Veliki Vizantijski porazi :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Veliki Vizantijski porazi

Ko je ubio vasilevsa?

Kako je ispravno i pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država s ove strane Kineskog zida koja je bez prekida opstala od antičkih vremena do zore modernog doba. Ona je postojala više od hiljadu godina, doživljavala velike uspone, ali i duboke krize. U tom ogromnom razdoblju prošla je dugačak put od svetske sile koja se rasprostire na tri kontinenta – Evropi, Aziji i Africi – do patuljaste države na istočnom Sredozemlju koja može da se uporedi s nejakim organizmom na kom se nalazi ogromna glava – Carigrad. U odnosu na okolne narode, bilo da se radilo o Persijancima, Gotima, Avarima, Bugarima, Pečenezima, Rusima, Arabljanima, Kumanima, Ugrima, Srbima, Turcima (kako Seldžucima tako i Osmanlijama), vizantijska istorija poznavala je mnogobrojne pobede, ali i priličan broj teških poraza...

Hadrijanopolj, 378. godine

Godine 375. Huni su prošli kroz Vrata naroda, prostor između planine Urala i Kaspijskog jezera, i potisnuli Gote koji su tada obitavali na tlu sadašnje južne Rusije. Zapadni Goti pristigli su na granice Carstva, a car Valens (364–378) dozvolio im je da se nasele u Trakijskoj dijecezi. Zbog zloupotreba rimskih činovnika uskoro je izbio ustanak. Zapadnim Gotima pridružili su se Istočni Goti i deo Huna, pa je cela Trakija bila preplavljena varvarima.
U tom opasnom trenutku car Valens je napustio istočno ratište, gde se ratovalo protiv Persije, i pohitao na Balkansko poluostrvo. Do sukoba sa varvarima došlo je nadomak Hadrijanopolja (Jedrena), 9. avgusta 378. godine, gde je rimska vojska potpuno poražena. Amijan Marcelin, najbolji istoričar 4. veka, daje uzbudljiv opis ove bitke: „I kad je sa svih strana zazvečalo oružje i strele, (boginja) Belona je, besneći preko svake mere, duvala u zlokobne trube označujući propast Rimljana… Zatim su se vojske sukobile, kao kljunovi lađa, i, potiskujući se naizmenično, bacale se tamo-amo, kao na talasima… A od oblaka prašine nije moglo da se vidi nebo, koje je odjekivalo od užasnih krikova …i sa obeju strana udarci sečiva probijali su kacige i oklope…A na zemlji su ležale gomile leševa, obeju sukobljenih strana, tako da su polja bila puna poginulih, i vapaji umirućih, ranjenih teškim ranama, ulivali su ogroman strah onom ko ih čuje”.
I sam Valens, kome hrabrost nije nedostajala, našao je smrt na bojištu. Prema jednima, najpre je bio opasno ranjen strelom, a onda je izdahnuo, ali njegovo telo nije nađeno. Prema drugima, izgoreo je u jednoj seoskoj kući koju su Goti, ne znajući da je ranjeni car unutra, zapalili. Amijan Marcelin uporedio je ovaj poraz sa rimskim porazom kod Kane, čuvenom bitkom iz antičke istorije kada je 2. avgusta 216. godine pre naše ere Hanibal pobedio Rimljane.

Jarmuk, 636. godine

Sve do prvih decenija 7. stoleća Arabljani, koji su vekovima bili susedi Vizantijskog carstva, nisu naročito značajan politički činilac. Ali, onda je Muhamed ujedinio ovaj mnogoljudni narod, stvorio im državu i doneo islam. Na krilima nove vere Arabljani su već nekoliko godina posle prorokove smrti krenuli u osvajanja. Prve na udaru bile su Vizantija i Persija, upravo izašle iz dugogodišnjeg i iscrpljujućeg međusobnog rata. Dok je Persija brzo podlegla, Vizantijsko carstvo odolelo je najezdi Arabljana. Ostaje ipak činjenica da od prvog sukoba, 634. godine, do arabljanske opsade Carigrada (674–678), dakle, u rasponu od pola stoleća, Vizantija nije znala ni za jednu značajniju pobedu.
Jedan od najvažnijih događaja u navedenom razdoblju bila je čuvena bitka na reci Jarmuku – istočnoj pritoci Jordana – 20. avgusta 636. godine, u kojoj su Arabljani potpuno satrli vizantijske odrede. Posle nekoliko poraza koje je pretrpeo Teodor, brat vasilevsa Iraklija (610–641), car je pokrenuo ogromnu ali šaroliku vojsku predvođenu Teodorom Triturijem. U toj vojsci bilo je i Jermena, Persijanaca, čak i arabljanskih plaćenika. Prema hroničaru Teofanu, svaka od ove dve vojske imala je po 40.000 vojnika, ali neki savremeni istraživači, posle iščitavanja svih raspoloživih izvora, smatraju da je Vizantinaca i njihovih saveznika bilo mnogo više: navodno, čak 100.000 prema 24.000. Utisak je da je broj hrišćanskih vojnika ipak preuveličan.
Dan je bio topao, pravi letnji, pritiskala je omorina dok je vetar nosio oblake peska i prašine prema jednom od najsuvljih mesta u pustinji koje su spretno odabrale arabljanske vojskovođe. Svesni da se ovde prvi put suočavaju sa mnogobrojnom i ozbiljnom vojskom, Arabljani su pokazali da su dorasli trenutku. Ostavljajući po strani dotadašnje međusobno suparništvo, vojskovođe su za glavnokomandujućeg izabrale najsposobnijeg – Halid ibn Saida – koji je umom i hrabrošću nadmašivao ostale. Bitka na Jarmuku bila je jedna od najkrvavijih u istoriji arabljanskih ratova.
Pod pritiskom vizantijske konjice muslimani su morali čak tri puta da se povuku, ali su se uvek vraćali u bitku jer im žene, koje su stajale iza njih, nisu dozvoljavale da pobegnu u neredu. Najzad je Halidu pošlo za rukom da odseče neprijateljsku konjicu od pešadije i da svim snagama udari na vizantijski logor postavljen između reke i obližnjih uzvišenja. U nezadrživom naletu i uz gromoglasni poklič „Allahu ekber!” (Alah je najveći!), koji je odjekivao unaokolo, „sinovi pustinje” potpuno su razbili vizantijske odrede. Nisu pomogli ni krstovi, ni pojanje vizantijskih sveštenika koji su pevanjem crkvenih himni pokušali da podignu moral romejskih ratnika. Izvori pominju i neslogu u šarolikoj vizantijskoj vojsci, a u odlučnom trenutku i arabljanski plaćenici promenili su stranu.
Arabljanski vojskovođa ispituje zarobljenika. Poraz hrišćana bio je potpun jer se jedan broj njihovih vojnika utopio u reci, a drugi su poginuli od muslimanskog mača. Pobedom koju su izvojevali na Jarmuku Arabljani su sebi osigurali uspeh u kasnijim osvajanjima. Iraklije, koji je već bio prevalio šezdesetu godinu i u bici nije učestvovao, bio je svestan šta taj poraz znači. Jer, ovo sučeljavanje sa Arabljanima zapravo je bila bitka za Siriju, jednu od najvažnijih vizantijskih provincija. Dostojanstven u porazu, u trenutku kada je gledao kako se ruši njegovo životno delo – samo nekoliko godina ranije njemu je pošlo za rukom da ove provincije povrati od Persijanaca i na pleća položi njihovu državu – car Iraklije smogao je snage da sa gordom patetikom izusti: „Oprosti, Sirijo!”. Uskoro se pobedonosnim arabljanskim odredima gotovo bez borbe predala većina sirijskih gradova, a i sama prestonica Antiohija pala je u ruke novog gospodara. Vizantiji su tek predstojala najveća iskušenja.

Vrbiški klanac, 811. godine

Pošto je na razmeđi 8. i 9. stoleća Karlo Veliki uništio državu Avara u Panoniji, tamošnji Bugari oslobodili su se njihove vlasti. Štaviše, uskoro je na bugarski presto stupio upravo poglavar panonskih Bugara – ratoborni Krum. On je 809. godine napao vizantijsku Serdiku (Sofiju), srušio tvrđavu i pobio posadu. Car Nićifor Prvi (802–811) odmah je uzvratio: prodro je do bugarske prestonice Pliske, a onda obnovio srušena utvrđenja. Ipak, glavni pohod usledio je posle opsežnih dvogodišnjih priprema u proleće 811. godine.
Kako piše hroničar Teofan, samouvereni vasilevs prenebregao je savete astrologa koji su ga upozorili da raspored zvezda nije povoljan. On je s vojskom kroz planinske prolaze ušao u Bugarsku 20. jula, u vreme nesrećnog uzdizanja Sirijusa, najsvetlije zvezde na nebu i glavne zvezde u sazvežđu Velikog psa, kada se ona, u praskozorje vidi na istoku. Međutim, način na koji se pohod vodio davao je caru za pravo da misli kako će ovoga puta potpuno uništiti bugarsku državu. Uplašeni Krum molio je za mir, ali je vizantijski vasilevs odbio tu ponudu i ustremio se na prestonicu Plisku koju je razorio, a iz kanovog dvora uzeo sve dragocenosti i potom ga spalio. Nićifor je bio potpuno uveren da sve drži u svojim rukama i da je sada samo pitanje vremena kada će slomiti otpor Bugara. Zbog toga je s oholom nadmenošću ponovo odbio Krumovu miroljubivu ponudu i krenuo dalje.
Dok su Vizantinci bili zauzeti pustošenjem neprijateljske zemalje, Bugari su se povukli u klance planine Balkan. Svesni da Romejima teško mogu odoleti na otvorenom polju, u Vrbiškom klancu napravili su zasedu i mirno čekali. Vizantijska vojska nastupala je samouvereno ne verujući da će se Bugari usuditi da stupe u bitku. Ali, 26. jula 811. godine usledio je munjevit i iznenadan napad u Vrbiškom klancu. Kada je video šta se desilo, car Nićifor Prvi u panici i očajanju navodno je rekao: „Čak i kada bismo dobili krila, niko ne bi uspeo da izbegne pogibiju!”
U rasulu koje je zahvatilo redove Vizantinaca došlo je do strahovitog pokolja. Stradala je gotovo čitava romejska vojska, elita vizantijskog plemstva, a na nesreću i sam car. Vizantijski hroničar Teofan potišteno je i s gorčinom zaključio da je „cvet hrišćanstva bio uništen!” Podsetimo se da su tada Bugari još bili pagani, a hrišćanstvo su primili pola stoleća kasnije.
Krum je odsekao glavu poginulog vizantijskog vasilevsa, natakao je na dugačku motku i danima je razmetljivo i slavodobitno pokazivao plemenima koja su mu dolazila. Potom je skinuo carevu lobanju, očistio je do kosti, presvukao srebrom sa spoljašnje strane i napravio pehar iz koga je pio na svojim gozbama.
Bilo je to prvi put posle bitke kod Hadrijanopolja i Valensove pogibije – dakle, posle više od gotovo četiri i po stoleća! – da je jedan vizantijski car izgubio život u ratnom okršaju. Štaviše, i carev sin i prestolonaslednik Stavrakije bio je teško ranjen i njega su užurbano preneli u Jedrene, ali bilo je izvesno da će teško preživeti. Upokojio se posle nekoliko meseci, 11. januara 812. godine, u Carigradu, ali je prethodno, 1. oktobra 811, morao da se odrekne prestola i da primi monaški zavet.
Usledile su tri teške godine za Vizantiju, ispunjene strepnjama i nespokojem, a upravo kada se spremao da napadne sam Carigrad, bugarski poglavar Krum iznenada je preminuo od moždanog udara u aprilu 814. godine.

Mancikert, 1071. godine

U bici kod Mancikerta, na vizantijskoj strani, učestvovali su i mnogi plaćenici iz franačkih, ruskih i pečenješih plemena. Tokom čitave istorije Vizantija je imala nesreću da je, grubo rečeno, neprestano morala da ratuje na dva fronta, istočnom i zapadnom. Na Istoku su neprijatelji Carstva najpre bili Persijanci, potom Arabljani i naposletku Turci, Seldžuci pa Osmanlije. U 11. veku Vizantiju je opasno ugrozilo nadiranje Seldžuka koji su s lakoćom slomili arabljanske snage u Aziji, pokorili čitav niz oblasti, prodrli kroz Mesopotamiju i osvojili kalifovu prestonicu Bagdad. Uskoro je čitav deo Azije do granica Vizantijskog carstva i Fatimidskog kalifata u Egiptu pripao Seldžucima. Oni su prodrli kroz Jermeniju, opustošili Kilikiju i upadom u Kapadokiju jasno stavili do znanja da im je cilj da zaposednu Malu Aziju.
Upravo u to vreme preminuo je car Konstantin Deseti Duka (1059–1067), a njegova udovica Evdokija pod pritiskom jednog dela javnog mnjenja udala se za generala Romana Diogena koji je tada bio jedini u stanju da nešto preduzme protiv nasrtljivih Seldžuka. Novi car Roman Četvrti Diogen (1068–1071) bio je vojskovođa od zanata i odmah je krenuo na Istok. Njegovi pohodi iz 1068. i 1069. godine mogli bi da se nazovu relativno uspešnim, ali treći se završio teškim porazom.
U leto 1071. godine došlo je do sudara dveju vojski, vizantijske – u koju su bili uključeni i mnogobrojni strani odredi (Franci, Rusi, Pečenezi, Uzi, Normani) – i seldžučke koju je predvodio sultan Alp Arslan (1063–1073). Bitka se vodila u Jermeniji, kod varošice Mancikert, nadomak jezera Van. Ranije se smatralo da je do bitke došlo 19. avgusta 1071, ali na osnovu podataka vizantijskih Kratkih hronika ovaj događaj pomera se za čitavu sedmicu, na dan 26. avgust 1071. godine.
Podaci sačuvanih izvora – vizantijskih, istočnjačkih i zapadnih – u priličnoj su meri oprečni tako da nije lako razabrati šta se sve desilo. Nesumnjivo je da je vizantijska vojska bila brojno jača od seldžučke, ali i šarolika i manje disciplinovana. Utisak je da je vizantijski car očigledno potcenio protivnike, pa je vojsku podelio tako da jedan njen deo – Normani koje je predvodio vojskovođa Ursel od Bajela – nije učestvovao u bici, već je bio usmeren na drugu stranu. Štaviše, kada je bitka počela, oni su se povukli na zapad. U prvoj fazi vizantijska konjica je napala, Seldžuci su ustuknuli pretvarajući se da beže, a onda su se neočekivano okrenuli i u zamku uhvatili svoje neprijatelje. Ipak, glavnina vizantijske vojske napala je turske odrede, primorala ih na povlačenje i bezbedno se vratila u svoj logor.
Sultanu Alp Arslanu sledećeg dana uspelo je da na svoju stranu privuče neke jedinice Uza, plemena veoma srodnog Seldžucima, no to je bilo još daleko od pobede. Zbog toga je on predložio primirje, ali su uslovi koje je ponudio Roman Diogen bili neprihvatljivi. Kada je bitka iznova počela, vizantijska vojska pod komandom samog cara udarila je u središte. Upravo u tom trenutku Andronik Duka, carev stari takmac, proširio je glas da je vasilevs poražen. On je odmah napustio bojište i doveo do opšteg rasula i povlačenja. Roman Diogen našao se u seldžučkom okruženju i očajnički se borio dok nije zarobljen. Današnji istraživači smatraju da je jedan od razloga turske pobede bio i taj što su oni vešto koristili strelce.
U prvom času poraz nije bio toliko težak. Vizantijski gubici bili su relativno mali, a Alp Arslan se prema zarobljenom vizantijskom caru poneo viteški i s njim potpisao častan mir. Međutim, onda su romejske razmirice ovaj događaj pretvorile u katastrofu s nesagledivim posledicama. Protivnička stranka u Carigradu, koju su predvodili Jovan Duka, otac mancikertskog izdajnika, i Mihailo Psel izvela je neku vrstu državnog udara i na presto je postavljen Mihailo Sedmi Duka (1071–1078).
Po povratku iz turskog zarobljeništva Roman Diogen posegao je za zaštitom svojih carskih prava, pa je došlo do građanskog rata. Njegovi protivnici su ga na prevaru, pogazivši datu reč, uhvatili i oslepili. Na vest o Romanovom oslepljenju i smrti, 1072. godine, Seldžuci su počeli da prodiru u Malu Aziju jer ih ugovor potpisan nekoliko meseci ranije više nije obavezivao na mir. U Vizantiji nije bilo snage koja bi mogla da stane na put turskoj najezdi i oni su za nekoliko godina pokorili najveći deo Male Azije. Osvojili su čak i Nikeju, grad ne tako daleko od Carigrada, koga su Vizantiji povratili tek učesnici Prvog krstaškog rata 1097. godine.
Bitka kod Mancikerta bila je značajna prekretnica u vizantijskoj istoriji i događaj od svetsko-istorijskog značaja. Ona je označila dolazak Turaka na maloazijski potkontinent i obrazovanje njihove države Ikonijskog sultanata (Rum), s jedne, i postepeno prebacivanje težišta Vizantije u evropske oblasti, s druge strane. Moderna turska država proslavila je 1971. godine na poseban način, velikim praznikom, ovaj događaj, odnosno, njegovu devetu stogodišnjicu.

Miriokefalon, 1176. godine

Vizantinci su vek posle bitke kod Mancikerta, ponovo doživeli težak poraz od Seldžuka. Ovoga puta glavni učesnici bili su vizantijski car Manojlo Prvi Komnin (1143–1180) i ikonijski sultan Kilidž Arslan Drugi (1155–1192). Tokom svoje vladavine vizantijski car uspeo je donekle da popravi položaj Carstva prema seldžučkom sultanatu Rumu. Kilidž Arslan boravio je 1161. godine u Carigradu kao gost vizantijskog cara i priređen mu je veličanstven doček. On se čak obavezao da će Manojlu Komninu slati pomoćne odrede i da će mu vratiti neke gradove u pograničnom pojasu. Međutim, zbog zauzetosti vasilevsa zapadnom politikom, sultan je „zaboravio” svoje obaveze i, štaviše, obodren podrškom nemačkog cara Fridriha Prvog Barbarose (1152–1190), zauzimao sve neprijateljskiji stav prema Vizantiji.
Juriš arabljanske konjice Na čelu ogromne vojske Manojlo Komnin zaputio se u leto 1176. godine prema seldžučkoj granici. Car je odlučno odbio sultanovu mirovnu ponudu i nastavio je pohod. Kilidž Arslan izbegavao je sukob na otvorenom polju, pa je samo zaposeo dugačak i uzak klanac Civricu blizu grada Miriokefalona u maloazijskoj oblasti Frigiji. Uz to, poslao je svoje pomoćne odrede da ometaju kretanje careve vojske. Oni su spaljivali travu kako bi otežali ishranu vizantijskih konja i trovali izvore i bunare tako što su u njih ubacivali leševe i nečistoću. I, zaista, Romeji su tokom ovog pohoda silno stradali od stomačnih bolesti.
Seldžuci su 17. septembra 1176. godine u klancu Civrica opkolili vizantijsku vojsku, napali je i potpuno porazili. Vizantinci su bili kao u klopci, nemoćni da se suprotstave na odgovarajući način. Osim toga, nije bilo moguće uspostaviti nikakvu vezu između pojedinih romejskih četa. Bitka je potrajala ceo dan. Poginuo je veliki broj vizantijskih vojnika i nekoliko istaknutih vojskovođa dok je Manojlo Komnin, u nastupu malodušnosti, razmišljao da ostavi svoju vojsku i spas nađe u bekstvu. I vizantijski vojnici kasnije su za poraz otvoreno krivili cara. Ni nailazak noći nije popravio stanje i raspoloženje u romejskoj vojsci. Kako zapisuje tadašnji vizantijski istoričar Nikita Honijat, za one koji su uspeli da se spasu usledili su dugi besani sati ispunjeni stravom i neizvesnošću.
Budući da su i turski gubici bili značajni, Kilidž Arslan prihvatio je u večernjim satima Manojlov predlog za sklapanje mira. Prema sklopljenom sporazumu, Vizantinci su bili dužni da poruše dve svoje tvrđave u pograničnoj oblasti, a posle dva dana ostaci romejske vojske otpočeli su odstupanje. Sam Manojlo Komnin uporedio je ovaj poraz sa katastrofom kod Mancikerta sto pet godina ranije.

Filokrena, 1329. godine

Posle građanskog rata koji se u Vizantiji vodio od 1321. do 1328. godine na vlast je došla generacija mladih plemića koje su predvodili car Andronik III Paleolog (1328–1341) i njegov najbolji prijatelj i saradnik, a kasnije i sam car, Jovan Kantakuzin. Da su novi vasilevs i njegova okolina ispravno procenili da su Osmanlije najveća opasnost i da se na tlu Male Azije rešavala sudbina Carstva, pokazuje i činjenica da su se u kasno proleće 1329. godine, dakle, prve ratne sezone po preuzimanju vlasti, na čelu ne tako velike vojske zaputili prema Nikeji, slavnom vizantijskom gradu u kom su održana dva vaseljenska sabora i koja se tada nalazila pod turskom opsadom. Prvi put se dogodilo da vizantijski car krene u neposredan sukob sa osmanskim vladarem, a u ovom slučaju to je bio emir Orhan (1326–1362).
Ovaj junačni poduhvat, dostojan svake hvale, po Romeje se ipak završio neuspešno. Najpre je u čarkama nedaleko od Pelekanona jedna strela pogodila Andronika III u nogu, pa su odmah morali da ga otpreme u Carigrad tako da u odlučujućoj bici, koja se odigrala sledećeg dana, nije ni učestvovao. Turski odredi su 11. juna 1329. godine, nadomak Filokrene, grada na istočnoj obali Mramornog mora, osokoljeni pometnjom koju je među Vizantincima izazvalo ranjavanje cara, naneli težak poraz vizantijskim trupama. Nije pomogla ni izvanredna prisebnost Jovana Kantakuzina koji je jedva spasao ostatak vojske i sa teškom mukom sačuvao sopstvenu glavu.
Ipak, upoređivanje ovog poraza sa vizantijskom katastrofom kod Mancikerta 1071. godine, što se ponekad čini u naučnim spisima, uprkos izvesnoj sličnosti koja je primamljiva, samo je donekle opravdano. Slom Romana Diogena i vizantijskih odreda, rečeno je, bio je događaj od svetskog i istorijskog značaja, dok je neuspeh Andronika III Paleologa i Jovana Kantakuzina samo jedan od završnih vidova davno odlučenih povesnih tokova i kao takav ni izbliza nema težinu mancikertskog kraha. Pokazalo se da je pohod iz 1329. godine, u stvari, bio poslednji ozbiljan poduhvat Vizantinaca na istočnom ratištu. Za preostale vizantijske gradove u Maloj Aziji, prepuštene vlastitoj sudbini i ćudi islamskog zavojevača, više nije bilo nikakve nade n

Izvor: Politikin Zabavnik \ Radivoj Radić