Jedan dobar tekst na ovu temu. Mislim da je dobro da se potsetimo na neke stvari pošto često zaboravljamo.




Uvreda


Uvreda je izraz, izjava (ili ponekad ponašanje) koje se smatra ponižavajućim i uvredljivim odnosnouvredljiva izjava je ona kojom se drugo lice ponižava ili omalovažava. Po svojoj  prirodi, uvredljiva izjava najčešće je vrednosni sud a ne činjenična tvrdnja, a kako vrednosni sudovi ne mogu biti ni istiniti ni neistiniti u objektivnom smislu, to se kod uvrede ne traži da je uvredljiva izjava neistinita. Uvreda posredstvom masmedija i javna uvreda predstavljaju teži oblik ovog dela.Uvreda može biti namerna ili slučajna. Primer namerne uvrede može biti potcenjivanje inteligencije druge osobe ili komentarisanje njenih određenih nedostataka, bilo fizičih ili psihičkih. Pojedini autori smatraju uvrede primarnim oblikom socijalne interakcije, odnosno situacijom koja se simbolizuje svađom ili drugim formama agresivne komunikacije. Osim toga, neki autori ističu da je svaka opaska ili primedba pogodna mogućnost za izazivanje kontraefekta kod sagovornika koji to može shvatiti na način na koji nismo želeli i samim tim da se nadje uvredjen. Skoro bilo koja akcija može da se shvati kao uvreda ako se obavlja van svog odgovarajućeg konteksta, odnosno u pogrešno vreme ili na pogrešnom mestu. Sve ove signale koji mogu prouzrokovati uvredu možemo svrstati u deset osnovnih kategorija:

 1. Signali nezainteresovanosti

2. Signali dosade

3. Signali nestrpljenja

 4. Signali superiornosti

 5. Deformisani signali za kompliment

6. Signali nelagodnosti

7. Signali odbijanja

8. Signali ismevanja

9. Simboličke uvrede

10. Signali prljavštine

Uvreda se može naneti i kada pravimo određene grimase lica kojima na neki način ismevamo drugu stranu, bilo da je u pitanju garderoba koju je obukao/la ili neki komentar koji je izgovorio/la. Bez obzira da li je ili ne govor ili ponašanje uvredljivo u praksi, a pritom prouzrokuje kršenje statuta, često je proizvod subjektivnog osećaja jedne strane. Međutim, uvrede za jednu osobu može biti indirektno uvreda drugima. Mnoge države i lokalne samouprave primenjuju zabrane za nepristojan, uvredljiv ili ponižavajući govor, ostavljajući građanima, službenicima za sprovođenje zakona i sudovima da odlučuju šta jeste a šta nije uvreda. Koncept borbe reči kao oblik zabranjenog govora je razvijen u praksi SAD ustavnog prava u vezi sa uslovima podcenjivanja. Međutim, isključenje borbe reči se odnosi na izuzetno ograničen opseg, i to samo na one uvredljive govore koji se smatraju besmislenim i koji moraju biti potisnuti. Govor koji sadrži značajne književne, umetničke, političke, ili govori od naučnog značaja ne mogu biti ugušeni, čak i ako sadrže bezobzirno i zlonamerno vređanje, ponižavanje, ili čak izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili seksualne mržnje. Sociolozi ukazuju na to da su uvrede često pokazatelj lošeg rezonovanja o karakteru ili ponašanju drugih ljudi. Iako su uvrede na neki način uobičajene, i često se koriste u šali i u svakodnevnoj konverzaciji, osnovni aksiom sociologije priznaje da pogrdne oblike govora uzrokuje pogrešno shvatanje o ponašanju određene osobe kojoj su uvrede upućene. Postoje brojne situacije u kojima čovek pogrešno veruje da su on ili ona bili uvređeni od strane druge osobe. Na primer, termini kao što su "azijski", "netačno", "pijan" ili "potpuno bezobrazan" se često tumače kao uvredljivi, iako u stvari mogu da budu korišćeni kao opisni termini ili činjenične izjave, koje u najgorem slučaju mogu biti shvaćene kao netačne ili pogrešne, a ne kao vređanje ili nešto što sa sobom nosi pogrdan smisao. Ovaj fenomen se često javlja kod osoba koje pate od samo-obmanjivanja ili preosetljivosti, odnosno kod osoba koje sve shvataju kao udarac na njihov ego. Ono što se kvalifikuje kao uvreda je takođe određeno i individualnim socijalnim situacijama i promenom društvenih običaja. „Urođena sujeta“ o kojoj raspravlja i Šopenhauer čini da se u javnoj komunikaciji često ispoljava neiskrenost, a tada je najteže izreći istinu. To samo potvrđuje da je bolje prećutati istinu, ma koliko ona bolna i uvredljiva bila, nego reći nešto što će naš sagovornik shvatiti na način na koji nismo želeli.

          Naše reči su, dakle, deo nas samih. Naše misli, stremljenja, opredeljenja, sve se to izražava rečima i kada one ostaju neizgovorene. Zapitajte se samo koliko puta ste nešto razmišljali „u sebi“, i koliko puta

ste mislili da li da nešto nekome kažete ali ste to ipak zadržali za sebe samo da ne bi uvredili tu osobu. Jezik nije savršeno sredstvo komunikacije, tako da se gotovo po pravilu dešava da značenje koje rečima pridaje onaj ko ih je izgovorio ili napisao nije istovetno s mnoštvom značenja koja rečima daju oni koji ih slušaju ili čitaju. Jednom ispoljena reč, zahvaljujući svom „samostalnom životu“, može imati značenja i posledice koje onaj ko ju je izgovorio uopšte nije imao na umu. Međutim, kad jednom opredmetimo svoje misli ispoljenim rečima, povratka nema. „Riječ iz usta i kamen iz ruku ne može se povratiti“, kaže narodna poslovica. Reči ponekad mogu biti opasnije od oružja. Njima se mogu povrediti drugi. Ljudi namerno izjavljuju reči koje će nekom drugom naškoditi. I takve izjave obuhvaćene su slobodom izražavanja mišljenja. Međutim, kao i svaka druga sloboda, ni sloboda izražavanja mišljenja nije bez ograničenja. Ona je ograničena pravima i slobodama drugih, kao i određenim interesima zajednice. Načelo slobodnog ispoljavanja ličnosti neraskidivo je povezano s načelom odgovornosti za sopstveno delovanje. U društvenoj zajednici zasnovanoj na individualističkom pogledu na svet, sloboda ne može postojati bez odgovornosti. Samoodređenje čoveka kao društvenog bića to imperativno zahteva, jer ako je čovek slobodan da se ispoljava na način koji smatra shodnim, onda je neophodno da snosi odgovornost za posledice koje nastanu usled takvog ispoljavanja. Sloboda izražavanja mišljenja ne podrazumeva i slobodu nanošenja uvreda, to jest omalovažavanja drugih ljudi. No, kao što je svakome poznato, to se u praksi ipak često događa. Međutim, važno je zapaziti da se u slučaju sukoba situacija menja zavisno od toga čija su mišljenja u pitanju. Kada se suprotstavljaju javno izneta mišljenja dva pojedinca, niko nema prednost koja bi se nalazila van njihove sposobnosti da argumentuju, ubeđuju, lažu, itd. Međutim, ako jedna strana iznosi svoje mišljenje uz pomoć sredstava za masovno komuniciranje, a druga strana njima ne raspolaže, među suparnicima ne postoji „jednakost oružja“. Zbog toga su, pak, svi oni koji imaju pristup sredstvima za masovnu diseminaciju mišljenja (u prvom redu novinari), i oni koji su vlasnici medija, u prednosti.

        Odgovornost se obično izjednačava s krivicom, iako to, kao bar u pravnom smislu nije tačno. Pravna odgovornost, dakle, predstavlja odgovornost za kršenje pravnih propisa, koju u zakonom predviđenom postupku utvrđuje sud. Prema našem krivičnom zakoniku ko uvredi drugoga kazniće se novčanom kaznom od 40 do 200 hiljada dinara. Ako je uvreda učinjena preko štampe, radija, televizije ili na nekom javnom skupu, kazna će biti viša i iznosiće od 150 do 450 hiljada dinara. Takođe, ako je uvređeni uvredu uzvratio, sud treba da odluči da li će i koga kaniti, odnosno osloboditi od kazne. Međutim, ukoliko je kritika izneta u naučnom, književnom ili umetničkom delu, ili u vršenju službene dužnosti, ako se vidi da to nije činio sa ciljem omalovažavanja, učinilac se neće kazniti što znači da svi uvredljivi sadržaji koji bi mogli da se nadju npr. u filmskim kritikama neće biti sancionisani ako se ustanovi da oni ne nose sa sobom vređanje i omalovažavanje autora.

       Ono što u poslednjih deset godina svakodnevno možemo čuti jeste da je sloboda izražavanja neophodan preduslov postojanja demokratskog društva. Samo posredstvom slobodne konkurencije različitih stavova i mišljenja moguće je dosezanje istine, koje je neophodno za samostalno donošenje odluka od strane građana o svim javnim stvarima. Svaka nametnuta istina ili dogma, pokazalo se, za krajnju posledicu ima sprečavanje kritičkog mišljenja i onemogućavanje dosezanja istine i ostvarenja demokratije. Ali, da li je danas stvarno tako? Da li u modernom demokratskom društvu zaista svi donose odluke? Da li ova nametnuta sloboda mišljenja znači da nam više nije bitno da li će naše reči i dela uvrediti i povrediti nekoga? Nažalost, danas smo svedoci svakodnevnog obmanjivanja od strane političara i ljudi koji vode ovu zemlju. Po njima je bolje lagati narod i pričati im slatke pričice nego reći istinu koja je vise nego uvredljiva. Ali to je demokratija, reći ljudima ono što žele da čuju a ne onošto bi zaista trebalo da znaju. No, to je već van naše teme.

 Neki citati koji mogu naterati na razmišljanje o uvredi:

Konfučije : "Mudar čovek s podjednakom mirnoćom prima pohvale i podnosi uvrede."

Leonardo da Vinci : "Ko druge vređa, sebe ne zaštićuje."

Martin Luther : "Ništa se ne zaboravlja sporije od uvrede, a ništa brže od dobročinstva."

Napoleon Bonaparta : "Praštajući, čovek se uzdiže iznad onih koji ga vređaju."

Fjodor Dostojevski: "Ko sam sebe laže najlakše se vređa".


 http://uvreda-shalabajzerici.blogspot.com/2011/12/uvreda.html?m=1