Velika Srbija :: Srpski Nacionalisticki forum

Velika Srbija

Velika Srbija je politička ideja koji ima za cilj da ujedini sve etničke Srbe i teritorije u kojima su Srbi nekada živeli, u jedan entitet, odnosno zajedničku državu. Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku državu u koju će biti uključene istorijske srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest.

Istorijski koncepti Velike Srbije

U istorijskim spisima zabeleženo je svedočanstvo da je prvi termin Velika Srbija upotrebio grof Đorđe Branković 1683. godine, u vreme dok su Turci opsedali Beč. Branković je austrijskom dvoru ponudio pisani elaborat oslobođenja i ujedinjenja svih srpskih zemalja u Veliku Srbiju koja bi definitivno sprečila dalje turske prodore u centralnu Evropu. Dok mu je gorelo pod nogama, Beč je prihvatao taj projekat, ali čim su Turci potisnuti, odustao je i primat dao sopstvenim planovima da ovlada celim Balkanom i anektira ga. Branković je u to vreme bio despot Banata, Srema i Hercegovine, na osnovu proklamacije austrijskog cara Leopolda. Pobunjivao je na ustanak Srbe na okupiranim teritorijama i tako značajno slabio turski pritisak. Kad su Turci uz ogromnu srpsku pomoć potisnuti, car je u grofu Brankoviću sagledao novu opasnost po austrijske strateške interese, uhapsio ga i 22 godine držao u zatočeništvu, gde je Branković i umro 1711. godine u Hebu. Od tog vremena sam pomen Velike Srbije predstavlja pravi bauk za Austriju, najveću opasnost koja preti i njoj i celokupnom katoličanstvu u pogledu željene istočne ekspanzije.

Arhimandrit pivskog manastira i istaknuti hercegovački narodni predvodnik, Arsenije Gagović, 1803. godine u Petrogradu zvaničnim predstavnicima ruske vlade izlaže idejni projekat o stvaranju Velike Srbije. Sličan, izričito velikosrpski plan, 1804. ruskom imperatoru upućuje karlovački mitropolit Stevan Stratimirović. Ti planovi su predstavljali glavnu okosnicu Karađorđeve ustaničke nacionalne politike. Njegovo dalje uobličenje i preciziranje postignuto je Garašaninovim “Načertanijem”, koje nije obelodanjivano ali je predstavljalo orijentir za sve strateške državničke poteze srpske vlade u toku nekoliko decenija. On je primarno bio orijentisan na oslobođenje i prisajedinjenje južnih srpskih pokrajina, pošto je to u datim okolnostima bilo realnije, ali je izražavao jasnu, mada indirektnu pretenziju i prema severnim, s obzirom da je austrijska država u to vreme bila mnogo jača i čvršća od turske.

Grof Djordje Brankovic

Austrougarska propaganda o Velikoj Srbiji

Ključna nit koja se provlačila kroz ukupnu retoriku i politiku germanskog bloka - Austrije, odnosno Austrougarske, i Nemačke - prema Balkanu bila je teza o opasnosti od stvaranja "Velike Srbije".

Nemački ambasador Ralf Hartman, u svojoj knjizi "Časni mešetari", na strani 31, govori na sledeći način: "Ovo ilustruje kolika je dubina tog straha i koliko seže u prošlost. Već 1876. godine, kada je srpski knez Milan podržao ustanak hrišćanskog stanovništva u Hercegovini i Bosni protiv turske vladavine i objavio Carigradu rat, između ruskog državnog kancelara, kneza Gorčakova, nemačkog kancelara Bizmarka i austrougarskog predsednika vlade Andrašija, beše na Habsburški pritisak - u takozvanom Berlinskom memorandumu - usaglašeno da u slučaju pobede Srba", citira on, "sile neće tolerisati nastanak velike slovenske države".

Ono što je za sve - za Nemce i Ruse, Engleze i Francuze, Špance i Italijane - u 19. veku prestavljalo samo po sebi razumljivo, prirodno pravo na život u jedinstvenoj državi trebalo je da južnim Slovenima, odnosno Srbima, za svagda ostane uskraćeno. Njihovo stremljenje ka državnom ujedinjenju bilo je proglašeno jeretičkim i učinjeno pretećom sablasti. Ime te sablasti bilo je "velika Srbija". Tako je, mada je srpska kraljevina uz sve težnje bila mala i slaba u poređenju sa velikim evropskim silama, a čak ni broj Srba nikad nije premašio 10 miliona, decenijama ostalo u Beču, u Berlinu i drugde, ali do danas se nije umirilo.

Protiv velikosrpske "opasnosti" angažovaće se celokupni austrougarski propagandni aparat tokom celog XIX veka, a u tajnim izveštajima čelnika bečkog režima potvrđuje se da je velikosrpstvo ideologija koja je zahvatila sve Srbe, usijala im glave, pogotovo otkako se na vojvođanskom području Svetozar Miletić otvoreno eksponirao kao pobornik državnog ujedinjenja svih Srba. Ujedinjenje svih Srba je postao i javni politički program srpskih radikala u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini.

Nakon okupacije Bosne i Hercegovine, Austrijanci i Mađari će u Velikoj Srbiji, kao ideji vodilji i pogonskom gorivu srpskog državotvorstva, gledati glavnu egzistencijalnu pretnju, a feldmaršal Konrad fon Hecendorf osnovnim razlogom za preventivni rat protiv Srbije. Pogotovo je taj strah habsburgovaca bio upečatljiv kada je do njih stigla informacija da je stvaranje Velike Srbije glavna politička preokupacija tajne i u Srbiji veoma uticajne oficirske organizacije Crna ruka.

Još jedan citat koji govori kako nemački ambasador (pred početak I svetskog rata) opisao, prenoseći sve svojoj vladi, sadržaj svog razgovora sa grofom Bertholdom, austrougarskim ministrom spoljnih poslova. Ministar je rekao (citati prema arhivama bečkog ministarstva) da smatra "svojom obavezom da nemačku vladu ne ostavi neupućenu u ozbiljnost položaja za monarhiju. Po njemu, južnoslovensko pitanje - a to znači neometano posedovanje provincija nastanjenih južnim Slovenima -životno je pitanje za monarhiju, kao i za trojni savez. Južnoslovenske provincije monarhije ne mogu se zadržati naspram jedne Srbije premoćne na Balkanu. Monarhija može, shodno tome, biti prisiljena na zahvat ukoliko Srbija potuče Bugarsku i prisvoji teritorije koje premašuju područje stare Srbije. Na moje pitanje - šta misli, kad bi se i kako zbio taj zahvat - ministar je primetio da se može pronaći zgodan psihološki momenat. I povod se brzo ukazao. Bio je to atentat poznati, Sarajevski atentat, kada je Gavrilo Princip, pripadnik organizacije "Mlada Bosna", izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda.

Uopšte se ne govori o tome da je u zaveri atentata učestvovalo 20 mladića pripadnika i srpske i hrvatske i muslimanske nacionalnosti. To je bila "Mlada Bosna". I ako je bila kakva umešanost Kraljevine Srbije u taj atentat - to nikad nije ustanovljeno. Ali, optužbe su odmah pale na Srbiju i na srpski narod, a u Austrougarskoj i Nemačkoj zavladala je prava antisrpska histerija. U već navedenoj knjizi, ambasador Hartman kaže: "u Austrougarskoj i Nemačkoj počelo je žestoka antisrpska kampanja koja je zasenila sve do tada i Nemačkom ambasadoru u Londonu, vojvodi Karlu Maksu Lihnovskom, dala povoda da opomene nemačkog državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova Gotliba fon Jagova, da celokupna srpska nacija - kao narod zla i ubica - treba da se žigoše.

Srpska nacionalna država predstavljala je prepreku germanskom "prodoru na istok"

Londonski tajni ugovor Saveznika sa Italijom

13. aprila 1915., potpisan je Londonski tajni ugovor Saveznika sa Italijom, u kom su nuđena teritorijalna proširenja Srbiji u slučaju pobede Saveznika u Prvom svetskom ratu.

Kao i Bugarska i Italija je ucenjivala obe strane, iako je formalno još uvek bila u savezu sa Centralnim silama. Bitka na Marni koja je zaustavila nemačko napredovanje, pogotovu što su Rusi krenuli sa ofanzivom u istočnoj Pruskoj, dovela je do toga da Italija počne ozbiljnije da razgovara sa saveznicima, ali ipak tako da je ispostavila jedan veliki račun na teret slovenskih zemalja. Posle dugih pregovora, u Londonu je potpisan tajni sporazum o prelasku Italije na stranu Saveznika, s tim da ona dobije, što se tiče jugoslovenskih zemalja, deo Dalmacije do iznad Splita, i sva veća ostrva, sem Brača i Šolte, dok bi Srbiji (pretpostavljalo se već da će Crna Gora ući u njen sastav), prema tom Ugovoru, pripao južni deo jadranske obale, počev od Ploča iznad Splita, sve do luke Drač, koja bi ostala u posedu nezavisne Albanije. Kako smo mi bili čvrsto opredeljeni za jugoslovensku „opciju” – koja je u svemu visila u vazduhu, s obzirom da su saveznici, sve do pred sam kraj rata, imali u vidu opstanak A/U – mi smo, čim smo saznali za postojanje tog tajnog Ugovora, svim silama bili protiv njega, čime smo i ono malo italijanskog kredita izgubili, što će nas, za vreme povlačenja kroz Albaniju, skupo koštati.

Danas je teško zamisliti šta bi se iz svega toga izrodilo, ali ako se zna da je zaleđe te obale, celom njenom dužinom, bilo srpsko i pravoslavno, a da je većina katolika na samoj obali bila srpskog porekla, pa i srpskog opredeljenja, nije teško pretpostaviti, da bi sve bilo drugačije i kudikamo bolje, od onoga što nam se desilo sa Jugoslavijom. Ali, u tom času, u Srbiji nije bilo čoveka koji bi na to pristao.

Italija će nam kasnije još jednom dati šansu da stanemo na svoj srpski kolosek, kada nam je zvanično predložila da priđemo Četvornom sporazumu (Engleska, Francuska, Rusija i Italija), i da tako formalno i konačno postanemo saveznik, što je Pašić otklonio, jer bi to značilo priznati i Londonski tajni Ugovor i „izdati” naše ratne (jugoslovenske) ciljeve.

Proširenja ponuđena Srbiji po Londonskom Ugovoru iz 1915. godine

Koncepti "Srpskog kulturnog kluba"

Nemogućnost funkcionisanja i stabilizacije prve jugoslovenske države, usled sistematske hrvatske opstrukcije i subverzije, nedugo posle Prvog svetskog rata postepeno će trezniti srpske političke predvodnike u pogledu stvarne mogućnosti i realne perspektive zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima, pa će se ideja Velike Srbije postepeno obnavljati u javnom životu. Prvo kroz formiranje Srpske stranke i naziv njenog službenog glasila, a u martu 1928. godine radikalski narodni poslanik Puniša Račić je na sednici Narodne skupštine zahtevao da se država preuredi i preimenuje u Veliku Srbiju. Prelomni trenutak je došao državnim udarom, koji je prikriveno izveden neustavnim formiranjem Banovine Hrvatske. Pošto je Radikalna stranka tada bila potpuno razbijena, a Milan Stojadinović fizički odstranjen iz političkog života, nije bio moguć organizovan partijski otpor samovolji regenta Pavla Karađorđevića i izdajničke dvorske kamarile, pa je grupa najistaknutijih srpskih intelektualaca formirala Srpski kulturni klub koji će reafirmisati srpsku državotvornu ideju pod sloganom "Srbi na okup", na žalost prekasno, kako su naredni događaji pokazali, uvodeći srpski narod u novu istorijsku tragediju.

Osnivači Srpskog kulturnog kluba bili su Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić. Formalno ili neformalno, svojim srpskim nacionalnim idejama taj klub će za sebe vezati Vladimira Ćorovića, Dragoslava Stranjakovića, Stevana Moljevića, Lazu Kostića, Nikolaja Velimirovića. Najzad je potpuno shvaćen veliki promašaj napravljen prvodecembarskim aktom 1918. godine, a lamentiralo se i nad propuštenim prilikama da se izvrši amputacija Hrvatske, po kom pitanju je prvi ideju javno izneo Stojan Protić u polemici sa Antom Trumbićem odmah po ujedinjenju, kralj Aleksandar 1928. godine i Milan Stojadinović 1937, nastojeći da definitivno reši hrvatsko pitanje, našavši se zbog toga pod unakrsnom vatrom dvorskih ulizičkih krugova i udružene opozicije. Ideju Velike Srbije tridesetih godina svesrdno su propagirali Dobrosav Jevđević i Radmilo Grčić, kao i Mladen Žujović, Zoran Andrić, Nikola Stojanović i Vojislav Vujanac. Srpski kulturni klub je razvio široku aktivnost organizujući predavanja, izdajući novine i razvijajući srpsku državotvornu ideju na iznova probuđenoj nacionalnoj svesti.

Istaknuti srpski intelektualci patriotske provinijencije

Ravnogorski velikosrpski koncept

Ravnogorski četnički pokret Draže Mihailovića prvenstveno se rukovodio ideologijom velikosrpskog državotvorstva. Velika Srbija je glavna preokupacija skoro svih četničkih boraca, njihovih komandanata i ideologa, mada kao koncept često nije do kraja razvijana. U prvo vreme osnovni tekst u kome su izložene vodeće ideje predstavljala je Moljevićeva rasprava “Homogena Srbija”, koja je služila kao priručnik ideološkog obrazovanja ravnogoraca i glavni propagandni materijal. Moljević se nije direktno suprotstavljao opstanku Jugoslavije, ali je insistirao da se unutar jugoslovenske države jasno omeđe sve srpske zemlje i one učine homogenim u etničkom pogledu. Dragiša Vasić i emigrantski ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić već su bili načisto s tim da Jugoslaviju uopšte ne treba obnavljati, ali iz jasnih spoljnopolitičkih razloga takav stav se nije javno iznosio. Ali u četničkoj štampi i propagandnim govorima istaknutih ravnogorskih aktivista Velika Srbija je bila osnovna preokupacija. Velikosrpska ideja je ovladala srpskim narodnim masama i sve do obrta u savezničkom stavu nije dozvoljavala komunistima da preuzmu inicijativu.

Ponašanje emigrantske vlade u Londonu, u određenim fazama i kralja, I krajnja politička nesposobnost, predstavljali su ogromno opterećenje za ravnogorski četnički pokret i ključni remetilački faktor u koncipiranju njegove jedinstvene, koherentne i čvrste ideologije. Dragiši Vasiću je bilo jasno da se hrvatski ministri iz petnih žila trude u očima zapadnih saveznika obezvrede ustaške zločine, da nipodaštavaju srpske žrtve i žele da spreče posleratno polaganje računa za genocid koji je počinjen nad Srbima.

U pojedinim delovima Ravnogorskog pokreta dilema Velika Srbija ili Jugoslavija zadržaće se sve do kraja rata i mnogo dragocene političke energije iscrpeti, stvarajući i zbunjenost u narodu i dezorijentaciju vojnih komandanata. U programsko-političkim nedoumicama Draža Mihailović 1943. godine pravi veliku grešku preorijentacijom na Veliku Jugoslaviju, državni projekat sa četiri federalne jedinice, Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske pod dinastijom Karađorđevića. Narod je bio suviše umoran od takvih projekata, a to se nije moglo uklopiti ni u interese velikih sila antihitlerovske koalicije.

Teheranska konferencija Staljina, Ruzvelta i Čerčila donela je odluku o obnovi jugoslovenske države i pružanju pomoći Titovim partizanima, i to 28. novembra 1943. dan uoči zasedanja AVNOJ-a. Mihailović je ostavljen na cedilu. Zapadni saveznici su izdali Srbe. Najteži udarac četnicima Draže Mihailovića ipak je zadao kralj Petar II Karađorđević. Kralj je smenio u junu 1944. godine Božidara Purića sa mesta predsednika vlade i postavio Hrvata Ivana Šubašića. Britanci su tako forsirali sporazumevanje dva Hrvata, Tita i Šubašića na srpsku štetu.

Stalno kolebanje između jugoslovenstva i velikosrpstva bilo je najfatalnije za srpske nacionaliste, dok je tradicionalno rusofilstvo velikim delom zabludelu omladinu odvelo u komunističke vode i prouzrokovalo krvavi građanski rat među samim Srbima. Pored toga, ozbiljnim ljudima pamet je stajala pred prizorima neverovatne hrvatske krvožednosti. I najveći zločinci - i ustaše, i mačekovci, i klerikalci, uspevali su da svoja nedela gurnu u drugi plan i svetsku javnost zaslepe propagandnim floskulama o sopstvenoj ugroženosti velikosrpskom hegemonijom, unitarizmom i centralizmom. Vatikan i ključni saveznički krugovi po srpskom pitanju našli su se na istom poslu s podudarnim ciljevima, protežirajući prozapadno nastrojene Hrvate protiv srpskih “varvara”.

Projekat Velike Srbije u Drugom svetskom ratu doživeo je katastrofu i slom pobedom komunističkih partizana i uspostavom 6 federalnih republika, te stvaranjem 2 autonomne pokrajine u onome što je ostalo od Srbije.

Velika Srbija prema nacrtima Stevana Moljevića

Izvor: Wikipedia