Uspavanka

Okrecem se u krevetu,
put od straha do znoja,
tezak, dug,
a nervi bole.
Posteljina se lepi, očaj.
Usne, izgrizene, rane.
Zeludac vristi,
u mraku
u
kome nema ništa
osim praznine secanja.
Da li sam nekada i ja bio covek?

Urlam, budim sve oko sebe,
niko mi ne prilazi,
žena se plasi da me dodirne,
pistolj je ispod jastuka,
jer
sigurno je sigurno.
U ruci noz,
ako nasrnu.
Ako ponovo dodju.
Oni, koji zovu me,
i ove noći
krikovima
iz vatri koje sam palio,
kad padale su grede
zapaljenih kuca
punih žena,
dece
staraca.

Sipali smo polako,
benzin na
zutu slamu.
Još, secam se:
pepeo, lesevi,
nagorelo meso...

A oni,
neće da ustuknu
Prilaze, nude kafu,
vodu, slatko.
Ne plase se,
kao onda,
kad bio sam njihov bog.

Da se spasim,
prizivam iz proslosti
njihova lica,
njihovim strahom
hoću svoj da ugasim.
Znam da su plakali,
tada na mostu,
bledi, nepomicni,
sklupcani,
meki pod nozem,
ti drhtavi mrtvaci,
putovali su tako lako niz vodu.

A sada me se više ne plase,
zovu me da dodjem,
hoće da se pozdravimo,
kažu da misle o meni.
Cesto.

Budim se, tražim bocu.
Alkohol ne prija..
Graske znoja, toplota,
magla,
tisina moje
ispovesti,
krik mojih secanja.
Krije me pod
laznim imenom.
prokleta majka Srbija.
Prokleta laz,
sto dade mi snagu,
da učinim
sve To.

A ja ne mogu da spavam doktore,
i ne mogu vise da živim.
Mislio sam da nemam savest,
ali sada znam:

i ja sam nekada bio covek.

MC