Ватикан и екуменисти поздрављају ванземаљце

Блиски сусрет треће врсте

Није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Поново наслов филма. Наравно, у питању је дело Стивена Спилберга из 1977. године (Close Encounters of the Third Kind). Користим га јер желим да се позабавим питањем за које заинтересованост не јењава већ више од пола века. У питању је могућност постојања интелигентног живота ван планете Земље. Наравно, могућност, јер до сада немамо доказа ни pro, ни contra. Али ипак, с обзиром на све што се зна и сазнаје о свемиру, могућност је више него достојна покушаја да се на њу одговори.

Кажу да је Гагарин, када се вратио из свемира, рекао да тамо није видео Бога. Ово, наравно, није тачно; Гагарин ништа слично није рекао, али је зато друг Хрушчов, говорећи на неком од састанака, ЦККПСССР или чега већ, а који је за тему имао религију, рекао да је „друг Гагарин био у свемиру и да тамо није видео Бога“. Излишно је рећи да друг Гагарин није имао много прилике да демантује друга Хрушчова, пре свега из разлога лично-безбедносне природе, претпостављам.

Чему све ово? Па овако: замислите, након хиљада година теологије и размишљања, тумачења и приче о томе шта су то небо и земља о којима говори Свето Писмо, где је то Бог и како се до њега долази, нашао се човек да тврди да Бога нема зато што га Гагарин није видео у свемиру. И то не било који човек! Е сада, тема којом се бавимо има сличну тежину; многи мисле да би евентуално откривање живота у свемиру, поготово интелигентног облика живота, био нови „доказ“ којем би се нарочито обрадовали људи интелектуалног кова попут друга Хрушчова. Другим речима, био то је још један у низу доказа против онога у шта хришћани верују. Но, да ли је то заиста тако?

СПОНА СВЕТОВА

Најпре, ова прича траје више стотина година; на много места се може прочитати како је успостављање нове астрономије заправо оспорило оно што се може назвати хришћанском козмологијом. То није без основа, нарочито уколико се узме у обзир реакција оновремене Римокатоличке цркве у одбрану класичне, традиционалне, у основи античке, козмологије; међутим, никако не треба заборавити да су многи оци модерне астрономије били не само хришћани, већ и свештеници. У том смислу, треба разликовати фактичку супротстављеност тадашње Цркве модерној астрономији, условљену многим спољашњим разлозима, од могуће начелне, за коју, верујем, нема простора, јер хришћанско предање и знање о свету и човеку може да интегрише у себе резултате модерне науке. Са друге стране, у мери у којој су истинити, ови резултати имају апсолутну релевантност за теологију и у њој одговарајуће им аспекте. Тако, примера ради, није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Верујем да основни проблем у вези са овим питањем није козмолошке, већ антрополошке природе. Јер оно што се њиме доводи у питање јесте средишње место човека у домостроју спасења. Наше предање нам говори о човеку као о бићу које је спона светова. Допуштањем могућности да постоји интелигентан живот ван планете на којој обитава човек, био би доведен у питање овај битни чинилац хришћанског веровања.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

Ови ставови, наизглед веома заокружени, захтевају оно што се обично назива деконструкцијом.

Почнимо од човека као споне. Respondeo dicendum:

То да је човек биће које представља „место“ сједињења свега што постоји још увек не значи да под тим човеком треба искључиво подразумевати биће које живи у одређеној земљи или, зашто да не, на одређеној планети, биће које има одређену боју коже, одређени промер зенице, одређене пропорције главе, или шта томе слично. Да је то тако, доказаћемо позивањем на негативне примере из, надамо се, прошлости. Наиме, све до скора било је много оних који су веровали да се под људским бићем подразумева, у правом смислу те речи, само јединка светле пути, индоевропског порекла, по могућности мушког пола, која насељава оно што се сматра центром света (Европа), а што се, када погледамо било коју мапу или модел Земље млађу од 400-500 година, баш и не може узети за очигледно. А било је потребно неколико стотина година да се докаже да то није тако... Такође, да не помињем да је таквих противеванђелских уверења било, а и данас понегде има, међу онима који су се сматрали хришћанима. Дакле, изгледа да нема основа да „дефиницији“ човека какву свако од нас подразумева придамо апсолутни карактер. Њена слабост лежи у методу; ова дефиниција је индуктивне природе, а такве дефиниције су апсолутнo истините само уколико је број узорака апсолутан. Ми, наиме, немамо доказа да се у догледно или недогледно време неће појавити још нека „врста“ људи која би проширила ову подразумевану дефиницију човека. Рецимо, дефиниција човека би до пре пар десетина година могла да укључује и искључиво природни начин постанка или зачећа новог људског бића. То данас не важи у истој мери, јер имамо људе који нису у потпуности зачети природним путем, а извесно је да ће се у том правцу још даље отићи, ма шта ми о томе мислили. Такође, ова дефиниција полази искључиво од онога што је видљиво, а за човека, посматраног у контексту истина вере, још је важније оно што је невидљиво. Зато ћемо насупрот овој „подразумеваној“ дефиницији човека покушати да на исто питање одговоримо из перспективе предањског учења о човеку као бићу створеном по икони и подобију Божијем.

ДОМОСТРОЈ И ГРАНИЦЕ

Наиме, управо се у овом учењу крије одговор на то зашто о човеку можемо говорити као о спони света јер се спајање света остварило у догађају који представља испуњење залога Божанског лика у човеку, у догађају оваплоћења Сина Божијег. У том смислу, подразумеваној индуктивној дефиницији човека супротстављамо дедуктивну у којој се човек дефинише као биће које може да узме удела у догађају оваплоћења Сина Божијег и тако заузме централно место у домостроју спасења. Другим речима, човека дефинишемо у перспективи његовог есхатолошког остварења. Верујем да се у овој тачки приближавамо старохришћанском виђењу човека које нам је понајбоље предато кроз данас некако запретене нивое значења тајне крштења. Јер управо је крштење оно што обнавља, или пре конституише човека као створеног по лику Божијем. Зато једина позитивна тачка и темељ хришћанске антропологије може бити само крштење. У том контексту, теолошко-антрополошка дефиниција човека би била: човек је биће које може да се крсти. То, наравно, не значи и да мора да се крсти. Човек је биће које може слободно, са да или не (Мт 5,37), одговорити на позив Еванђеља. Верујем да се у тој могућности исцрпљује сва дубина и ширина концепта интелигентно живо биће.

Стога, мислим да нема потребе да ми хришћани стрепимо уколико икада дође до блиског сусрета треће врсте. У том случају треба да радимо што и иначе: проповедамо. Уколико се одазову проповеди, пронашли смо браћу. Како и зашто? Бог зна, а откриће и нама када и ако буде било потребно. Наиме, уколико су у домостроју спасења превазиђене границе порекла, језика, пола и томе слично, зашто исто не би важило и за „границе“ планете? Лично верујем и знам да светлост васкрсења допире до последњег „кутка“ свемира који, како ствари стоје, умире од сопствене величине.

Да ли вам је то однекуд познато?

презвитер Вукашин Милићевић

http://www.spc.rs/sr/bliski_susret_tretshe_vrste