Пре неки дан надлежни у британском Империјалном музеју обнародовали су вест да ће јавности приказати оружје којим је започет Први светски рат. Недоумица је, пак, да ли је то заиста пиштољ Гаврила Принципа     
   


На сваку јубиларну годишњицу посвећену Првом светском рату, медији покрену причу о Сарајевском атентату као „узрочнику трагедије која је однела 21 милион жртава”. Ове године је представник за штампу британског Империјалног ратног музеја, Тери Чармен, најавио изложбу на којој ће, први пут ван Беча, бити изложен пиштољ „браунинг” из којег је Гаврило Принцип пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и надвојвоткињу Софију. Све би то било нормално да само оружје није обавијено мистеријом која до данас није у потпуности разјашњена.

Званична верзија о оружју атентатора, која се провлачи кроз домаћу и инострану историјску грађу, углавном се заснивала на документима са суђења атентаторима. Према тој верзији, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж су током маја 1914. покушали да у некој од београдских продавница оружја купе ФН-ове пиштоље „браунинг М1910”. Пиштољ је, међутим, коштао 60 динара, што је било исувише скупо за ђачки џеп. Тако је припадник „Младе Босне” Ђуро Шарац повезао Принципа с бившим комитом, тада службеником Државних железница, Миланом Цигановићем. Овај је 24. маја Грабежа одвео код капетана Војислава Танкосића, који је обећао да ће набавити оружје за обуку али и за сам атентат.

Чабриновић је доцније, у истрази, тврдио како им је Цигановић истога дана заиста донео један пиштољ 9 мм „браунинг М1910”, позајмљен од Танкосића само ради неопходне обуке неискусних младића. Бивши комита, Принцип и Грабеж, 25. маја кренули су на вежбање на стрелишту код „Смутековца”, изнад Вајфертове пиваре. Обезбеђење „Београдске савезне стрељачке дружине”, међутим, сумњивој тројци није дозволило улаз на стрелиште, па је експресни, скраћени курс, започет у оближњој шуми. Усред обуке наишао је дежурни полицајац који је одмах прекинуо „шенлучење”, стављајући тачку на обуку будућих атентатора.

Сумњу на званичну верзију о „обуци” атентатора, као и на евентуалну улогу Шарла Дусеа у набавци оружја, бациле су забелешке познатог правника, политичара и комите, Драгише Стојадиновића.


Пиштољ Гаврила Принципа, 9 мм ''браунинг М1910'' број 19.075, тренутно изложен у британском Империјалном ратном музеју.
(клик за увећање)    
   
Улога учитеља мачевања



Стојадиновић наводи како му је почетком 1914. године, у хотелу „Балкан”, Улица Краља Милана број 18, пришао капетан Војислав Танкосић и замолио га да исто поподне дође на стрелиште „Београдске савезне стрељачке дружине” код „Смутековца”. Стојадиновић је око 16 часова на стрелишту затекао Танкосића, Гаврила Принципа и Трифка Грабежа. Танкосић је објаснио како је неопходно да се двојица младића обуче у руковању пиштољем „пошто се припремају за комитске инструкторе”. За ово је ангажовао Стојадиновића не само зато што је био искусан комита, него и најбољи стрелац у Србији. Овај је, наиме, био првак Србије и Југославије од 1908. до 1927. године, а учествовао је на међународним такмичењима у Риму (1911) и Бијарицу (1912).

Према Стојадиновићевим речима, Танкосић је на стрелиште донео два пиштоља 9 мм „браунинг М1910”, које је добио од Шарла Дусеа, београдског представника „Фабрик насионала” из Херстала крај Лијежа. Танкосић је, наиме, лично напоменуо да су пиштољи намењени обуци произведени у фабрици коју је заступао Дусе. Стојадиновић је, по овој верзији, на стрелишту више дана обучавао Принципа и Грабежа у гађању из стојећег, клечећег и лежећег става.

Теорију о пореклу „браунинга” потврдила су и истраживања Ане фон Хохенбург у белгијским фабричким архивама. Наследница замка Арстетен, у коме су сахрањени Франц Фердинанд и Софија Хотек, 1982. године припремала је изложбу „Од Мајерлинга до Сарајева”, на којој је желела да баци више светла на порекло оружја. Тако је у архиви ФН у Херсталу пронађен запис да су „3. децембра 1913. године пиштољи 9 мм „браунинг М1910”, са серијским бројевима 19.074, 19.075, 19.120 и 19.126 продати Шарлу Дусеу, трговцу из Београда”. Модел, калибар и серијски бројеви поклапали су се са оружјем атентатора.

Шарл Дусе је рођен у Белгији 16. фебруара 1865. године. Извесно време радио је у Цариграду као наставник мачевања на Војној академији. У Турској је упознао војног аташеа Краљевине Србије, пуковника Светозара Нешића, који му је предложио да пређе у Београд. Дусе се заиста пресељава у српску престоницу, почиње да ради као цивилни учитељ борења на Војној академији и ту дужност обавља све до пензионисања, 1923. године. Пошто је учитељска плата била мала, Дусе је радио и више хонорарних послова. Тако је 1910. године у Кондиној улици број 7 отворио „Белгијску индустријску агенцију”, заступништво „Фабрик насионала” из Херстала поред Лијежа, у којој је продавао оружје, бицикле, мотоцикле и аутомобиле.

У сваком случају, Цигановић је 26. маја Чабриновићу предао један „браунинг”, шест кутија метака и две ручне бомбе система Васић-ВТЗ М1904/12, а сутрадан, у кафани „Зелени венац”, на тргу Зелени венац број 16, Принципу и Грабежу - још 4 пиштоља и 6 ручних бомби. Цигановић је младићима рекао како су пиштољи купљени (не наводећи од кога) за готов новац, подигнут нешто раније на меницу. Сасвим је реално да је инкриминисано оружје легално набављено управо у „Агенцији”. Како су плаћени готовином, у Београду није остао никакав траг о њиховом пореклу.

Чабриновић, Грабеж и Принцип су Београд напустили 28. маја а у Сарајево су допутовали 4. јуна 1914. Током пута, Чабриновић је један пиштољ заборавио у гостионици у Лозници.

„Неодговорни” амерички војник


Преостала четири „браунинга” расподељена су у Сарајеву, 27. јуна 1914, у 9 часова. Пиштоље су добили Гаврило Принцип, Васа Чубриловић, Цветко Поповић и Трифко Грабеж.

Сам атентат извршен на Видовдан, 28. јуна 1914, и његове последице добро су познате. Чињеница је да су надвојвода Фердинанд и грофица Хотек убијени из Принциповог оружја са серијским бројем 19.075.

Након атентата полиција је одмах запленила пиштољ Гаврила Принципа. Пиштољ Трифка Грабежа пронађен је под кровом пољског тоалета у кафани Гавре Црногорчевића (Поток-улица на Беледији); пиштољ Васе Чубриловића - у грмљу у парку код владине зграде „Мусала”, а пиштољ Цветка Поповића - у подруму куће Просветног савета у Ћумурија улици.

Након процеса педантни Аустријанци, с администрацијом развијеном до савршенства, оружје су предали Војном музеју у Бечу, где је било изложено све до краја Другог светског рата. Када су започета савезничка бомбардовања града, већина вредних експоната, укључујући и реликвије из атентата, склоњена је у замак у Салцбургу. Чим су, 5. маја 1945, америчке трупе ушле у Салцбург, један војник је разбио стакло на витрини с предметима везаним за атентат и - управо Принципов пиштољ однео као ратни трофеј. Тако се пиштољу „којим је започет Први светски рат” изгубио сваки траг.

Повратак изгубљеног



Ово је била званична прича све до обележавања деведесетогодишњице атентата. Изненада, јуна 2004, отац Томас Нојлингер, архивиста седишта језуитског реда у Бечу, свечано је уручио пиштољ Гаврила Принципа, број 19.075, директору Војног музеја др Манфреду Раухенстајнеру! Наравно, требало је објаснити изненадну појаву „заувек изгубљеног” оружја. Тадашњи језуитски првак у Босни Антон Пунтигам, наиме, миропомазао је тела убијеног брачног пара и активно се укључио у истрагу. Након завршетка процеса, он је за себе, „од три постојећа (?), задржао револвер система браунинг број 19.075”. Свештеник је, наводно, гајио амбиције да отвори музеј посвећен надвојводи Францу Фердинанду, што му није пошло за руком све до смрти, 1926. године. Пунтингамови наследници су оружје прво понудили породици Хабзбург, а како потомци нису показали никакво интересовање, пиштољ је предат архиви бечких језуита, где је, заборављен од свих, чамио следећих 78 година!

Занимљиво је да су одједном сви заборавили да је оружје, наводно, пре рата већ било изложено у истом Војном музеју, а неправедно окривљени Американац брже-боље је нестао из свих извештаја. Још је интересантније да су 2005. године, када смо посетили бечки музеј, у соби посвећеној атентату, још била изложена само три пиштоља.

Без обзира на то, управо је пиштољ, „васкрсао” 2004. године, предмет опште радости Британаца и костур изложбе у Империјалном ратном музеју у Лондону.

Бранко БОГДАНОВИЋ
Ilustrovana politika

Oni kreteni i dalje misle da je jedini razlog za I svetski rat ubistvo Franca Ferdinanda?

To nije bija uzrok već povod.

Vidim citao si udzbenik za 7. razred. Kazem kako na to englezi subjektivno gledaju. Ko je uopste pomenuo rec uzrok? 

Branko Bogdanović je najveći srpski poznavalac antikvarnog oružja, a ovi tekstovi koje piše za Politikin zabavnik su, prosto, fantastični! E, stvarno sam uživao u tekstu.

Baš divno što si nam ispričao tu pričicu o tvom uživanju.
Najjači je Ferdinandov auto

О, аждајо, што Словене гуташ,
шта ли тражиш, што овуда луташ?
Ни мало те пожељели нисмо,
нити смо ти отправили писмо.
Дошао си Босну походити,
српски не знаш добро говорити.
Ево теби српска граматика
из мојега аутоматика.
Пуче страшно, чу се до небеса...

Радован Бећиревић

Panini 

Lepo je ako su stvarno nasli taj pistolj moze da se napravi lepa atrakcija od istog

И онако нам свако мало неки разни долазе 

Brate jer ti znas sta se desavalo u svetu u to vreme?Jer ti znas da su nemci jos pre rate pravili plan kako da osvoje francusku?Jer si ti cuo nekad za morokansku krizu?Jer si cuo ti neki put da su nemci i italijani hteli kolonije, a da francuzi i englezi nisu hteli da se odreknu.Ja bih rekao da je to povod, ne znam sta ti kazes?