REALIZACIJA

Malo je reći da mu je krao ideje. Sistematki ga je potkradao danima, mesecima, godinama. Svaku misao, svaki pokret i delo pretakao je kroz finu membranu i hvatao samo ono najčistije. Potom je nataloženu esenciju prosuo. Da od njega ništa ne ostane

BEZ OKLOPA

Otkinuo je dugme sa revera. Visilo je bez nekog smisla i bilo je logično da ga ukloni. Potom je bacio pogled na rever. Potpuno iskrzan, prekriven sitnim kuglicama dotrajale tkanine više je ličio na mesto poraza nego na podlogu za cvet. I njega je otkinuo. Džep. Zar u toj baruštini da pliva bela maramica? I njega je otkinuo, bez obzira na to što nema belu maramicu i što nema šta da se zaprlja.

Kidajući deo po deo otvarao je prostor umorenoj duši.

ZAR JE BITNO

Bol u leđima naterao ga je da ustane i prošeta po sobi. Toliko dugo to nije radio.
Da se onomad nije pogledao u ogledalo, ko zna od čijeg bi osmeha stradao.

SUPA U MAJOLI

"... U pripremljenu masu dodati čašu vode i ostaviti da ključa deset minuta."

Kada bude videla recept u novinama setiće se da treba da je zakuva. Ili će je neko već podsetiti. Majola je malo mesto, a takvu supu niko ne kuva.

TRAGOVI

Posmatrao je krišom u ogledalu dok je milovala svoje dojke. Ona je to činila iz zdravstvenih razloga, ali njegov mozak tog trenutka nije želeo da se bavi analizom. Već pri samoj pomisli da ne zna da je posmatra osetio je snažno uzbuđenje, potom ga je misao ponela bez zadrške i stida.

Video je sebe na tom Olimpu sagorelog od strasti, gde puzi uplakan, nemajući snage da se odbrani. Godine počeše da se tope, da klize poput vrelog ulja ostavljajući prljave naslage. Svaki trenutak, bolno vidljiv, nepotrošen, usecao se u zakržljala čula

NON, 24. mart 1986.

Olimpijski metro

KAKO PROVOZATI NAROD

i mi volove za vuču imamo

Opet oni o metrou! Taman smo pomisli da su ga zaboravili, a ono nalete neki pametani Francuzi koji žele metro baš u Beogradu.

Ne znaju oni da je nama i ovako dosta vozanja, a kamoli kad nas spuste pod zemlju gde niko ne vidi šta se radi... A možda i znaju šta nam rade, možda znaju da nam zemlja propada, pa ko vele, treba neko da razveze propao narod, da ne bude na gomili, jer, gde je mnogo naroda uvek može iskrsnuti, nedajbože, neka nepredviđena situacija. Može neko, ko se inače vozi a slučajno se našao na rubu propasti, da se pobuni, a gomila da ga podrži... a vlast bi morala dići ruku, što bi im naročito teško palo, jer kako dići ruku na narod koji inače gleda samo svoja posla (koga inače nema)?

Otud i razmišljanja o metrou! Nek bar u očima sveta izgledamo sretni i zadovoljni. Uostalom, taj svet treba da dođe na Olimpijadu i ne me se ni u kom pogledu razočarati, kako drugačije da ih oderemo. A i što moraju da znaju sve o nama, bitno je da znaju da smo mala zemlja sa velikim ambicijama, i velikim srcem (za devize) za svakog gosta. Imaju, brate, šta i da vide, toliko prirodno-prljlavih lepota nema nigde, a o (ne)kulturi da i ne govorimo.

Možda Francuzi misle da će nas na taj način naterati da radimo, i da ćemo obuzeti radom zaboraviti na Olimpijadu. Al' ne znaju da i mi volove za vuču imamo, jer kad smo dosad mogli da vučemo i natežemo, moći ćemo i ubuduće. A kad zgrnemo lovu od Olimpijade, tek onda neće biti potrebe za metroom, vozaćemo se, brate, taksijem, k'o ljudi

NON, 13. decembar 1987.

Preslikavanja

ZADOVOLJSTVO BEZ PRAVILA

"ako SIV nastavi da diže cene, dići ćemo SIV!"

Već duže vreme, na ulazu u moju zgradu čitam grafit: UDARNA ANARHIJA. Naravno, ne zna se ko je to uradio, ali dobro je uradio, mislim na tehničku stranu, jer je urađen šablon po kojem su za nekoliko minuta mogli da obeleže više zgrada, što je i urađeno. A šanse za brisanje su minimalne, sem ponovnog udaranja fasade.

Svrha grafita nije baš bog zna kakva, ali su podslednjih godina česta pojava. U prilog tome govori i činjenica da se zidovi (poruke) često preslikavaju na stranice štampe i knjiga i da su rado čitani. Njihova privlačnost, verovatno, je u jednostavnosti, duhovitosti, kritici, bezbednom izražavanju besa i nezadovoljstva protiv stanja i ljudi koji su dotle doveli, a nadasve u anonimnosti, jer autori, naravno, ne snose nikakve zakonske sankcije.

Tako sam, na primer, pre neki dan imala priliku da vidim, ne baš na udarnom mestu u gradu (na žalost), još jedno ostvarenje, ne baš snalažljivog autora, koji je (samo) kredom ispisao pretnju: "Ako SIV nastavi da diže cene, dići ćemo SIV!" koja će, uzgred, biti izbrisana prvom kišom. Očigledno da ogorčen poslednjim "paketom" mera nije bio u stanju da smisli bolji način iskazivanja nezadovoljstva. Ali je još očiglednije da nismo ni mi. Dizanjem SIV-a u vazduh, tako sam shvatila poruku, ne bismo rešili mnogo, samo bismo privredi povećali ceh, koji bismo opet mi morali da platimo. A pošto smo svesni, ruku na srce, da nemamo petlju da se iz gomile problema iščupamo, i da je, čak i da je imamo sigurno toliko zamršena, da iz svakog pokušaja preti prekidanje upravo na one na kojoj visimo, što se, priznaćete, ne isplati, sve dotle dok jedino o njoj i ovisimo. Ne teši ni činjenica da ni oni koji drže uzde u svojim rukama, nisu osigurani od njihovog pucanja, mada su na mnogo čvršćim osnovama.

Ali, mi smo narod koji je i teže izdržao, reći će Oni, narod koji je izdržao rat, bedu i glad, i tom narodu će sa tri reči začepiti usta, jer mu prošlost svakodnevnom propagandom evociraju: a narod se plaši, kako prošlosti, tako budućnosti i od tog straha je prosto zanemeo. Linija manjeg otpora savršeno funkcioniše, nema šta! Ali dokle

NON, 28. februar 1988.

Drugačiji vetrovi

"APOKALIPSA" SADA!

reagovanje na tekst Lepomira Katića

Pljuvanje u dalj je disciplina za vlada sve veće interesovanje, samim tim što rezultati ne izostaju, naprotiv, pretenduje za mesto vodeće discipline. I nije naodmet napomenuti da oni koji nemaju (ili ne umeju) šta da kažu, bivaju najbolji.

NON je u broju 633 (7. februar) posvetio ovoj disciplini čitavu svoju stranu. Naime, napad na Antologiju srpskog satiričnog aforizma i njenog priređivača Aleksandra Baljka, bio je krajnje bljutav i neosnovan.

Antologija (grč. anthologia), uopšte: zbirka svakog štiva odabranog prema posebnim merilima i svrhama... u slobodnom prevodu subjektivno poimanje najlepšeg. U ovom slučaju Baljkova privatna antologija to i jeste, jer je njegovo poimanje najlepšeg jasno zacrtano u Istoriji afokalipse. Znači fraza: "o ukusima ne treba raspravljati" je, po ko zna koji jubilarni put, negirana, pa ovo dođe kao nešto što se podrazumeva.

Međutim, osećam se pozvanom da kao saradnik Studenta (bez prethodnog ličnog poznanstva sa Baljkom) i potpisnik jednog aforizma u Antologiji, opovrgnem činjenicu o anonimnosti mnogih navedenih imena (ili Baljkovih priajtelja) poput: Čotrića, Cvetkovića, Zorana Ljubičića, Spasovića i dr. Možda su ta imena i nepoznata široj čitalačkoj publici (Zoran Ljubičić, dobitnik Oskara popularnosti, urednik, sad bivši, Indeksovog radio pozorišta), ali za ljude koji se potpisuju (čak i kao plagijatori) ispod aforizama i drugih oblika satire, to nikako ne bi smeli da budu. A sva ta, kao i ostala imena, čine antologiju onakvom kakva jeste.

Drugo, što se tiče podele na tabore, što je očigledno, proistekla je iz nepoverenja i neprihvatanja novih i mlađih kako uredništva JEŽ-a, tako i drugih listova, ali i zato što savremeni aforizam traži više od pukog komentarisanja trenutnih zbivanja, iliti pseudo-aforizma.

Na kraju da napomenem, ako se već traži objektivnost u Antologiji, zašto u Novoj srpskoj satiri Milenka Pajovića nema: Gligorijevića, Jova, Lazića, Teofilovića, Kovačevića, Todorova...

Svako ko je imao Baljkovu Antologiju u ruci, zapazio je (što su mnogi zamerili) da nema njega, pa je samim tim i logično da se u pogovoru navede i opravda onaj koji je bio toliko hrabar da pomiri mnoge generacije. "Veličanjem" se služe nesposobni u pokazivanju na delu, jer dela govore više od samih autora.

NON, 13. novembar 1988.

Od Kosova, naovamo

TAJ OTKAČENI SVET

prema mišljenju naše saradnice, politička scena se sve više udaljava od pozorišta. ne samo da više nema zavese već nedostaju i činovi
   
   

azmišljati o "situaciji", o njenom is- hodu je iluzorno, kao i sama pomi- sao da se o tome nešto kaže, a kamoli da se napiše. U danima koji su bili prebukirani sednicama, lupetanjima, par- don, zasedanjima, kada su donošene, jao, nesvakidašnje odluke, mas-mediji su došli do punog izražaja. Priče, kritike, sablaž- njavanja i čega sve ne radi pravovreme- nog obaveštavanja, bilo je napretek. O kvalitetu informisanja ne bih sada, nego o drugoj strani medalje, tj. javnosti.

Zbunjena prestravljena, ogorčena, posta- la je pogodno tle za rađanje političnosti i kvazi-političara, koji su počeli da niču k'o pečurke posle kiše. Samo ih slušam kako prognoziraju, strahuju, donose zaključke, informacijama "ispod ruke" rasvetljavaju i raskrinkavaju sve i svakoga, dajući oduška napaćenoj duši, koja je, uzgred, kao papir, trpi sve.

Znači, i dalje se vrtimo u krug, sve ostaje na pukoj priči, govorkanju i govorima... na tome bi nam, verovatno, pozavideli i stari Grci. Da je sreće da nam pozavide savremenici, umesto što se smeju, pružajući lažne reči utehe i vere u sposobnost, dok se ugled ruši i srozava... Ali to još uvek nije razlog da se naša scena ugasi. Naprotiv, dramska (dramatična) i te kako egzistira. U prilog tome govori "kosovska drama", čiji su akteri toliko dobro uigrani da jednostavno nema greške. Ako neko i pogreši, drugarska kritika se pravovremeno obelodani, a što se tiče obolelih, pohabanih glumaca, ubacivanje novih ne utiče bitno na kvalitet predstave. Kritika kao prateća scenska pojava, ma koliko loša bila, dok akteri veruju u ono što rade, nema presudnu ulogu. I to nije sve! U grupi dobrostojećih ostvarenja su i: "kriza", "stabilizacija", "inflacija" i dr. a u poslednje vreme "mitinzi", "ostavke", "postupi po naređenju!" i mnoga druga dramska ostvarenja.

Međutim, da ne bi došlo do prezasićenja dramom, rade se i drugi projekti, s ciljem da se narod zasmeje do suza (plakanjem se izbacuju otrovne materije iz organizma, što dovodi do stišavanja besa i stanja letargije).

Čovek bi pomislio da nam je sve ravno do Kosova, ali ne i od Kosova naovamo.

BORBA, 4. mart 1991.

"Njihov obračun sa njim(a)"("BORBA", 4.februar 1991.)

KRIVODRISKA DIVIZIJA

Dok je pretendenata na mesto vođa ne plašim se za sudbinu satire

Aforizam "Ne plašim se za sudbinu satire, dok postoji vlast", napisala sam početkom prošle godine, kada je već bilo izvesno da će nam dozvoliti (!?) višestranačke izbore. Međutim, izvesno je i to da zlatni dani satire nisu stvar prošlosti (to bi bila suviše gruba kvalifikacija i iznad svega nepravedna prema autorima), nego je poplava pljuvački nastrojenih novinara koji su se naprasno osokolili, donekle otupila oštricu i gurnula satiru sa počasnog prestola. Alo to ne znači da se predajemo, naprotiv!

U prilog tome svedoči i nova izdavačka kuća "Danga", sa Petrom Lazićem na čelu. Za proteklih pet meseci objavljeno je ono što se u "zlatnim danima" nalazilo na stranicama omladinske štampe, a sto bi, da se u tom periodu našlo sabrano i povezano u knjigu, bilo ravno detoniranoj bombi.

Ljubitelji satire, a i oni drugi (pretpostavljam da je takvih malo), iako ne idu na promocije knjiga, uglavnom su upoznati sa tekstovima "Indeksovog radio pozorišta", koji su sabrani i objavljeni u šest knjiga.

Pravi, satirični aforizam, zbog poplave loših autora na značajnim medijima, najčešće je nosio predznak humora. Ali, zahvaljujući, kako Gligorijević reče, borcima Krivodrinske divizije, kvalitet je opstao. Tako je "Danga" izdala(?) četiri zlatne knjige aforizama: Milan Beštić "Cvrčak svira himnu", Vuk Gligorijević "Nemajući prethodna iskustva", Iva Mažuranić "Revolucija koja peče" i Milan Todorov "Sirotinjska zabava". Objavljena je i jedna neobična ("Slike su za zid, a ne za knjigu" - Radovan III) zbirka karikatura Milenka Mihjalovića - "Vođa".

Da ne ispadne kako ih samo hvalim, ja ću i da ih branim. Krajem januara održana je zajednička promocija svih pet pomenutih knjiga, a nakon toga osvanula je u "Borbi" kritika istih - i to od koga drugog, nego od bivšeg aforističara? Mirko Mlakar bio je svedok (a i urednik), iliti savremenik kad su ljudi bili pozivani na saslušavanje, pa čak i u zatvor išli zbog verbalnog delikta. I dobro zna da su te knjige proizvod višegodišnjeg rada, da bi postavljao (glupo) pitanje zašto se bore protiv propalih ideja i mrtvog lidera i navodno nemaju petlju da kritikuju novu vlast(?), da bi zatim sam sebi skočio u usta i rekao kako se nada da će za četiri godine biti objavljene knjige satire (aforizama) protiv nove vlasti. Gospodine (ili druže) Mirko (pazi metak), ove knjige su slike (istorija) jednog vremena, čiji nam je kult do skoro visio nad glavom. I uvek će biti, i ima, pretendenata na mesto vođa - bio to Sloba, Vuk ili neko treći. A dok je takvih, kao što rekoh, ne plašim se za sudbinu satire.