Несигурна царства

Дошла је година 1914., проблеми нису били забрањени само тим мањим балканским државама. Аустро-Угарско царство је било директно уплетено у збивања на Балкану, те се под старим царем Фрањом Јосипом, очито борила да задржи јединство бројних различитих народа под својом влашћу.

 
Тако је атентат на престолонасљедника Фрању Фердинанда од стране српске тајне службе-Црне Руке, дала Аустро-Угарској златну прилику да наметне свој ауторитет целој регији.

Русија, славенски савезник-уједно и савезник Србији, суочавала се са могућношћу тоталне револуције још од војне катастрофе у рату с Јапаном. Иако се цар Никола II супротставио, његова влада видјела је рат с Аустро-Угарском као изврсну прилику да се поновно успостави стабилни социјални поредак-што је и успело, док нису почели стални руски порази, Распутинове дворске интриге и несташица хране довели су коначно до тоталне револуције (која се распламсала након што се Руско царство повукло из рата 1917.)

Такођер ту је и Француска. Након пораза у рату с Пруском (1870.-71), заједно с понижавајућом анексијом угљеноносних подручја Алзас и Лорен од стране нове уједињене Немачке, Француска је била жедна освете.

Француска је тако развила стратегију за дугорочни рат против Њемачке-План XVII, којему је циљ био пораз Немачке и враћање Алзаса и Лорене. План је био пун фаталних погрешака, захваљујући погрешном мишљењу да су француски војници пуни "елана", тј. да је то непобедива и незадржива војска која ће помести непријатеља.

izvor:Wikipedia

Немачки пут к рату

Немачка је била несигурна и социјално и војно. 1912. избори за Рајхстаг резултирали су у избору ни мање ни више него чак 110 социјалистичких заступника, тако да је канцелар Бетман-Холвег имао задаћу одлучити се између Рајстага или аутократског цара Вилхелма.

Бетманн Холвег веровао је да је једини начин да се избегну социјални немири рат - кратак и брз рат којим би Немачка решила све социјалне и политичке проблеме.

То веровање још је више појачало његову одлуку 6. јула 1914., када је понудио аустро-угарској, тзв. "бели папир", апсолутна и неограничена војна помоћ без обзира каква ће аустро-угарска одлука бити.

 
Немачки цар Вилхелм IIНемачка војна нестабилност досегла је врхунац кад је цар наумио да од Немачког царства створи велику империјалну силу. Кад је схватио да су све важне земље већ поделиле тадашње колоније, и да ће Немачка заувијек "остати у сени", Вилхелм се одлучио за рат. Но није покушао предвидити последице такве одлуке, слабост у истовременом стварању и морнарице и копнених снага једнаких, ако не и бољих од снага Велике Британије и Француске.

Тако су су се његова влада и генерали почели припремати за надолазећи рат. План је био да се заузму и Русија и Француска, рат на двије фронте, који је био дуго очекиван. Тај план назван је Шлифенов план, по Алфреду фон Шлифену, бившем немачком врховном заповеднику. План који је скоро остварен, подразумијевао је освајање Француске, тако да се заобиђе и окружи Париз, избацивши тако Француску из рата, завршивши рат на Западном Фронту у пет недеља, прије него Русија успе учинковито мобилизирати војску за рат на Источном Фронту (који је према калкулацијама требао трајати шест недеља).

План би можда и успео да тадашњи немачки врховни заповедник Хелмут Молтке није подузео измене у плану, тако успоривши немачко напредовање према Паризу, што је резултирало фаталним посљедицама-почетком статичног рововског ратовања.

 
Британски краљ Џорџ VНо немачки план није подразумијевао улазак Велике Британије у рат. Немачка влада није имала разлога да верује да би Британија игнорисала своје властите трговинске интересе (који би били најбоље очувани тако да се држи подаље од рата), а потпуно су занемарили и стари споразум о обрани белгијске неутралности.

Такође је савјетовано да ће се Немачка повући из рата ако Британија објави своје намјере. Вјерујући да Велика Британија неће улазити у надолазећи рат, и ограничити се на дипломатске протесте. Након свега Британија није била ничим војно обавезана према Француској. Немачка и Аустро-Угарска, наставиле су мислити да ће рат водити само с Русијом и Француском

izvor:Wikipedia

Британска неодлучност

Британска влада и њен министар спољних послова, Сер Едвард Греј, одлучили су саветовати се током јула, и одлучили да ће рат почети само ако Белгија буде угрожена.

Неки сматрају да рат не би ни почео да се Британија јасно изјаснила на чијој је страни још тијеком почетка јула. Немачка би учинковито упутила Аустро-Угарску да реши проблем са Србијом, те би након тога касније имала Аустро-Угарску на располагању.

Да ли би и након тога Немачка започела рат остаје непознато, али засигурно би ток и дуљина рата била друкчија.


 Обитељски посао

Први светски рат је назван, али с правим разлогом "обитељски посао". То је због тога што су многе европске монархије (неке пале током рата - укључујући Русију, Немачку и Аустро-Угарску), биле међусобно повезане.

Претходник британског краља Џорџ V, Едвард VII, био је Кајзеров ујак, преко сестре његове жене, којој је руски цар био ујак. Његова нећакиња Александра била је жена руског цара. Едвардова кћер Мауд била је норвешка краљица, и његова нећакиња Ена краљица Шпањолске; Мари, даљња нећакиња постала је Краљица Румуњске.

Упркос обитељским релацијама, девет краљева присутстовало је Едвардовом погребу-европска политика била је заснована на снази великих сила и њиховој моћи, те међусобној заштити. Целу ситуацију загријало је и стварање система савеза, који су се почели стварати након настанка и почетка успона новонасталог и уједињеног Немачког царства 1871.

izvor:Wikipedia

пријатељу, не може ти руско-јапански рат проћи под мање ратове
то је био изузетно велики сукоб

znam dosta o istoriji 20-og veka pa i o tom ratu.Vidim sta nema na burek-pretrazivacu i upisem.Ali izgleda da sam duplirao teme.Bar tako misli administrator.Tako da necu vise pisati istoriju jer ce biti naravno obrisano.Imamo problem jer vise ljudi ima razlicit pogled na jednu istorijsku celinu.Admin ce valjda nesto ubaciti o rusko-japanskom ratu

Uzroci Prvog svetskog rata

Izravan povod za Prvi svetski rat bio je Sarajevski atentat. Međutim, uzroci su bili mnogo dublji.

Krajem XIX i početkom XX veka postojala su dva velika vojno-politička saveza – Centralne sile i Antanta. Centralne sile – Austro-Ugarska i, pre svega, Nemačka – su težile novoj podeli sveta (pre svega kolonija) zbog čega su došle u sukob sa starim kolonijalnim silama, naročito sa Engleskom i Francuskom. Vremenom, odnosi između blokova su se zaoštrili što je dovelo do tzv. politike hladnog rata, a to je značilo stalnu trku u naoružavanju, česte krize i sporove među suprodtavljenim blokovima, izbijanje brojnih lokalnih ratova, špijunske afere, itd.
 
Sarajevski atentat kao izravni povod ratu

Sadržaj
1 Sistem saveza
1.1 Bizmarkova potreba za savezima
1.2 Trocarski savez i Dvojni savez
1.3 Trojni savez
1.4 Tajni francusko-italijanski dogovor
1.5 Sporazum reosiguranja
1.6 Francusko-ruski sporazumi
1.7 Britanski izlazak iz "Sjajne izolacije"
1.8 Srdačni ugovori: Britanija, Francuska, Rusija
2 Manji ratovi
2.1 Rusko-japanski rat: šokantna pobeda Japana
2.2 Italijansko-turski rat
2.3 Balkanski ratovi

Sistem saveza

Glavni mehanizam početka rata koji je odveo sve tadašnje svetske sile u Prvi svetski rat jednu za drugom bio je sistem saveza.

Ono što je trebalo biti striktno ograničen i kratak rat, između optuženog i optužujućeg - Srbije i Austro-Ugarske preraslo je vrlo brzo u nešto što je bilo iznad najgorih očekivanja i najratobornijih ministara u Berlinu (i naravno Beču, koji je uskoro postao svjestan u što se upustio), uprkos nemačkim garancijama o brzom kraju rata.

Je li moguće da se uđe dublje u europsku povijest, kao istraživanje raznih saveza koji će odigrati glavne uloge u najvećem pokolju do 1914.? No vratimo se još prije-prije samog početka rata, na drugu polovicu 19. veka, gdje je nemački kancelar Oto fon Bizmark stvorio osnove budućih saveza-ujedinjenje razjedinjenih nemačkih zemalja u jedinstvenu novu državu Nemačko carstvo.

Bizmarkova potreba za savezima

Bizmarkovo stvaranje ujedinjene Nemačke bilo je direktno povezano s izbijanjem rata 43 godine kasnije, koje je rezultiralo stvaranjem ključnih saveza koji će kasnije da stignu na svetsku pozornicu.

Ispunivši svoju životnu želju, Bizmarkovi ekspanzionistički planovi bili su privedeni kraju. Osigurao je što je tražio, i njegova glavna želja bilo je očuvanje stabilnosti tek stvorenog Carstva. Započeo je tako stvarati Saveze Evrope, tako zaštivši Nemačku, od potencijalnih neprijatelja.

Bio je posebno svestan da Francuska neće samo tako mirno gledati na svoje nekadašnje pokrajine koje je izgubila u Prusko-Farncuskom ratu. Zapravo francuski ratni plan XVII je bio većinom baziran na ponovnom vraćanje pokrajina Alzas i Loren pod francusku vlast, u što kraćem vremenu, ali sa zastrašujućim posledicama.

Bizmark se u početku nije bojao saveza između Francuske i Velike Britanije, delom zbog toga što je u to vreme Britanija vodila politiku tzv. "sjajne izolacije", samoproglašene politike nemešanja u zbivanja na kontinentu.

Trocarski savez i Dvojni savez

Započeo je pregovarati, i 1837. stvorio Trocarski savez, koji je obavezao Nemačku, Austro-Ugarsku i Rusiju da si pomažu jedna drugoj za vreme rata. To se stanje održalo do 1878., kada je Rusija istupila iz saveza., ostavivši Bizmarka u novom Dvojnom savezu s Austro-Ugarskom 1879.

Ovaj kasniji sporazum obvezao je te zemlje da si pomažu u slučaju ruskog napada na jednu od njih, ili ako Rusija bude pomagala jednoj drugoj državi u ratu protiv Austro-Ugarske, ili Nemačke. Ako jedna druga država bude napadnuta od neke velike sile, npr. Francuske, obje države, i Njemačka i Austro-Ugarska moraju ostati neutralne.

Ovaj savez, za razliku od ostalih, trajao je do izbijanja rata 1914. No Austrija je pozvala Nemačku u pomoć da prisili Rusiju na prestanak slanja pomoći Srbiji (koja je bila savezom povezana s Rusijom), na što je Nemačka odmah pristala.

Trojni savez

Dvije godine nakon što su Nemačka i Austro-Ugarska potpisale sporazum o Dvojnom savezu, Kraljevina Italija je ušla u Trojni savez (1881.). Pod uvjetima tog sporazuma, Nemačka i Austro-Ugarska obećale su pomoći Italiji u slučaju da bude napadnuta od strane Francuske, te obratno-Italija je bila obavezna pomoći u slučaju da Francuska objavi rat Austro-Ugarskoj ili Nemačkoj, ili objema.

Nadalje, da se jedna potpisnica našla u ratu s dvije sile (ili više), ostale dvije potpisnice pružile bi vojnu pomoć. Na kraju, da je ijedna od tri potpisnice odlučila započeti "preventivni" rat, ostale dvije potpisnice ostale bi neutralne.

Jedan od glavnih ciljeva Trojnog saveza bio je da spreče Italiju da objavi rat protiv Austro-Ugarske, s kojom je imala nesuglasice oko teritorijalnih pitanja.

Tajni francusko-italijanski dogovor

U razdoblju kada su veze među članicama Trojnog saveza započele slabiti, Italija je započela tajno pregovarati s Francuskom, pod kojim bi Italija ostala neutralna u slučaju da Nemačka napadne Francusku. Što se i dogodilo.

1914. Italija je proglasila da je nemački napad na Francusku "agresorski" i tako se pozvala na klauzulu da se Italija proglasi neutralnom. Godinu poslije Italija ulazi u rat, ali kao saveznik Britanije, Francuske i Rusije.

Sporazum reosiguranja

Potencijalno velike važnosti, iako je propao nakon tri godine, Bizmark u 1887., pristaje na takozvani Sporazum reosiguranja sa Rusijom.

Taj dokument osiguravao je objema silama da ostanu neutralne ako ijedna od njih bude uvedena u rat s trećom silom (ili ofanzivno ili defanzivno).

No, da je ta treća sila bila Francuska, Rusija ne bi bila obvezna pružiti pomoć Nemačkoj (kao i što Nemačka ne bi mogla pružiti pomoć Rusiji u ratu s Austro-Ugarskom) Bizmark je tim sporazumom hteo da izbegne mogućnost rata na dvije fronte protiv Francuske i Rusije.

Bila je to zamršena mreža saveza; ruski car Nikolaj II ukida Sporazum 1890. (iste godine kada novi nemački car Vilhelm II otpušta veterana-kancelara Bizmarka).

Francusko-ruski sporazumi

Godinu nakon što je Sporazum reosiguranja propao, Rusija ulazi u savez s Francuskom. Obje sile pristale da se savetuju jedna s drugom ako se jedna od njih nađe u ratu s nekom drugom državom, ali i u slučaju da stabilnost Evrope bude ugrožena.

Ovaj sporazum dodatno je učvršćen 1892. stvaranjem Francusko-ruskog vojnog kongresa , koji se specijalizirao za protunapade na potencijalno opasne zemlje Trojnog saveza - Nemačku, Austro-Ugarsku i Italiju.

Ukratko, da je Francuska ili Rusija napadnuta od strane potpisnica Trojnog saveza, ili da sila Trojnog saveza započne mobilizaciju protiv Francuske ili Rusije (započinjanje sveopšte mobilizacije vojske, pripremanja ratnog stanja i objave rata), druga sila bi pružila vojnu pomoć.

Britanski izlazak iz "Sjajne izolacije"

Nasljednik cara Vilhelma, ambiciozni Kajzer Vilhelm II započeo je Njemačko Carstvo voditi prema mestu najjače svetske sile. S otpustom Bizmarka novi Kajzer započeo je od Nemačke stvarati kolonijalnu silu što je značilo uspostavu njemačke moći na Pacifiku i, što je mnogo važnije, u Africi.

Vilhelm, ohrabren od strane ministra mornarice Tiripica, započeo je stvarati masivnu flotu koja bi bila jednaka, ako ne i nadmoćnija britanskoj.

Britanija, koja je u to vreme bila najveća svetska sila, nije samo mirno gledala na nemačke ambiciozne planove. U prvim godinama 20. veka, 1902., potpisuje Vojni sporazum s Japanom, tako ograničavajući širenje nemačkih kolonija na Istoku.

Takođe je započela prepravljati svoje starije brodove i graditi nove, želeći tako nadjačati nemačku flotu. U tome je i uspjela sagradivši u samo 14 mjeseci-što je bio rekord-ogromni bojni brod HMS Drednot, koji je završen u prosincu 1906. U vreme kad joj je Nemačka objavila rat, 1914., Nemačka je imala 29 operativnih bojnih brodova, a Britanija 49.

Osim njenog uspeha u pomorskoj utrci, nemačke ambicije uspjele su "uvesti" Britaniju u Evropski sistem sveza, što je također, ubrzalo početak rata.

Srdačni ugovori: Britanija, Francuska, Rusija

Za više informacija pogledajte Antanta .

Dvije godine posle Britanija je potpisala Srdačnu Antantu s Francuskom. Taj je ugovor konačno rešio brojne preostale kolonijalne prepirke. Puno važnije, iako se nisu obavezali na vojnu pomoć u slučaju rata, ponudilo je puno bliže diplomatske odnose.

Tri godine posle, 1907., Rusija osniva ono što će postati poznato kao Trojna Antanta (što se održalo do 1. svjetskog rata, potpisujući ugovor s Britanijom: Anglo-Rusku Antantu.

Zajedno, ta dva ugovora stvorili su trostrani savez koji je opstao, ali i efikasno povezao jednu za drugu do rata tačno sedam godina kasnije.

No iako ta dva ugovora nisu bili i vojni, oni su postavili tzv. moralnu obavezu za svaku potpisnicu da pomogne drugim dvjema u slučaju rata.

Sada je jasno da je upravo ta moralna obaveza uvukla Britaniju u rat, za obranu Francuske, iako su pravi razlozi bili u uvjetima zaboravljenog Londonskog sporazuma, koji je obavezivao Britaniju da zaštiti neutralnost Belgije, a koji je Nemačka odbacila kao "bezvrijedni komad papira" u 1914. kad su zamolili Britaniju da zanemari taj ugovor.

1912. Velika Britanija i Francuska potpisali su svoj vojni sporazum, tzv. Anglo-francusku konvenciju, koji je obavezao Britaniju da obrani obale Francuske od nemačkog pomorskog napada, i francusku obranu Sueskog kanala.

Manji ratovi

To su bili savezi između najvećih kontinentalnih sila. No postojali su i drugi, manji savezi: ruska obaveza da zaštiti Srbiju, britanska obaveza da zaštiti belgijsku neutralnost, a svaki je imao svoju ulogu da uvuče svaku državu u nadolazeći Veliki rat.

No upravo u to vreme započinju brojni manji sukobi koji su potpomogli izbijanju rata, ali i dali mnogim državama razloge da uđu u svetski rat.

Otkada je Rusija odbila japansku ponudu da podele interesna područja u Mandžuriji i Koreji, rat je bio sve neizbežniji.

Japanci su započeli rat uspešnim napadom na rusku ratnu mornaricu u Koreji, u Inčunu, i u Port Arturu, Kina. Sledio je kopneni napad na oba teritorija Koreju i Mandžuriju 1904.

No najveći japanski uspeh koji je i zaključio rat bilo je uništenje celokupne ruske flote u Bici kod Cušime (27.-28. maja 1905.) za cenu od dva izgubljena torpedna čamca potpun ruski poraz.

Američki predsednik Teodor Ruzvelt posredovao je u potpisivanju mira između japanskog i ruskog carstva, koji je rezultirao u materijalnim dobicima Japana, ali i porukom Berlinu o padu mita o ruskoj "nepobedivosti".

Udio u ruskom porazu imala je i očekivana Ruska revolucija 1905., zbog koje je car Nikolaj II pokušao obnoviti ruski prestiž i moć (ali i same dinastije Romanov) vojnom pobedom.

Italijansko-turski rat

Za više informacija pogledajte Italijansko-turski rat .

Sukobi na Mediteranu nisu bili ništa novo. 1911. nastavili su se ratom između Italije i Osmanskog carstva, oko afričkih zemalja. Osmansko carstvo izgubilo je rat i bilo prisiljeno prepustiti kontrolu nad Libijom, Rodosom i Dodekanskim ostrvima italijanima.

Balkanski ratovi

Za više informacija pogledajte Balkanski ratovi .

Turski problemi nisu bili još gotovi. Potpisavši mir s Italijom našli su se u ratu s četiri male države unutar balkanskog poluostrva: Grčkom, Srbijom, Bugarskom i kasnije, Crnom Gorom.

Intervencija velikih europskih sila dovela je kraju Prvi Balkanski rat (1912.-1913.) Osmansko Carstvo doživjelo je novi poraz izgubivši Kretu i skoro sve evropske posede.

Kasnije u 1913., novi sukob je eruptirao na Balkanu. Bugarska, nezadovoljna prijašnjim postignućima borila se za kontrolu nad velikim delom Makedonije, te kada su tzv. "Mladoturci", osmanski oficiri, proglasili prijašnji mir nevažećim.

Između maja i jula 1913. bivši bugarski saveznici napali su novog osvajača, Bugarsku, Rumunjska zauzima bugarski glavni grad Sofiju u avgustu. Pobeđena Bugarska kapitulirala je 10. avgusta 1913., te vratila grad Jedrene Osmanskom carstvu.

Uprkos ponovnom postizanju mira na Balkanu, ništa nije postignuto i tenzije su ostale visoke. Mnoge male države koje su nakon godina Osmanske vlasti postale nezavisne sukobljavale su se u nacionalističkim sukobima.

Kada su balkanske države konačno uspele postići potpunu stabilnost i nezavisnost, te samoopredeljenje, nikada se nisu ujedinile kao pan-Slavenski narodi, s Rusijom kao predvodnicom.

Rusija je ušla u rat da odbrani Srbiju upravo da ostvari svoje pan-Slavističke pretenzije, i da stekne prestiž i moć.

Izvor: Wikipedia