posto smo montenegrina i ja studirale na istom faksu,ako se ne varam,mislim da je mislila na knjigu "ponasanje roditelja" od prof. dr Ljubinke Milosevic, koja je ujedno drzala predavanja iz pedagogije.

ukoliko te zanima oblast pedagogije u svakoj iole dobro opremljenoj biblioteci naci ces knjige iz te oblasti!

nije tesko doci do kvalitetne literature,a vezano za tu tematiku....

Roditelji uticu na nas zivotni put i onda, kada se trude da ne uticu ili da uticu sto manje, iz pedagoskih razloga ili razloga nebrige... Nisam jedanput cula onu narodnu - ah, Bog ne bira kome daje decu...

Moji roditelji su na moj zivotni put uticali, normalno. Kada sve saberem i oduzmem, odupreti se ljudima poput moje majke i oca... trebalo je zaista mnogo mentalne snage. Najperfidniji roditelji su oni, visokoobrazovani, intelektualci, oni koji, procitavsi beskrajnu literaturu, ni sama ne znam zasto, opet rade istu stvar kao oni koji mozda nisu ni zavrsili osnovnu skolu - nekako uvek pokusavaju da proture sopstvene zablude i neiskoriscene prilike tako, da mogu da ih posade na nasa nejaka pleca... Meni, recimo, moja mudra majka prosvetni radnik, perfidno uvaljuje pricu o tome kako, eto, ne plasi se ona za mene zbog MENE i MOJIH akcija, plasi se iskljucivo drugih, a ja sam super - protura to u onom periodu mog zivota, odrastanja i sazrevanja, kad je meni jako vazno da ona ima o meni dobro misljenje i, naravno, dugo godina sam nosila na grbaci taj balast, ne samodokazivanja, nego dokazivanja NJOJ! Kardinalna greska, njena prvenstveno, ali, ja sam uspela da se oduprem tek upisom na faks...
Roditeljima sam, mada mislim kada je vec bilo kasno, jednom prilikom konacno rekla ono sto je moje najdublje osecanje - da su pojedinacno, kao dva ljudska bica sa svim svojim stremljenjima, idejama, idealima... sasvim cool, zavidno iznad mediokritetstva i malogradjanstine. Pa, jos oboje visokoobrazovani intelektualci, sve je to super... Ali, kao roditelji, prdnuli ste u cabar, da, to sam im rekla i jedino mi je zao sto im to nisam rekla jos nekada, onda kada je mozda nesto moglo pozitivno da se promeni za mene... Ovako, sada sam jos jedan od soldata beskrajne vojske nezadovoljnih odredjenim stvarima u sopstvenom zivotu, u predvorju depresije, i... samo moja enormna mentalna snaga, koja nije nasledjena od njih, nego je jedan samosvojan, samo moj i niciji vise gen, nego je stecena u bitkama koje sam vodila van njihovog vidokruga, samo me je moja mentalna snaga spasla da i dalje ucestvujem u ovoj ekskurziji zvanoj zivot, kao jedan od njenih najveselijih i najoptimisticnijih ucesnika...
Poz,
DG

Kako vreme odmice i sto duze zivis sa roditeljima, sve vise se prema tebi ponasaju kao prema debilu i njihova posesivnost postaje sve veca 

Montenegrina, roditelj sam i najlepse bih te zamolio da pobrojis pomenutu literaturu i gde je mogu nabaviti da bih se mogao edukovati.  Unapred ti mnogo hvala.
TGCT

moram kao roditelj da se pobunim - upravo je obrnuto

deca počinju da se ponašaju kao da su popila svu pamet ovog sveta, ne slušaju savete jer iz njihove perspektive mi nismo nikad bili mladi - odmah smo postali njihovi roditelji i to nam je jedina životna uloga po njima mi nemamo pravo na lični život

i onog momenta kad dete odbija savete, kad odbija da shvati šta mu se govori iz najbolje namere - jer davno je rečeno da se pametan uči na tuđim greškama a budala na svojim - naravno da dolazi do konflikta

u vecini slucajeva roditelj je uvek u pravu,,,iako ih mi neretko ne poslusamo

to "uvek" je dosta relativan pojam

Ima istine i u jednom i u drugom tumacenju,zavisi iz kog ugla gledamo.
Ziveti sa roditeljima vise od 30-40 godina,to je uzas,tako da mogu da razumem prvu kategoriju ljudi,ali isto tako imati dete od 17 godina i izaci na kraj sa njegovim shvatanjem....vi ste matori,sta vise trazite od zivota,pustite nas mlade da zivimo,vi nemate prava vise ....i takve pubertetske izjave,vode u drugu krajnost.Pa se s pravom pitam,kako su to moji roditelji uticali na mene....a kako ja sada uticem na svoje dete,jer sam se celog zivota trudila da postignem nesto vise od njih i samo svojim zdravim razumom to i postigla,ali nisam ogranicavala njihove zivotne aktivnosti na odredjeni broj godina i shvatala sam ih,sto nije slucaj sa mojim detetom.I kako se postaviti prema detetu sada, da ono pocne da uvazava i potrebe svojih roditelja a ne samo svoje...

Roditelji su uspesni ako uspeju da podstaknu dete da bude svesno sebe i razmishlja sojom glavom. Takodje je od presudnog znacaja probuditi u detetu istrazivacki duh. Tada dete moze samo da izabere svoj odnos prema svome postojanju i okruzenju u kome postoji. Razumeti, to je jedini uspeh i put ka prosvetljenju. Dobro pripremljeno dete svoj put pronalazi samo, nezvisno od svojih roditelja.

U potpunosti se slazem sa KickLoopom

Ako roditelj ne uspe da svoje dete školuje, zaposli i osposobi za samostalan život onda je kao roditelj neuspešan. Podrazumeva se da govorim o deci koja su zdrava. Zato je neophodno mnogo snage volje, mnogo razumevanja, mnogo odricanja. Uvek roditelj mora da se odriće onoga što bi želeo da uradi. Ne sme da razmazi bebu, ne sme da dozvoli tinejdžeru sve (jer u tom uzrastu koliko je važno osamostaliti se toliko je važno to postići suprotstavljanjem roditelju) i ne smeš da sprečiš odraslo dete da ode iz kuće.

Tokom vaspitavanja primerni roditelji najčešće greše tako što se ne ponašaju jednako prema deci ako ih ima više,  dozvole sve što detetu pada na um i da premalo dete udaljavaju od doma a odraslo zadržavaju u domu.