JOHN JOSEPH THOMSON (1856-1940), engleski matematičar i fizičar

Tomson je došao na Univerzitet Mančester sa 14 godina, a 1897. objavio otkriće elektrona i 1906. dobio Nobelovu nagradu iz fizike. Kada je otkrio elektron, kao hiljaditi deo mase atoma, zbunio je ceo naučni svet. Od 1884. rukovodilac je Kevendišove laboratorije na Kembridžu, gde je ostao sve do 1919. Elekron je otkrio kao katodni zrak u bezvazdušnoj cevi. Utvrdio je da u vakumu, pod uticajem električnog i magnetnog polja, elektroni idu u vidu svetlosti. Time je došao do zaključka da su ti zraci sačinjeni od čestica, a ne talasa. Takodje je utvrdio da su negativnog naelektrisanja i da nisu specifični bilo kom elementu. Ovo je kasnije potvrdjeno činjenicom da su elektroni isti iz gasnih kao i metalnih elemenata. Tomson je, takodje, izmerio težinu elektrona našavši da ona iznosi hiljaditi deo težine atoma vodonika. Time je potvrdio da su elektroni zraci sastavljeni od korpuskula i da su kao takvi sastavni deo svake materije. Kasnije su ove korpuskule preimenovane u elektrone i prihvaćene kao osnovni deo shvatanja atomistike. Tomson je u Kevendišovoj laboratoriji učestovao i u otkrićima nekih izotopa, kao i u razvoju spektroskopije. Istakao se kao izvanredan predavač i podigao je ugled svoje laboratorije na najviši svetski nivo. Svih sedmorica njegovih učenika dobitnici su Nobelovih nagrada.

HEINRICH RUDOLF HERTZ (1857-1894), nemački fizičar

Rudolf Herc, profesor na Univerzitetu Karlsrue, otkrio je radio zračenje 1888. Bavio se istraživanjima iz domena Maksvelovih nalaza i zapazio da mora postojati još neko zračenje pored elektromagnetnog, po osobinama slično infracrvenom i ultraljubičastom, kao i vidljivoj svetlosti. Za to mu je bila potrebna specijalna aparatura, pa je on preporučio uredjaj sa strujnim kolima ali sa medjuprostorom na kome varnica mora da preskoči kada se zatvori strujno kolo. Prvo su ti zraci nazvani Hercovi zraci, a kasnije su isti preimenovani u radio zrake. Herc je dokazao osobine ovih zraka, baš onakve kako ih je pretpostavio Maxwell. Ovi zraci imaju brzinu svetlosti, mogu se reflektovati, prelamati i vibrirati kao talasi. Sam Herc nije doživeo primenu radio talasa, ali ih je iskoristio Guglielmo Marconi (1874-1937), koji je prvi poslao radio signale preko Atlantika, ovenčavši se slavom na bazi otkrića Nikole Tesle i Herza.
Medjunarodni sistem mera, SI, je u znak priznanja Hercu ustanovio jedinicu frekvencije Hertz, nazvanu njegovim imenom. Hertz je umro u 37-oj godini života.

MIHAJLO PUPIN (1858-1935), Srbin, američki velikan telefonije

Rođen u Idvoru, Banat, sam sebi je dao nadimak Idvorski, po rodnom mestu. Doživeo je slavu svetskog velikana u domenima telefonije i sekundarnih rendgenskih zraka. Za života se sukobio sa Teslom, o čemu detaljno piše Mark Seifer (videti http//www.srpskadijaspora.info, članak S. Jelaca: Mihajlo Pupin). Kao dečak, tokom letnjih meseci, čuvao je stoku na pašnjacima i sa dečacima uvežbavao dozivanje kroz zemlju, što će mu kasnije u životu postati osnov za otkrića u domenima telefonije na velikim razdaljinama. Gimnaziju je učio u Pančevu, a studije započeo u Pragu, koje je ubrzo napustio i sa 16 godina, 1874, otputovao brodom za Ameriku. U Njujorku je iskusio sve tegobe imigrantskog života, dok se konačno, zahvaljujući izvanrednoj upornosti, nije domogao studija na Kolumbijskom univerzitetu. Studije je završio kao najbolji student u klasi 1883, a kao stipendista istog univerziteta nastavio postdiplomske studije na Kembridžu, u Kevendiševoj laboratoriji i doktorirao u Berlinu kod profesora Helmholtza 1889. Povratkom na Kolumbiju postao je njen profesor, gde je radio punih 40 godina. Istakao se kao izvanredan matematičar i odličan predavač. Pored predmeta matematičke fizike držao je predavanja i u industriji i na taj način je obezbeđivao sredstva za svoj naučni rad i upoznavao istaknute poslovne ljude Amerike. Držeći predavanje pred Udruženjem elektroinžinjera Amerike u Bostonu 1890. prvi put se sreo sa Teslom. Tada je Pupin popularisao primenu naizmeničnih struja, dok su Edisonovi poštovaoci čak napravili električnu stolicu da bi njome plašili svet od primene naizmeničnih struja. Tih godina Tesla je bio u velikom usponu: osvetlio je Svetsku izložbu u Čikagu 1893, sagradio hidrocentralu na Nijagari 1895, primenjeni su njegovi transformatori i Tesline polifazne struje postale su osnov elektrifikacije Amerike. Edison je čak zaplašio Pupina da će izgubiti poziciju na univerzitetu.
Svojim istraživačkim radom Pupin se afirmisao na polju elektrotehnike i telefonije, patentirao je 24 svoja izuma, od kojih su mnogi našli široku primenu u celom svetu, a mnogi se i dan danas primenjuju. Najznačajniji patenti su mu električni filteri (br. 519346) 1893, kao i rezonatori (br.640515 i 640516) 1895, te br. 707007 i 707008 i drugi. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak x-zraka decembra 1895, Pupin je požurio da ih istražuje i već u februaru 1896. patentirao pronalazak sekundarnih x-zraka, koji su ubrzo naišli na široku primenu u medicini, skrativši vreme snimanja sa sat vremena na svega nekoliko sekundi.
Pupin je, takođe, napisao svoje autobiografsko delo "From Immigrant to Inventor" (Od imigranta do pronalazača), koje je izdato 1923. u više stotina hiljada primeraka i prihvaćeno kao udžbenik za popularizaciju nauke. Za to delo je čak dobio Pulicerovu nagradu.
Na poslovnom planu Pupin je bio veoma uspešan, prodavao je svoje patente moćnim firmama i time stekao dovoljno sredstava za nesmetano bavljenje eksperimentalnim radom. Tako je patente prodao Belu u Americi i Simensu u Nemačkoj, a ove su postavile prvu telefonsku liniju Berlin – Posdam (32,5 km), pa Berlin – Magdeburg (150 km) i Njujork – San Francisko (5000 km) na kojoj je prvi razgovarao Aleksandar Graham Bel. Učestovao je i u postavljanju prvog transatlantskog podmorskog kabla za povezivanju Amerike sa Evropom. Tokom Prvog svetskog rata usavršio je veze za komunikaciju sa avionima tokom letenja.
Sa Kolumbija univerziteta Pupin je bio prijatelj američkog predsednika Vilsona, a kako se angažovao i na mirovnom planu 1919. godine je učestovao na Mirovnoj konferenciji u Parizu, na raspolaganju jugoslovenskoj vladi Stojana Protića. Na toj konferenciji Rumuni su tražili ceo Banat, tvrdeći da pripada njima. Tada ih je predsednik Vilson upitao: "Poznajete li vi profesora Pupina? Ja znam da je on iz Banata, a poznajem ga i kao vatrenog srpskog rodoljuba". Time je status Banata bio rešen.
Za svoja životna ostvarenja Pupin je dobio Franklinovu zlatnu medalju 1902, Herbertovu zlatnu medalju 1916, Edisonovu medalju 1920, Vašingtonovu medalju 1928. i Fricovu zlatnu medalju 1931. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) ustanovila je 1913. Pupinovu Zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije.
Ocenjeno je da Pupin spada u red najvećih duhova devetnaestog i dvadesetog veka.
Umro je u Njujorku 12. marta 1935, na 61. godišnjicu kada je iz Hamburga krenuo brodom za Ameriku.

MAX PLANCK (1858-1947), nemački fizičar

Maks Plank je prvi javno saopštio i publikovao Kvantnu teoriju 1900. Dobitnik je Nobelove nagrade iz fizike 1918. godine. On je matematički potvrdio da se emitovana energija crnih tela može izračunati kao direktni umnožak frekvencije i Plankove konstante (0.66256 x 10¯³³Js). Ovo važi za umnoške celih brojeva (1; 2; 3 itd), pa važi zakon da se energija javlja u vidu nedeljivih porcija “Kvanta”. Do tada se verovalo da je energija kontinualna, pa je Plankova teorija kvanta izgledala neverovatna. Plankovo otkriće dokazano je na toplim telima. Individualni kvanti energije su veoma mali pa emisija energije zaista otuda i izgleda kontinualnom. Kada su Mileva Marić i Albert Ajnštajn dali objašnjenje fotoelektričnog efekta 1905, primenjujuci Plankovu teoriju, a zatim i Nils Bor objasnio svoju atomsku strukturu 1913, teorija Planka postala je razumljiva i prihvatljiva. Plank je ubrzo prihvaćen za najboljeg nemačkog fizičara i dodeljena mu je Nobelova nagrada.

RUDOLF DIESEL (1858-1913), nemački inžinjer

Rudolf Dizel je završio Politehnikum u Minhenu, a radio je kao inžinjer rashladne tehnike. Od 1885. počeo se baviti motorima sa unutrašnjim sagorevanjem i konstruisao motor sa ubrizgavanjem goriva u cilindre 1897. Motor je prihvaćen i poznat po njegovom imenu kao Diesel motor. Pokazao se dvostruko efikasniji od dotadašnjih motora, pa je ubrzo počela njihova proizvodnja u Augsburgu.

PIERRE CURIE (1859-1906), francuski fizičar

Pjer Kiri je svoju radnu karijru započeo kao asistent u laboratoriji na Sorboni, Univerzitetu u Parizu. Tu je kasnije postao i predsednik odeljenja za fiziku. Sa svojim bratom napravio je elektrometar, koji je kasnije koristila njegova supruga Marija Skladovska - Kiri (Maria Scladowska – Curie). Pjer Kiri je utvrdio da feromagnetni materijali gube magnetnu osobinu, u izvesnoj tačci, sada poznata kao Kirijeva tačka. Od 1898. radio je zajedno sa svojom suprugom Marijom na ispitivanju radioaktivnosti elemenata i utvrdili su da zraci koje emituje radijum sadrže elektropozitivne, elektromagnetne i neutralne čestice. Ovo otkriće donelo im je Nobelovu nagradu iz fizike 1903, koju su podelili Pjer i Marija Kiri Henrijem Bekerelom.

LEO BAEKELAND (1863-1944), Holandjanin, američki hemičar

Bekeland je rodjeni Holandjanin i naturalizovani Amerikanac. Prvi je u svetu napravio veštački bakelit, što se smatra prvom plastičnom materijom na svetu. Pored toga, bavio se i proizvodnjom fotografskog papira, što je otkupila firma Kodak 1899.

HENRY FORD (1863-1947), američki inžinjer

Henri Ford je čovek koji je Ameriku postavio na točkove. Njegov talenat iskazivao se od detinjstva. Još kao tinejdžer počeo je da radi kao inžinjer u gradskoj toplani u Detroitu. Od 1890, u svoje slobodno vreme, počeo je da pravi svoj automobil na bezninski pogon, koji je uspešno isprobao 1895. Već 1903. formirao je firmu Ford Motor Company i počeo proizvodnju automobila prema svome dizajnu. Shvatio je da automobil mora biti dostupan prosečnom gradjaninu, pa je ubrzo proširio proizvodnju. Godine 1908. uveo je model T, sa velikim uspehom i prvi put postavio sistem proizvodnje na traci. Radnicima je dao platu od $5/dan, što je tada značilo veliko povećanje. Tako je, proizvodnjom dovoljno jeftinih kola, transformisao Ameriku.

JOVAN CVIJIĆ (1865-1927), srpski geograf

Jovan Cvijić je rodjen u Loznici, a studirao je u Beču. Bavio se naučnim radom iz oblasti geografije, etnografije, geologije, antropologije i u njima ostvario naučna dostignuća svetskoga značaja. Uz to, interesovao se i za istoriju. Radio je kao profesor Beogradskog univerziteta i bio njegov rektor. Biran je za počasnog doktora na Univerzitetu Sorbona u Parizu, a u Srbiji je bio predsednik Kraljevske akademije (sada SANU), osnivač je geografskog zavoda i Srpskog geografskog društva. Objavio je na stotine naučnih radova, medju kojima su značajniji: "Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije", "Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva i Geomorfologija". Zainteresovan za nacionalno pitanje Srba, objavio je svoje "Govore i članke", "Aneksija Bosne i srpsko pitanje" i "Balkansko pitanje".

THOMAS HUNT MORGAN (1866-1945), američki biolog

Tomas Morgan je radeći na naslednim osobinama, prema otkrićima Johana Gregora Mendelea i služeći se Darvinovom teorijom, stvorio prvu kartu hromozoma 1911, publikovao prvu "Teoriju gena" 1926 i dobio Nobelovu nagradu iz medicine 1933.