Hrvatskoj i Bosni, a sada i za rat na našem terenu. Hoće li se moći opravdati time da je morao da se bori sa egzistencijalnim problemima, pa otud i nije mogao da gleda i vidi dalje od postavljene prazne trpeze? U takvim uslovima verovatno je teško baviti se, uslovno rečeno, apstraktnim pitanjima, jer je pitanje sopstvene egzistencije veoma konkretno, i upravo je stoga neverovatno kako se taj isti narod, ili veliki deo njega, ponašao kao poslušno stado i verovao u sve što mu je propagandna mašinerija državne televizije servirala, čak i onda kada je između proklamovanog i stvarnog postojala stopostotna disproporcija.

No, to još još nije bilo sve, naprotiv! Apsurdno stanje svakim novim danom dobijalo je još apsurdnije obrise, a oni koji su se, bilo stvarno, bilo deklarativno, ili zbog političkih poena bunili, stavljani su u isti koš sa onima koji su bili istinski revoltirani, i proglašavani stranim plaćenicima, narodnim neprijateljima, izdajnicima, pa čak i mirotvorcima - u pežorativnom značenju. Prostor da se bilo šta uradi, kaže ili promeni, svakim danom bivao je sve manji, dok na kraju gotovo da više nije ni postojao. I poslednje uporište slobodne misli - univerzitet i nezavisni mediji, došli su pod udar zakona - čuveni zakon o univerzitetu i, konačno, ZOI. Mrak je nastupio i pre gašenja poslednjeg svetla.

Nije nam bila namera da ratujemo protiv celog sveta,
ali sami su to tražili!

Klinička slika dobila je na težini. Zatvoreni sa svih strana, ksenofobični, izgladneli, ogrezli u nelegalnim trgovinama i kriminalu, nasuprot idilične slike cvetanja privrede na malim ekranima i dostojanstvenog (ne)saginjanja ni pred kim (sem pred voždom i ostalom (belo)svetskom bagrom), prve bombe dočekali smo, ipak, pomalo nespremni. Barem što se tiče zvanične televizije (da li samo nje?). Bombe su već bile počele da padaju, potom su sirene oglasile znak za vazdušnu opasnost, mnogi su pojurili u nepripremljena! skloništa, ubuđala, prašnjava i puna memle, ali prema zvaničnim medijima, ništa od toga se, barem te večeri, nije dogodilo. Film je bio u toku!

Da ironija sada bude veća, sve ono što je deo naroda (ne znam da li je sada primereno nazvati ih demokratska opozicija?) želeo da promeni ili "sruši" došlo je pod udar NATO bombi: televizija, policija, vojska. S tom, bitnom, razlikom, što niko, verujem, nije želeo da budu i fizički uništeni, a pogotovo ne da se to plati životima mladih ljudi, nego samo da se ta politika iznurivanja promeni.

Stoga satisfakciji i likovanju nema mesta, svi smo na gubitku! Pogotovo što su suludi čin razaranja jedne male i duboko osiromašene zemlje, zarad principa koji se samo deklarativno poštuju, razulareni umovi, od strane najsavremenije vojne alijanse, pretočili u bestijalno divljanje i tako nadvisili već postojeću tragediju. Pokazalo se, nažalost, kao i uvek kroz istoriju, da zlo samo rađa veće zlo, ali i da se ono vraća kao bumerang

DIJALOG  ponedeljak, 15. novembar 1999.    

Danas 

Televizija fabrika smrti

Da je televizija od "male kućne zabave" prerasla u monstruma kojeg je sve teže kontrolisati, i koji već dugi niz godina razara i ono malo zdravog moždanog tkiva, svedoče, pored manipulacija na svim nivoima, i brojne scene nasilja - bilo u filmovima, bilo u "informativnim" TV emisijama. Tako smo u prošlu subotu uveče, kada su porodice obično na okupu, od strane televizije Politika, bili počašćeni, pored ostalih "poslastica", koje samo zveri u ljudskom obliku mogu počiniti, i klanjem čoveka pred okom TV kamere!

O bestijalnosti samog čina, nadam se, bespredmetno je i govoriti, jer je očigledno da se radi o bolesnim umovima, ali šta reći o urednicima koji su takve scene, ne samo emitovali, nego i tokom dana najavljivali? Njihova odbrana ili ograda biće, pretpostavljam, kako su naglasili da deca i osetljiviji ljudi ne bi trebalo da gledaju, ali...

Po običaju, jedno ‘ali’ sreću kvari! Pod broj jedan, takve najave, naprosto, izazivaju da se emisija pogleda. Pod broj dva, takve najave naročito deci privlače pažnju, a pod broj tri, bilo je dosta slučajeva da su gledaoci, vrteći kanale, naprosto, upali u scenu klanja, ostajući zatečeni i zgroženi.

U razloge i motive te i takve večernje predstave ne želim da ulazim, ali ono što bi se od urednika moglo i moralo očekivati jeste da se udalji sa svoje funkcije, ako ne zbog etičkih razloga (ja sam, ne znajući šta će se emitovati, već kod scene sečenja prstiju, napustila prostoriju u kojoj je TV), onda makar zbog uznemiravanja javnog mnjenja

DIJALOG  ponedeljak, 15. maj 2000.    

Danas 

Heroji iz polusveta

Iz mnoštva besmislenih stvari u kojima smo počastvovani da učestvujemo, sve teže je izdvojiti neku svetlu tačku, za koju bismo mogli čvrsto da se uhvatimo i kažemo: to je to! Politizacija života toliko je uzela maha, da se naprosto nameće pitanje da li mi to još uvek živimo samo zato što je trenutno takva politika? Ili, da li, kao u onom vicu, treba da se radujemo što je naše ime negde na sredini azbučnog redosleda, i čeka na red da bude ugašeno? A da to i takvo čekanje ne bi odudaralao od opšte apsurdne atmosfere, prinuđeni smo da gledamo (ukoliko ne ometaju), čitamo (ukoliko sakupimo novac i za novine), slušamo (ako pre toga popijemo šaku antidepresiva) o raznim "herojima" našeg vremena - o polusvetu, koji u normalnim okolnostima ne bi zaslužio ni pomena.

Umesto imena naučnika, profesora, književnika, čitamo/slušamo o Ćandi, Pandi, Mandi ili kakve sve već nadimke nemaju, ko je kako i čime koga ubio, osakatio, unesrećio, ili pak sa druge strane o vlasti koja bi trebalo da radi na odstranjivanju takvih i mnogih drugih anomalija ovog društva, vlasti koja umesto da radi svoj posao, tužaka neke jadne novinare koji su navodno, ukaljali njihova svetla imena! Da nije tragično bilo bi smešno!

Oni koji su svojim delima ukaljali ne samo čast celog naroda, nego ga unazadili nekoliko vekova, oni da tuže nekog zbog povrede časti i ugleda! Pa sami su taj ugled poništili onog trenutka kada su pristali da se bave politikom, najprljavijom rabotom ovog veka, a sada bi svoju prljavštinu želeli nekom drugom da naplate.

Kojem to sudu ovaj narod može da se obrati za ukaljanu čast i ugled, i da naplati za pretpljenje duševne patnje zbog nedostatka osnovnih sredstava za život ili, pak, za pretnju koju smo čuli neki dan od strane Generalštaba Vojske Jugoslavije - kako mora da reaguje na nasrtaje i pretnje, upućene od strane nekih opozicionih lidera, na ličnost predsednika SRJ. Da li su time želeli nešto da nam poruče, kada se dobro zna ko ima pristup u Predsednikove prostorije, kako bi kasnije prebacili krivicu na tamo neke marginalne lidere, kako ih nazivaju u saopštenju. Ako su marginalni, onda sigurno ne mogu biti u neposrednoj blizini Predsednika, niti pak biti u prilici da dobiju bilo kakve informacije o njegovom kretanju. Dakle, podmetanje kukavičjeg jajeta, koje će, u slučaju da se nešto dogodi, biti bačeno u ruke nekim marginalcima.

Kako to da su se tek sad setili da se pozovu na Ustav, zašto ga nisu poštovali onda kada su dozvolili da se Albanci (i ovdašnji kriminalci) naoružaju? Zar Ustav ne predviđa zaštitu svih građana i pravo na život svih, a ne samo Predsednika? Da li oni primaju plate od poreza građana ili od Predsednikove dedovine?

Mnogo je pitanja od jednog marginalca, koji se nada da će ovu golgotu i sramotu, ipak, preživeti!

10. avgust 2000.

Naši aforističari u svetu

GREŠITI JE LJUDSKI. I PATRIOTSKI

Kada je Maršal Makluan medijski prostor definisao kao globalno selo, nije ni slutio koliko će razvoj tehnologije, kompjutera, a potom interneta, ići na ruku takvoj globalizaciji. Jedino što bi se u ovom slučaju definicija sela morala malo modifikovati, jer je snalaženje malo otežano zbog obilja informacija, pa sada umesto sela, imamo džunglu. Ali bolje je i probijati se kroz džunglu, nego lutati u informativnom mraku.

A zašto ovoliki uvod? Upravo zato da se pojasni zašto jednu lepu informaciju pronalazimo tek nakon godinu i po dana i to putem interneta. Naime, prošle godine u jeku antisrpske propagande, neposredno pred NATO bombardovanje, meksički časopis La Crónica de Hoy, svoju stranicu iz kulture posvetio je srpskim aforističarima, pod naslovom Errar es humano. Y patriótico. A da bi kuriozitet bio veći aforizmi su sa nemačkog jezika (iz antologije Tomado de Irren ist menschlich. Und patriotisch - Milo Dor) prevedeni na španski. Zastupljeni autori su: Zoran T. Popović, Aleksandar Baljak, Milan Beštić, Aleksandar Čotrić, Goran Gaćeša, Iva Mažuranić i Milivoje Radovanović.

3. oktobar 2000.

Kome preti dan D

U IME NARODA

Poslenja decenija donela nam je ono što samo najbolesnijim umovima može pasti na pamet, a poslednjih nekoliko meseci, a naročito poslednjih dana pre i posle izbora, bolest je kulminirala. Da nismo svedoci teško da bismo mogli poverovati šta je sve čovek spreman da učini da bi se domogao i ostao na vlasti. O tome mogu da posvedoče i predizborni slogani JUL-a koji su bili više nego ilustrativni: jasno su nam stavlili do znanja ono što je narod samo nagađao. Redovi za šećer i ulje, kojeg je bilo čak i u vreme bombardovanja, isključivanje vode, zdravstvo je naprasno proradilo, što znači da je bila politička odluka da se zdravstvo uništi, pa je poličkom odlukom ponovo "dovedeno u red", itd. Setimo se samo one pesmice "Budi hrabar... i glasaj za JUL..." Tačno, trebalo je mnogo hrabrosti da se zaokruži sopstvena propast. Potom najbeskrupuloznija: "Bira narod, a ne NATO" koja im se i obila o glavu, jer narod je izabrao, ali ne njih! Njih je izabrao NATO! Sve što je od njih zatevano uradili su: kriza u Evropi, Jugoslavija rasturena, na kraju i Srbija, koja je trebalo da bude mamac za Ruse i Kineze. Ne znam ko još može da veruje u to da je NATO ratovao zbog "jadnih" Šiptara; čuj ratovao, kao da je svetska sila htela da ratuje protiv šačice ljudi, da su hteli mogli su da nas umlate za jedno popodne. Da li je to narodu postalo jasno ili nije u ovom trenutku nije bitno, bitno je da mu je dosta svega i da je glasanjem odlučio da želi promene.

Ali i nedelju dana nakon izbora, čija se regularnost u globalu ne dovodi u pitanje, suočavamo se sa još jednom u nizu apsurdnih situacija, čiji su protagonisti već poznati. Iako je svima, pa i njima, jasno da će morati da odu, oni nastavljaju sa politikom koju su deset godina vodili - politikom iznurivanja naroda. Nakon toliko godina stresnih situacija: ratova, nasilja, strahova, bojim se da ne dođe do izlivanja nagomilanog straha i besa, a gospođa Marković bi, kao sociolog, morala znati šta znači kad se takva negativna energija oslobodi i kada masa prerasta u rulju. Jedini je problem što ih to ne zanima, kao što ih ni do sada nije zanimalo ništa do sticanja bogastva i ostanka na vlasti. Da li je politika mira bila, kao što kažu, politika Mire sada je manje važno, ali ono što jeste važno i bitno jeste da će morati da odgovaraju za sva zla učinjena srpskom narodu - u ime srpstva. Kada nečiji tron leži na kostima tek stasalih mladića, pobijenih staraca, žena i dece, iluzorno je očekivati da se takva građevina neće srušiti, pa makar im u pomoć pritekli generali bez morala i vojničke časti!

Decenija brutalnosti, laži, pljačke, ubistava, poniženja, izolacije itd. proizvod je njihove politike, pa ipak i pored toga, neposredno pred izbore, general Pavković nam je zapretio danom D. Možda u generalovoj svesti takva izjava ne znači pretnju, ali kada su par dana nakon te izjave Avalskim putem prodefilovali tenkovi, moram priznati da smo svi koji ovde stanujemo bili prestravljeni, iako je bilo jasno da sa desetak ili koliko već tenkova, ne može da se spreči "nasilna promena vlasti". Dakle, cilj je bio zastrašivanje naroda. Zbog toga bi general trebalo da bude ne penzionisan, nego ražalovan, da bude primer svima onima koji bi da brane nečije ego-tripove, umesto onoga što im služba i zakon nalaže.

28. mart 2001.

Akcije i reakcije

KRIV JE

Okupile se neke mlade snage, i stisnuvši svoje nevine ručice u pesnicu krenule da dokazuju kako je muškarac osoba muškog pola. No, to možda ne bi bilo tako tragično kad su u pitanju mladi ljudi, da nismo oduvek, a izgleda da ćemo i doveka uporno dokazivati samo ono što je očigledno. I zašto bi onda bila izuzetak poslednja akcija Otpor-a kojom je prikupljeno par desetina hiljada tužbi protiv Slobodana Miloševića. Dakle, kriv je!

Da nije tih mlađahnim glavica i njihovih akcija mi bismo zaista mislili da je čovek nevin, ali eto, toliki ljudi podnesoše prijave... kriv čovek, nema šta! I zato sud mora da prihvati tu činjenicu, inače će na pravosuđe biti vršen permanentan pritisak dok sami ne shvate da je jedan čovek isključivi krivac za sva događanja ne samo u proteklih deset godina, jer živeo je on i radio i mnogo pre toga! Dakle, kriv je!

Minimum dvadeset hiljada tužbi puta... hm... od te količine papira moglo bi da se štampa izvestan broj knjiga i eto opravdanja za novi porez na knjige. Ali, to ne muči mlađahne otporaše! Šta njih briga šta radi nova vlast, to je njihova vlast, za nju su se borili i to je ujedno i najbolja vlast, jer smo svi zadovoljni - sem amerikanaca, ali ko njih šta pita! Uostalom, oni su nam nabacali toliko uranijuma tako da će nova vlast s pravom moći da uvede porez na čist uranijumski vazduh, i to pravo će čak biti ekskluzivno i zato će porez biti duplo veći, jer kad prosvetlimo u mraku, više nam ni električna energija neće biti potrebna. Dakle, kriv je!

Pesnicu u glavu, pa da završimo sa tim!

DIJALOG  ponedeljak, 13. avgust 2001.    

Danas 

Bil Gejts ne mora ni da dolazi

Još davne 1976. godine Vlada Bulatović Vib je napisao aforizam "Koliko me rasplače poskupljenje, toliko me zasmeje objašnjenje." To, međutim, nije ono što je najtragičnije. Tragičnija je činjenica da se za toliko mnogo godina ništa nije promenilo. Naprotiv, i dalje dobijamo ista nebulozna objašnjenja tipa: u svetu je to skuplje toliko i toliko puta, iako smo miljama, u svakom pogledu, daleko od sveta.

I evo, imamo novo poskupljenje i novo objašnjenje, s tom razlikom što poslednje objašnjenje Telekoma Srbije o poskupljenju i skraćivanju impulsa, ne da ne može da zasmeje, nego samo naglašava postojeće i nagoveštava predstojeće srozavanje. Ono što će najverovatnije prvo stradati jeste internet saobraćaj. Bil Gejts ne mora ni da dolazi, jer se Telekom pobrinuo da svi oni koji čekaju jeftiniju tarifu, kako bi se otisnuli u cyber prostor, kako bi predstavili svoje prezentacije, bilo privatne bilo poslovne, kako bi potražili informacije od naprednijih, nešto saznali i to znanje pokušali da primene ovde, biće onemogućeni, jer moraju da gledaju na sat.

Do sada su surferi bili limitirani vremenom plaćenim kod provajdera, ali su ipak pažnju obraćali na sate, koji za naše uslove možda i nisu toliko jeftini, a sada će morati da obraćaju pažnju i na minute/impulse (čak i za skidanje antivirusnog programa je potrebno više od deset minuta, a on mora svake nedelje da se apdejtuje).

I opet, po ko zna koji put, biće oštećeni mladi ljudi, učenici i studenti, čije telefonske račune plaćaju roditelji, ti isti mladi ljudi koji vide kako tamo neki u "trulim zapadima" po ceo dan krstare internetom, razmenjuju iskustva, polažu kurseve i izvode mnoga druga "čuda" koja polupismenim Srbima postaju sve dalja i dalja. Zar jedan od aduta sadašnje vlasti nije bio da pokuša da vrati mlad, obrazovan svet u zemlju? Gde da ih vrati? I zašto da se vrate: da bi ih šišali porezima, da bi im oduzimali mogućnost da napreduju, da bi im stavili povez preko očiju da ne vide gde su došli, upravo zato što znaju zašto su otišli.

Ukoliko vlada ne poništi odluku Telekoma o ukidanju jeftinije noćne tarife telefonskog saobraćaja, barem dok se ne stabilizuje standard, od razvitka interneta, prezentovanja naše kulturne i intelektualne svojine svetu, pružanja usluga, reklama i mnogih drugih aspekata iz oblasti poslovanja. koji sve više zavise od modmeske i ne samo modemske komunikacije, biće drastično otežani, upravo zbog katastrofalno lošeg standarda.

Da bismo imali modernu državu moraju se stvoriti preduslovi za nju. Seći mladu granu ili što je još gore, granu na kojoj leži budućnost ove zemlje, je svakako politički nonsens. A poteze koje nove vlada povlači liče na sve, samo ne na ulazak u modernu Evropu!

DIJALOG  ponedeljak, 11. mart 2002.    

Danas 

Konačno, otvorene oči

Profesora Čedomira Čupića pamtimo kao izuzetnog, predanog pedagoga i sjajnog čoveka. Utoliko je naše gnušanje i gađenje zbog njegove prekonoćne metamorfoze u podmitljivog i rušilački nastrojenog zeca - veće. Dozvolio je da mu se to dogodi u godinama za koje se smatra da su zrele i stabilne.

Nema razloga da ne verujemo Željku Mitroviću. Vlasnik tolikih miliona maraka i renomirane televizije sigurno zna šta govori i šta radi. Takođe, podržavamo i njegovu opravdanu i kompetentnu brigu zbog nemogućnosti studenata Političkih nauka da spreme ispite kod razjarenog profesora Čupića. To je samo još jedan od Željkovih neprocenjivih doprinosa obrazovnom nivou mladih i ostalih Srba.

Rečju: profesore Čupiću, sram Vas bilo!
Željko, ti si naša svetlost i jedina nada! Šta bismo mi bez tebe? Ko bi nam oči otvorio?!?

dipl. politikolozi Snežana Kovačević
i Vesna Denčić

Žene u satiri

RUŽINO DRVO

Poznato je da je aforizam imao dugi hod kroz istoriju i da se od medicinskih recepata, čuvenog antičkog lekara Hiprokrita, postepeno transformisao do filozofskog a potom i do satiričnog aforizma, koji je ujedno postao i zaštitni znak našeg aforističkog stvaralaštva. Ako se uzme u obzir činjenica da se srpski aforizam poslednjih nekoliko decenija razvijao neverovatnom brzinom, u kvalitativnom, a što ne reći i u kvantitativnom smislu, onda nije čudno što ga mnogi već smatraju svetskim fenomenom - fenomenom koji se reflektuje na više strana.

I upravo je taj fenomen poslednjih godina počeo je da privlači pažnju ne samo čitalačke, nego i stručne javnosti: sociologa, psihologa, filozofa i dr. koji su, svako u svojoj branši, pokušali da protumače uzroke i posledice aforističkog angažmana izuzetno velikog broja autora.

Prvo i ono najdragocenije što je domaća aforistika iznedrila jeste kvalitet. A kad jedan mali narod izrodi nekoliko desetina vrhunskih aforističara, to ne samo da nije za potcenjivanje, nego treba i visoko uvažavati.

Drugo, ti vrhunski stvaraoci u svom opusu imaju po nekoliko objavljenih knjiga aforizama (neki i na desetine), i već prema tome mogu se svrstati u profesionalce, ma koliko ta reč danas može izazvati negativne asocijacije, naročito kada se zna da oni koji dobro i profesionalno obavljaju neki posao, uglavnom bivaju i dobro plaćeni, dok je ovde situacija obrnuta - aforističari su retko kad uopšte plaćeni!

Treće, period o kojem se govori, dakle poslednjih nekoliko decenija, dao je i veći broj žena aforističara, što se kroz našu patrijarhalnu istoriju nikada nije dogodilo.

Prva lasta

Jedna od prvih lasta koja je, u vreme uspona naše satire, najavljivala procvat ženskog aforizma, bila je gospođa Vaska Jukić Marjanović. Njena knjiga Adam je kriv ujedno i prva knjiga satire čiji je autor bila žena. Iako je nakon te knjige usledila jedna duža pauza, to će, kao što će se kasnije ispostaviti, demantovati izreku da jedna lasta ne čini proleće - ali ga najavljuje. Tako je i bilo: sredinom osamdesetih, i devedesetih počeo je procvat ženskog pisma u aforistici, da bi se krajem prošlog i početkom ovog veka taj trend nastavio. Sada već brojna ženska ekipa, čije boje brane Svjetlana Rašić, Jasmina Bukva, Blanka Nedović, Radmila Grbović, Danica Mašić, Ivana Srećković, Jelena Kanački, Višnja Kosović i mnoge druge koleginice (brojnost se iz dana u dan povećava), čija imena postaju prepoznatljiva u elektronskim i štampanim medijima, nisu ništa novo niti iznenađujuće. Ali nije uvek bilo tako! Trebalo je izboriti se za prostor u ovoj, kako se smatralo, izrazito muškoj disciplini. Nebrojeno puta čule su se razne teorije počev od one kako žene ne mogu da pišu aforizme, jer npr. nemaju tzv. hormon, ili zato što ne mogu da razmišljaju na duge staze, nego od danas do sutra (što je bespredmetno i komentarisati), pa do onih simpatičnijih - da ne mogu da pišu aforizme jer ne piju. Niko nikad nije pomenuo talenat, a valjda se podrazumevalo da nisu intelektualno dorasle.

Žensko pismo

Podela na muško i žensko pismo postoji u gotovo svim književnim žanrovima, stoga njeno postojanje ne bi trebalo da bude sporno ni u aforistici. Ali s obzirom na to da satira gaji jedan oštriji vid izražavanja, žensko pismo može na nivou poetike da nosi pozitivan a na nivou oštrine negativan predznak, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je aforistički angažman poslednu deceniju bio posmatran uglavnom kao borba protiv režima. "Aforizam je srpska borilačka veština" zapisao je Miša Vojisavljević kao potvrdu takvog angažmana.

To, međutim, ne mora da bude tako, tačnije podela se najpre mora praviti na kvalitativnoj ravni - na dobar i loš aforizam, da bi se zatim skala mogla pomerati ka tematskom određenju. U tom kontekstu Bane Jovanović u eseju Otvoreno delo kaže: "Smatram da u iskazivanju satiričnog aforizma nema muškog i ženskog pisma." Dok sa druge strane Vitomir Teofilović smatra da ta podela postoji, i kao takva daje novi kvalitet: "Ono što i u tako sumornom miljeu odlikuje Jelenine, kao i aforizme njenih poznatih koleginica Vesne Denčić i Jamine Bukve, u osnosu na njihove muške literarne saborce, to je velika razuđenost, pravo obilje motiva i prizora u njihovom satiričnom vidokrugu. I u ovom žanru, dakle imamo na sceni takozvano žensko i muško pismo. Muški rukopis u ovom kontekstu označava striktno fajterski odnos, borbu prsa u prsa, a ženski odlikuju razuđena konotacija i šira tonska skala."
Kada se spuštaju zastave vijore se koplja.   
Zvezana Stanković   
Srušen je most.
Sada tenkovi prelaze preko naroda.   
Danica Mašić   
U senkama prošlosti kriju se današnje aveti.   
Jelena Kanački   
Dželatov alibi: niko nije savršen.   
Blanka Nedović   
Popili su svu pamet sveta.
Nažalost, mozak je odbacio strano telo.    
Ivana Srećković    

Navedeni aforizmi su primer čvrstog (muškog?) aforizma; nema suvišnih reči, nisu banalni, niti su igra reči ili doskočica, i da nije potpisa ne bi moglo da se odredi kog je pola autor. Nasuprot tome neki drugi primeri dali bi možda i drugačiju sliku, ali ona nikako ne bi mogla da poništi navedeno.