Upoznajte Beograd :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

Београд тридесетих

Тридесете године двадесетог века биле су и лепе и узбудљиве за Београд. Последњих дана марта прве године те деценије обављен је попис становништва у целој Југославији. Београд, престоница и главни град, имао је 288.938 становника (са Земуном и Панчевом који су му припојени), од тога 154.839 мушкараца и 134.099 жена. Такозвани ужи Београд имао је 238.775 становника. Градом је управљала Управа града Београда.
Према попису становништва из 1931. године, Београд је имао 92,9 одсто писмених мушкараца и 84,7 одсто жена. Завидан број којим нису могли да се похвале ни већи градови у Европи.
У ужем делу вароши срушено је готово све оно што је било старо, турско и почео је брз урбанистички развој. Периферија је одолевала. У архитектури су били очигледии европски утицаји. Издваја се зграда Министарства саобраћаја на углу Немањине и Сарајевске улице с видљивом куполом и сатом која је подигнута 1932. године. Пројектовао ју је Светозар Јовановић. Око Капетан-Мишиног здања, подигнутог 1863, ствара се културни центар - изграђен је Природно-математички факултет, а 1932. године. по пројекту Петра Бајаловића, Коларчев народни универзитет.
Завршен је велики ланчани мост преко Саве према Земуну 1934. године. Пре свечаног отварања сигурност моста испробана је тако што је преко њега прешло 12 тешких камиона и 800 коњаника. Мост је срушен приликом бомбардовања у Другом светском рату. Изградња моста омогућила је подизање Сајмишта на левој обали Саве по пројекту архитекте Игњата Поповића.
Београђани су устали против замисли да се на простору садашњег Новог Београда подигне ново насеље - наравно, пошто се претходно исуши бара Венеција. Допремљени су чак багери из Данске за извлачење песка из Дунава и Саве за насипање баре. Идеја није остварена. Нови Београд настао је тек после Другог светског рата.
Мост преко Дунава за Панчево, и за друмски и за железнички саобраћај, подигнут је и освештан 1935. године.
Једна од највећих мука Београђана било је то што многи нису имали купатила, па су се Београђани купали, углавном, у неколико јавних купатила плаћајући улазницу. "Политика" хвали градитеље који су 1935. године у 802 нова стана уградили чак 752 купатила.
Управник града Београда жали се одборницима како, иако се куће граде, нема довољно станова, па "више од 76 одсто Београђана спава са осталим укућанима, 42 одсто сами у постељи, док 82 одсто има само једну собу!"
Београд је 1932. године имао 950 улица. Њихова укупна дужина износила је 350 километара. Лепо уређена калдрма (коцка) прекривала је 210 улица, обична калдрма 290, а око 450 улица чинила је само чврсто утабана земља!
Београду су припадала и околна насеља: Карабурма, Мокри Луг, Бањица, Топчидер и Раковица. Заједно са Ратним острвом и Адом Циганлијом, град се простирао на 75 квадратних километара. У то време Женева је заузимала површину од 18, Софија 26, Цирих 45, Копенхаген 70, а славни Беч свих 378 квадратних километара!
Поред Народне банке основане 1833. и Државне банке основане 1862, у Београду је 1931. године постојало 48 новчаних завода, банака и штедионица. Поменимо најважније: Енглеска трговачка банка, Српско-америчка банка, Француско-српска банка (највећа по капиталу), Бечка удружена банка, чак и пет филијала загребачких банака. На промет капитала значајно су утицали и осигуравајући заводи: Шумадија, Адрија, Росија фонсијер и Југославија.
После Првог светског рата у Београду су радиле само три пијаце: Велика пијаца код данашњег Студентског трга, Цветни трг и Палилулска пијаца. Током 1926. године, када је уклоњена Велика пијаца, почеле су да раде нове: на Зеленом венцу, Косанчићевом венцу и у Господар-Јовановој улици. Године 1933. постављене су пијаце на Душановцу, Вождовцу и Карабурми, а највећа у то време била је Бајлонијева пијаца.
Крајем Првог светског рата у целој Србији постојало је само 70 фабрика, али су Немци у рату велики број разорили и опљачкали. Рушењем моста преко Саве град је остао одсечен. Од непријатељског бомбардовања остао је и без поште, телеграфа и телефона, а разорени су и водовод и канализација.
Почетком 1930. године у граду је било 4.488 занатлија, највише бравара, бербера, ковача, кројача, фризера, грађевинара, пекара... Занатлије су тешко добијале кредит за проширење радњи мада су на својим леђима носиле привреду Београда. Било је примера да је држава откупљивала од приватника мале фабрике и остваривала велику производњу. То се догодило са фабриком шећера на Чукарици, која је преуређена 1932. године. Модернизована, могла је да прерађује око 120 вагона шећерне репе дневно. Годишње је производила 15 милиона килограма шећера. Од једне приватне фирме држава је откупила и кланицу код Панчевачког моста. Уговор је склопљен 1937. године.
Фабрика обуће .Бостон" на Ђерму у Улици краља Александра постала је право чудо: са само 160 запослених производила је годишње 200.000 пари "грађанске" и 300.000 пари "војне" обуће! Имали смо и фабрике авионских мотора и авионских делова, једну у Раковици, другу у Земуну.
Уочи Другог светског рата Београд је био економски снажан град. У њему је радило 16 предузећа текстилне индустрије, 22 предузећа прехрамбене индустрије, метал је прерађиван у 26, а намештај је прављен у 11 предузећа. Постојало је и десет фабрика хемијске индустрије и једна фабрика хартије. Године 1939. у Београду је радило 107 предузећа са око 50.000 радника!
На изласку из светске економске кризе 1935, године, коју је и Београд и те како осетио, тргује се, продаје, купује, гради... Београд и Земун имали су тада 6.010 трговачких радњи, а годину дана касније, укључујући кафане, хотеле и друге радње, укупно је било - 10.218 ситних приватних фирми.
Стари Београђани добро памте бучно рекламирање новоотворене робне куће "Та-та", 1934. године, на почетку Кнез-Михаилове улице где је данас Робна кућа "Београд".
На левој обали Саве 11. септембра 1937. године отворен је нови Београдски сајам. Учествовала су 833 излагача од којих 99 из готово свих европских земаља. На Сајмишту је за време Другог светског рата био усташки логор који је одвео у смрт многе Јевреје.
Уређење улица била је честа тема на седницама општинских одборника. Модернизацију су отежавали радови на увођењу водовода и канализације. Зачудо, један од противника асфалтирања београдских улица био је и председник београдске општине Милутин Петровић. Човек је волео зеленило и паркове, али је тврдио да је калдрма непревазиђена јер издржљивошћу "одговара саобраћају". Асфалтирање улица показало се као скуп посао и било је непрактично за београдске прилике. Таквим улицама немогуће је одржавати саобраћај због клизавости, а лети се, брате, претерано загрева и шири спарину!
Прва улица у Београду асфалтирана је 1911. године. Била је то Македонска. Асфалт затим добија и Скопљанска, данашња Нушићева, а потом Кнез-Михаилова улица...
Београд је проглашен за туристичко место. Држава је давала бесплатан повратак железницом путницима и гостима ако проведу најмање десет дана у Београду који је са Земуном имао укупно 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 197 бифеа, 412 народних кухиња, 318 крчми и 239 здрављака (у којима се пило млеко и јогурт)!
Крајем 1932. године у Београду је било тринаест трамвајских линија, а укупна дужина трамвајских пруга износила је 65 километара! Први трамвај за Земун прорадио је 1935. године. Он је од Скупштине, преко новог моста, ишао до хотела "Централ" у Главној улици. Носио је број 14.
Предлог за увођење прве поштанске марке у Београду и Србији потекао је 1863. године од београдских трговаца. Захтевали су да се због удаљености поште од центра отвори једна поштанска филијала код Саборне цркве, а уколико то не буде могуће, предложено је да пошта има у продаји "печатне марке у виду штампла" које би имале вредност поштанске марке. Предлог је усвојен, па је 1866. године штампана прва марка од 20 пара са ликом кнеза Милоша. Те године постављени су у Савамали и први поштански сандучићи. Крајем 1939. године по граду је било размештено 287 сандучића.
Први телефон уведен је у Београду 1882. године. Уочи самог избијања Другог светског рата у граду је било само 25 јавних говорница. Најпознатије су биле на улазу у Калемегдан, код железничке станице, на Новом гробљу, код Јованове пијаце, у кафани "Руски цар", на Славији...
Београд је 1936. године имао 68 хектара под зеленим површинама: парковима и скверовима. Тих година уређује се и парк код "Мањежа". На том месту раније су биле војне коњушнице. У новинама су нападани радови на уређењу парка, "јер шта ће Београђанима тај скупи парк кад ионако код својих кућа имају баштице"! "Боље је распродати земљиште и на том месту саградити болницу или још које општинско купатило!"
Београдски универзитет имао је 1931. године шест факултета: Правни, Медицински, Филозофски, Технички, Пољопривредни и Богословски на ком су студирале и три жене. Девет година касније, 1940, град је имао 22 мушке, 12 женских и две мешовите гимназије. Мислило се и на најмлађе. Те године град је могао да се похвали 31 забавиштем. Уочи Другог светског рата у Београду је студирало 10.000 студената.
Године 1931. постојале су четири државне болнице са 1.971 креветом, 58 лекара и 147 медицинских сестара. Радило је и 7 приватних санаторијума који су располагали са 168 кревета (по један у свакој соби!). Опслуживао их је 21 лекар и 32 сестре! Приватна пракса била је дозвољена, па су лекари пре подне радили у државним болницама, а по подне у својим ординаријама! Памте се лекари Коста Тодоровић, инфектолог, Бранислав Станојевић, интерниста, Владимир Вујић, неуропсихијатар, Леон Коен, хирург-уролог, Александар Игњатовски, интерниста... У неким хроникама налазимо да је Игњатовски својим новцем подигао данашњу "Интерну Б клинику". По свој прилици, клиника је првобитно радила као приватна установа.

Izvor: BG-setac