Uspeh to je tako subjektivna stvar koja zavisi od tvoje lične faze u životu. Za malo dete uspeh je kad prohoda, za tinejdžera kad vidi lepotu u vlastitim detinjim crtežima a za starca može biti i jedan seks u pola godine. Bitnije je sebe nagraditi posle uspeha

Ljudi to obilato rade i bez ikakvog postignutog uspeha, tripuju da imaju neprijatelje, da su toliko posebni da neko o njima razmišlja ceo dan, jedan od fenomena koji mi nikad neće do kraja biti jasan - odakle tolika količina neopravdane narcisoidne paranoje...

....neopravdana narcisoidna paranoja (ebote koje sveto trojstvo rijeci)
Za rijec neopravdano postoji opravdano,
za rijec narcisoidna postoji normalna,
za rijec paranoja postoji java,
ko stvara ove rijeci,ko stvara rijecnik?

Mozda...uspjeh je ipak nesto sto pise u rijecniku

Pa, hteli mi to da priznamo ili ne, stvarno postoje i ljudi koji nam misle lose. A kada se jednom "opeces" tako, onda mislis da ti neko stalno misli lose i imas problem sa poverenjem. Mislim, ja se generalno ne tripujem za to(okruzen sam generalno dobrim ljudima), samo sto, sto Sandra jednom rece, bio bih budala da zaista mislim da svi ljudi misle dobro meni i mojoj porodici i da nema ljubomornih i zavidnih ljudi oko mene. Tako da, neki put volim da "natrljam"(kada mi se nesto dobro desi) kako sam super i kako mi je super, bas zbog nekih ljudi za koje znam da im to nece lepo pasti kada cuju. Bas zbog toga sto stvarno i jesu ljubomorni i zavidni.  Ali sam daleko od neke narcisoidne paranoje. Mislim, nije da ne volim sebe, al nisam narcis i nikako ne mislim da se svet vrti oko mene i da su svi ostali ljubomorni na mene. Al eto, smatram da neki jesu, zato sto su stvarno pokazali da jesu.  Ali imas stvarno ljude koji preteruju sa tim. Udari im ego i onda su oni najbolji i svi ostali im nisu ni do kolena i zele da budu oni. A nimalo realnosti u tome...

Inace, uspeh jeste dosta subjektivna stvar. Mada je meni dosta interesantno to preplitanje individualnog i socijalnog uspeha gde upravo taj neki socijalni postaje individualni. Juris za nekim socijalnim prihvatanjem pa ti socijalni ciljevi postaju licni i tako menjas prioritete. Ali dobro, covek je drustveno bice pa generalno tezi ka tome, samo sto i tu ima katastrofa primera gde ljudi zarad tog socijalnog potpune izgube to neko svoje individualno...

Uspjeh je kad znaš kad ti je nečeg  dosta

tako je i prosto je

oni koji su zadovoljni svojim zivotom i sobom, nemaju potrebu za dramatizacijom, paranojom i raznim ugrozenostima

milijardu puta do sad potvrdjena stvar

успех не постоји.

uspjeh za mene je jedino ono sto mi moja porodica i moji prijatelji priznaju..
a za ostale me zaboli....

Odgovorno tvrdim da na svetu postoje dve kategorije ljudi: ljudi kojima je stalo do mene (na dobar način) i ljudi koje zabole za mene patka. I to je apsolutno sve.

Ja na to gledam potpuno drugačije. Ako i postoji neko ko mi želi zlo (evo odma' se osećam kao Ilija Čvorović ), ta osoba nije zaslužila da od mene dobije niti jedno slovce, kamoli da joj indirektno šaljem poruke kako je meni super. Nikakva komunikacija, nikakva pažnja, ništa. Možda zato i živim u uverenju da takvi ljudi ne postoje. Za mene oni zaista i ne postoje.

Nekako sve više verujem da je ta priča o paranoji i zlim, zlim ljudima koji nas mrze zapravo projekcija nas samih. Ako ja nikog ne mrzim i ne želim mu zlo, onda je prirodno da živim u uverenju da ni mene niko ne mrzi i ne želi mi zlo. Ako neko veruje da se na svakom koraku nalaze zli, zli ljudi, pre će biti da on u svemu tome zapravo vidi sebe, ne te ljude.

A razlozi tome mogu biti razni... Od toga da smo se nekome stvarno zamerili da strahujemo od realnih posledica ili samo loše karme (ili zovite to kako vam drago), do stare dobre narcisoidne paranoje koju već spomenuh.

To što kaže Munka - onaj ko zna gde je i gde hoće da bude, pritom ne želi da gazi ni po kome da bi sve to i dostigao - takav čovek stvarno i nema neprijatelje. Ako ih i ima, ne mogu mu apsolutno ništa.

imam jednu u familiji.. sve zna.
Sve ume, svi je vole, ona voli samo grupicu koja zasluzuje njenu ljubav 

niko nije dovoljno dobar, ona ima puno prijatelja, svaki dan joj je lep, uvek je raspolozena, srecna, osim kad je umorna, onda je samo umorna ili malo slomljena, ali to traje kratko.. ona je zadovoljna sobom jer je strasno samosvesna..  ona sve zna kako treba u zivotu i zna sve kako drugi treba da se ponasaju i zna sve sta se desava sa svima na osnovu jedne njihove reci ili grimase u podne, sve zna da popravi, skuva, sasije, samo sto cipele ne pravi, svima deli mudre savete ali se ne pridrzava skoro ni jednog tog saveta.. ne dozvoljava da iko prica o njoj u bilo kojem kontekstu, njenoj porodici, a ispira usta sa pola grada i sve zna sta se kod koga desava u zivotu i kakav je ko na osnovu licnog utiska koji je nikad ne vara.. ne dao ti bog da cuje da si je spomenuo u bilo kom kontekstu ili njenu decu ili muza.. tu si ugasio karijeru, to je atak na njen zivot i privatnost i ti njoj spletkaris. Jednom se izdrala na mene sto sam pomenula njenog sina u razgovoru o dozvoljavanju deci da igraju igrice na kompjuteru. Pravi neprijatelje svakog dana na sto nacina i onda se pita zasto ljudi nemaju dobro misljenje o njoj i sto je izbegavaju. Na to pitanje odgovara time da su svi zavidni i nezadovoljni svojim zivotima ili glupi ili nesposobni ili se nisu ostvarili itd..

Naravno sa njom su prekinuli odnose svi iz familije, jer sa takvom osobom nema poente ni sresti se na ulici, cak i to je gubljenje vremena 

vrhunac je bio prosle godine kad se srela sa mojom mamom na jednoj slavi i izjavila : "od kad smo kupili stan, vise nam se niko ne javlja, svi ljubomorni i zavidni. A bili smo svima dobri kad smo pozajmljivali pare."

Dileja.. jednom.   

tako da kod mene licno ta predstava "mi smo strasno srecni u uspesni u svemu" ne igra nikakvu ulogu, osim sto me upozorava da je osoba nestabilna i verovatno jako duboko nesrecna ili nezadovoljna