Marko Teodorović (20), kome je pre tri meseca transplantirano srce u Hjustonu, vratio se prošle nedelje u Beograd. Dobro raspoložen, vedar i nasmejan, dočekao nas je sa sestrom i majkom na vratima stana u Zemunu. Trogodišnja upornost porodice i drugova iz Zemunske gimnazije konačno se isplatila.



- Nije bilo lako sve ove godine. U akciju prikupljanja novca uključila se prvo Zemunska gimnazija, a kasnije su je podržale sve škole. Tako je Marko otišao u Nemačku, gde je februara 2006. godine stavljen na listu čekanja. Dva meseca kasnije preživeo je šlog, oduzela mu se desna strana, zbog čega je skinut sa programa. Aprila 2007. godine njegovo ime se ponovo našlo na listi čekanja za transplantaciju. Međutim, bolesno srce povećavalo mu je plućni pritisak, tako da je bilo rizično da se obavi transplantacija. Ponudili su da mu ugrade pumpu koja pomaže radu srca. Malo smo se raspitivali da li je to dobro za njega. Lekari iz Hjustona se nisu složili s tim i pozvali su nas da kod njih nastavimo lečenje. Marko je februara stavljen kod njih na listu čekanja, a dva meseca kasnije je dobio novo srce - prepričava Markova majka Marijana kroz šta su sve morali da prođu sve ove godine.
Kroz sličnu moru prošli su Branko Klipa, Dušan Šćepanović, Milena Stanković, Nemanja Misailović i njihove porodice, koji su na transplantaciju srca, morali u inostranstvo, i to o svom trošku. Cena presađivanja srca za svakog pacijenta je različita i kreće se u rasponu od 90.000 do 130.000 evra. Markovo dvogodišnje lečenje po bolnicama u svetu i sama transplantacija koštali su oko 400.000 evra.
Ministar dr Tomica Milosavljević kaže da za transplantaciju srca u zdravstvenoj kasi nema dovoljno para.
- Mi nismo u mogućnosti da je pokrijemo troškove transplantacije u inostranstvu. To je jedna od bolnih stvari. Vi ne možete ni napolju da obezbedite transplantaciju i da to platite jer nema dovoljno organa. Neće niko da vam da organ koji čekaju njegovi pacijenti - objašnjava ministar zdravlja.
Već osam godina u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca, a pretpostavlja se da na presađivanje ovog organa trenutno čeka oko tridesetak pacijenata. Oni koji mogu da prikupe novac za ovu skupu intervenciju odlaze u inostranstvo na lečenje. Ostali čekaju. U Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ kažu da su spremni da od jeseni ponovo ožive ovaj program.
- Nema smisla pokretati program, da se urade dve-tri transplantacije i onda da stanemo. Smisla ima samo ako se program bude radio u kontinuitetu. Za to je potrebno što pre formirati republički koordinacioni centar koji bi služio da se povežu svi centri koji se bave transplantacijom. Naravno, treba obezbediti dovoljno organa, a celo društvo mora da se angažuje na tome - kaže za „Blic nedelje“ doc. dr Miomir Jović, upravnik Klinike za anesteziju i intenzivno lečenje Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.
Lekari kažu da tri faktora koji otežavaju početak programa transplantacije srca u našim kardiovaskularnim centrima. To su organizacija, donori i novac.
- Mi možemo sutra da uradimo transplantaciju srca, fasciniramo javnost i zaustavimo se na tome. Ako hoćemo da imamo program, mora postojati ozbiljna organizacija koja podrazumeva odabir i pripremu bolesnika, samu hiruršku intervenciju i postoperativno praćenje - priča dr Ivan Stojanović, kardiohirurg u „Dedinju“.
Nedostatak donora je veliki problem kako u svetu, tako i kod nas. Vojnomedicinska akademija je pre nekoliko godina pokrenula akciju zaveštanja organa. Akcija nije dala željene rezultate jer je donorske kartice dobilo oko 20.000 ljudi. Kritičari kažu da su donorske kartice prevaziđene i da se pristanak na donorstvo upisuje u vozačku dozvolu, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, kao što je u razvijenom svetu. Dodatni problem za Srbiju predstavlja i to što nismo deo Eurotransplanta, u kome je osam zemalja Evropske unije, među kojima su i Hrvatska i Slovenija.
Osim organa, problem u našim ustanova je i nedostatak kapaciteta.
- Kapaciteti kardiohirurgije su premali. Godišnje se uradi oko 3.500 kardiohirurških intervencija na nivou cele Srbije, a potrebe su oko 7.000 operacija. Zbog toga su liste čekanja za standardne kardiohirurške procedure izuzetno dugačke. Ovako ozbiljan program kao što je transplantacija srca dodatno bi opteretio kapacitete. Tako da bi država, ukoliko misli da stane iza transplantacije srca, morala znatno da proširi kapacitete kardiohirurških ustanova, kako to ne bi išlo na štetu standardnih procedura na koje se i ovako neprihvatljivo dugo čeka - kaže dr Stojanović, i dodaje da se na transplantaciju srca ne mogu čekati idealni uslovi. Planirano je da program da zaživi od jeseni, a nadaju se da će uporedo s tim u ovoj ustanovi proširiti kapacitete.

Odgovornost na lekarima
Za to što nema više transplantacija i što transplantacija srca već nije zaživela i kod nas, prof. dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, kaže da su odgovorni stručni krugovi, a ne neka vlada.
- U stručnim krugovima nema volje, želje, hrabrosti da se to uradi. Mi smo još 2002. godine tražili da nam dostave šta je sve potrebno da transplantacija oživi. Prvi zahtev je bio da se promeni definicija moždane smrti, što smo i učinili. Opremili smo ustanove aparatima, da mogu da konstatuju moždanu smrt. Formirali smo Republičku stručnu komisiju za transplantaciju, ja sam imenovao i nacionalnog koordinatora za transplantaciju organa, profesora Božinu Radevića. Čeka nas usvajanje zakona o transplantaciji, koji će bliže regulisati ovu oblast, ali to ne sprečava da se sve transplantacije već sada rade - zaključuje dr Milosavljević.
On kaže da bi bilo odlično da program transplantacije srca oživi na „Dedinju“, ali bi više voleo da program počne, pa tek onda da se u javnosti o tome govori.

Izvor: Blic