sahranjen milosevic sad samo ostalo da se proda srbija i svi ce budemo zadovoljni...

sta je sa bambilendom?

Suze su u Srbiji deficitarni proizvod. Za Slobodanom Miloševićem plaču, izgleda, samo oni koji su se deset godina smejali. Ostatak koji se sad smeje, plakao je deceniju. Zalihe suza su potrošene. Nestalo.

Umro je prirodnije nego žrtve njegove vlasti. Svako ima pravo da umre na način koji mu odgovara. U snu je, istina, bezbolnije nego u jurišu, u sačekuši, s metkom u potiljku, s konopcem oko vrata, od gladi ili od posledica Srbije koja se saginjati neće. Ima li tu pravde? U nekim krajevima običaj je da se rodbina i prijatelji oproste od potencijalnog pokojnika dok još umire na samrtnoj postelji. On njima oprašta njihove grehove i uvrede, oni njemu njegove. Običaji u slučaju Miloševića nisu ispoštovani. Red ispred Sheveningena bio bi dugačak, a ropac predugačak. Ovako, Milošević je umro u snu, bez oprosta grehova, što je Srbiju ostavilo podeljenu na grešnike i pravednike. Tako je i bolje.

Postoji velika mogućnost da svako od nas jednog dana umre. Smrt je, kažu, isto toliko prirodna pojava koliko i život. U Srbiji, međutim, smrt je mnogo prirodnija pojava od života nego u okolnim delovima zemaljske kugle. Ovde dosad nikad nije utvrđeno - ima li života i pre smrti. Taj paradoks je njegov patent. Zbog toga, u Srbiji, uglavnom, plačemo što smo živi. Mrtvima zavidimo.

Ko je njega poznavao, ni pakao mu neće teško pasti. Ko ga nije poznavao, danas plače. Odomaćili smo se u početnom od devet krugova. Jer je on pobeđivao uvek u prvom. Do drugog kruga umalo da stignemo jednom prilikom, ali nam se nije dalo. Valjda će nam javiti kako je u onih preostalih osam.

Deo polumrtve Srbije dostojno će ga ispratiti. Drugi deo polumrtve Srbije ostaće kod kuće. Srbija je nekako preživela. On nije. Izvukao se. Imao je kontrabioenergiju. Šta god je dotakao, pretvorio je u prah. Svi koji kažu da ga ne žale jer im je oduzeo deset godina života, greše. Oduzeo im je najmanje 25. Da smo ikad kod njega osetili saosećanje, saosećali bi se. Nije ga bilo.

Čudna je zemlja u kojoj bivši predsednik umre ujutru, a pola države vrti guzicom uveče. Jedan levo, desno dva... Tu mora da nešto ne štima. Za njegovog vakta „Flamingosi” bi sigurno otpali sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, jer nismo ni učestvovali.

Diskvalifikovani od sveta, jer je među nama (pogledajte oko sebe) bilo osoba koje su ga obožavale do tačke imbecilnosti. Sad jedni plaču zbog „Flamingosa”, a drugi zbog njega. Što je morbidno, ali tuga je stvar emocija. Svako bira kad će trošiti suze. Plač nastupa spontano.

„No nejm” u njegovo vreme ne bi mogao da pobedi dvaput za redom, jer je tu privilegiju imao samo on. U najgorem slučaju, izginuli bi oslobađajući Dubrovnik. Crnogorski žiri odmah bi bio involviran u republičku izbornu komisiju da pokaže golorukom narodu kako se od nule pravi dvanaest. Za dvadeset godina kada „Nou nejm” 22. put bude učestvovao na Pesmi Evrovizije, sa mogućom pauzom od godinu dana zbog problema sa mutiranjem, davaćemo dvadesetogodišnji pomen pod lipom, i niko se neće sećati „Flamingosa”. Sećaćemo se samo njega. Zato je on istorijska ličnost. Ostalo su šlageri.

Dragoljub Petrovic

Mi smo Srbi zanimljivi,u najmanju ruku...

Svejedno mi je sad Trebao je i prije 91-ve.

Кад видим каквих коментара има не да смо занимљиви ............. него не би пожелео ниједном народу да има овакве појединце као што их ми имамо ( мислим да оваквих изрода и нема у другим народима ) !!!

Svi ljudi , narodi su zanimljivi, svako na svoj nacin..ima toga svagde..

Nisam njegov obozavalac, ali ipak neka mu je laka zemlja...

Ovo je dobro receno. Svi su isti - svi su razliciti. Najvise je "ona": "Ovde u mome mestu je najgore a kod Vas je mnogo bolje. Eh samo da su ljudi kao kod vas..."

Članovi SPS pogreb Slobodana Miloševića iskoristili za promociju

Rasturio i zemlju, i porodicu

Ono što je Slobodan Milošević učinio sa zemljom, učinio je i sa porodicom - razorena i nepomirljivo podeljena. Njemu su politički poeni bili važniji od svega: od života prijatelja, od sudbine običnih ljudi, od teritorija... Tako je bilo tokom njegove vladavine, tako je ostalo i posle smrti.

Njegovim sledbenicima bili su važniji politički poeni nad njegovim kovčegom od same sahrane.

Sve se pretvorilo u neukusni politički marketing i porodičnu raspravu ćerke Marije sa jedne strane i sina Marka i supruge Mirjane sa druge.

U tradiciji srpskog naroda smrt se poštuje. Za ceremoniju sahrane vezana je tišina.

U Srbiji nije uobičajeno da na sahranama govori porodica. I u sociološkom smislu, smrt i sahrana su iskorišćeni i nisu bili u skladu sa kulturološkim obrascem ovih podneblja. Sociolog Ratko Božović kaže da „spektakularnost, nažalost, uvek ide sa manipulacijom osećanja“. On ističe:

- Najnormalnije je da porodica prisustvuje sahrani. Mogu da kažem da je meni žao što porodica nije prisustvovala jer je sahrana bila privatna. Najnormalnije je bilo da dođu. Tim pre, mislim da nije bilo razloga da se ne nađu na sahrani jer su napravili manipulaciju zbog formalnosti. U obrascu naše kulture sahrana je krajnje važna stvar. A kada se intima ispolji javno, kada se ispolji taj unutrašnji događaj, stiče se utisak da je važnija spektakularnost spoljašnjeg nego intima i istinska osećajnost unutrašnjeg - zaključuje Božović.

Mirjana Marković i visoki funkcioneri SPS koketirali su s činjenicom da se protiv nje vodi sudski spor. Međutim, protiv sina Marka, njegove nevenčane supruge Milice Gajić, ali ni protiv ćerke Marije, ne vode se sudski sporovi. Ipak, nisu došli.

Sve se na neki način ponovilo, ni Slobodan Milošević davne 1962. kada mu se ubio otac Svetozar nije otišao na sahranu. Slobodan je tada bio na ekskurziji u Rusiji. Takođe, ne zna se ni kada je po očevoj smrti po prvi put otišao na grob. Poznavaoci porodice Milošević spekulišu da je u pitanju nekoliko godina.

U oproštajnim pismima Marka i Mirjane sin je iskazao svoj patriotizam, a supruga strah da joj je život ugrožen. Partijski drugovi koji sebe predstavljaju kao žrtve iskoristili su priliku da sa bine upute pretnje onoj drugoj, sada većinskoj Srbiji.

- Ta smrt je iskorišćena maksimalno. Umro je čovek. Sahrana, cela ceremonija trebalo je da bude ljudski, hrišćanski, normalno obavljena. Međutim, ne samo što je sve bilo krajnje ispolitizovano, već je ceo događaj krajnje zastrašujući i prelazi ljudsko dostojanstvo - ističe klinički psiholog Tijana Mandić i dodaje: - U ovoj zemlji ne može neko da umre a da to ne bude zloupotrebljeno. Grozno.

Možda je najupečatljiviji deo pisma supruge gde ona navodi da neko hoće i njenu glavu i možda glavu njihove dece... „Hoće da unište svaki trag života koji liči na tvoj, pre svega moj“...

- Dogodila se zamena teza. Ima u celom tom događaju mnogo zamena teza. Toliko je zamena i manipulacija, ona nikada nije bila u potpunom kontaktu s realnošću. Imali smo priliku da vidimo psihopatsku manipulaciju celim događajem - smatra Mandićeva.

Kako kaže psiholog Žarko Korać, i ovo pismo je u skladu s načinom na koji je ranije pisala Mirjana Marković.

- U tom pismu postoji taj deo u kome ona izražava strah za svoj život. Zašto strahuje? Na to ne umem da odgovorim, nisam video da joj neko preti... Da bi se dobio odgovor na to pitanje, potrebno je čitati Šekspira. Oni nisu došli po svojoj odluci - kaže Korać. On dodaje da su funkcioneri SPS iskoristili priliku da upute pretnje neistomišljenicima.


Izvor: Blic \ Željka Jevtić