Umro Slobodan Milošević :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Слободан Милошевић

Бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије
Председник Социјалистичке партије Србије

Датум рођења 20. август, 1941.
Место рођења Пожаревац, Србија
Датум смрти 11. март, 2006.
Место смрти Шевенинген, Холандија
Партија Социјалистичка партија Србије
Председник Србије 1989-1997
Председник СР Југославије 1997-2000
Датум хапшења 1. април, 2001
Датум одласка у Хашки трибунал 28. јун, 2001
Слободан Милошевић (Пожаревац, 20. август 1941. - Ден Хаг, 11. март 2006.) је бивши председник Србије (1989-1997) и Савезне Републике Југославије (1997-2000). Председник је Социјалистичке партије Србије.
Рана каријера

Слободан Милошевић је црногорског порекла. Рођен је у Пожаревцу. Отац му се звао Светозар, а мајка Станислава. Завршио је правни факултет у Београду са највишим оценама и био победник редовног годишњег такмичења у говорништву. Постао је члан Савеза Комуниста Југославије 1959, а своју каријеру започео у "Техногасу". Ту је упознао свог претпостављеног Ивана Стамболића. Каријеру је наставио као банкар. Радио је за Београдску Банку да би на крају постао и њен генерални директор. У Њујорку је две године боравио као званичан представник банке у иностранству.

Слободан Милошевић на Газиместану на КосовуБио је скретар Општинског комитета СКЈ општине Стари Град у Београду, па Секретар градског комитета СКЈ у Београду, а потом Секретар Социјалистичког Савеза Србије. Већ тада је показивао знаке одсуства реалности и контакта са "базом", јер је на пример на једном састанку са свим партијским секретарима школа, рекао "треба да се смањи луксуз и расипање, да се смањи употреба службених аутомобила у приватне сврхе..."

До наступа на Косову априла 1987. године је био класичан "апаратчик", без "боје мириса и укуса" у сивом оделу. Априла 1987. године постао је један од еминентнијих политичара Србије. Његови критичари тврде да су речи "Нико не сме да вас бије", које је рекао на Косову 1987, биле националистичке, али су зато његове присталице тврдиле да је тиме покушавао народу ставити до знања да неће трпети кршење људских права у тој покрајини. Иван Стамболић је касније рекао да је тај дан означио крај Југославије.

Милошевићев ментор и близак пријатељ Иван Стамболић у септембру 1987. године постаје председник Србије и подржава Милошевића на изборима за новог вођу партије. Милошевић "за длаку" побеђује на изборима. После Милошевића, вођа партије је постао Драгиша Павловић, који Милошевићу није одговарао. Милошевић је тврдио да је Павловић био исувише благ према Албанцима на Косову.

23. и 24. септембра на Осмој Ванредној седници Централног Комитета, која је трајала 30 сати и била преношена уживо на државној телевизији, Милошевић је свргнуо Павловића. Иван Стамболић је поднео оставку под притиском Милошевићевих присталица пар дана после тога.

Фебруара 1988, Стамболић је званично изгубио на изборима, а Милошевић је преузео његову функцију. Милошевић је касније оптужен и за убиство Ивана Стамболића.

Милошевић се у 1988. и 1989. години концентрисао на косовски проблем. У такозваној "антибирократској револуцији" уклоњена је изабрана власт Војводине (6. октобар, 1988), Црне Горе (10. јануара, 1989), и на крају Косова у фебруару и марту 1989. када је вођа косовских Албанаца (који су представљали већину популације у покрајини) Азем Власи, ухапшен. 28. марта, 1989. године је промењен устав СР Србије како би се смањио степен аутономије наведених двеју покрајина.

28. јуна, на Видовдан, Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, за 600. годишњицу Косовске битке. Његов говор неки аналитичари карактеришу као званични почетак Српске националистичке кампање која је један од елемената Југословенске кризе пар година после тога.

Председник Милошевић
Слободан Милошевић је изабран за председника Србије 1989. године.

Јануара 1990. године на 14. конгресу Савеза Комуниста Југославије, делегација Србије, коју је предводио Слободан Милошевић, је тражила да се укине Устав иѕ 1974. године који је давао подједнаку власт свим републикама. Милошевић је захтевао да се уведе систем "један човек, један глас" што би опуномоћило Србе који су били већинска популација у Југославији. Због овог предлога, делегације Словеније и Хрватске (које су предводили Милан Кучан и Ивица Рачан респективно) напустиле су конгрес.

У јулу 1990. године, Комунистичка партија Југославије се трансформисала у Социјалистичку партију Србије, а у септембру исте године је донет нови Устав Србије по којем је председник имао више власти него пре. Слободан Милошевић је поново изабран за председника Републике Србије у децембру 1990. године и децембру 1992. године.

Југословенски ратови
Рат у Словенији (1991)
Рат у Хрватској (1990-1995)
Рат у БиХ (1992-1995)
Косовски рат (1996-1999)
Рат у Македонији (2001)
У децембру 1990. године на првим слободним парламентарним изборима, Милошевићева Социјалистичка партија је победила са 80,5%. Косовски Албанци су бојкотовали изборе. Слободан Милошевић је победио на председничким изборима са још већим процентом.

Милошевићев успон се дешавао у време када је у свим републикама бивше Југославије почео да расте национализам. Словенци су изабрали националистичку власт коју је предводио Милан Кучан, а Хрвати су такође изабрали националистичког вођу Фрању Туђмана. Главни политичари у Босни и Херцеговини су исто били оријентисани ка национализму.

У то време је социјалистичка Југославија имала осмочлано Председништво од којих су 4 били на страни Милошевића и 4 против њега. Због тога се власт никад није могла сложити око важних одлука, те је тај орган власти био бескористан.

Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић поптисују Дејтонски споразумЈуна 1991. године, Словенија и Хрватска су се повукли из федерације, а исто су урадили и функционери из Македоније (септембар 1991) и БиХ (март 1992). Српска мањина у Хрватској (580,000) и Босни (1.6 милиона) хтела је да остане у Југославији. Милошевић је тврдио да ако не оспорава ни једном народу да се одвоји од Југославије, онда не сме да оспорава ни једном народу да остане у својој држави, Југославији.

Срби у Хрватској су почели да организују сопствену аутономију средином 1990. године и у томе их је подржавала Југословенска власт. 1991. и почетком 1992. године, заједно са војском ЈНА, ратовали су против хрватске владе. Први вођа Срба у Хрватској Милан Бабић је рекао да је Милошевић крив за рат, а други воћа Горан Хаџић је говорио како је он "продужена рука Слободана Милошевића".

1992. године, иста ствар се десила и у Босни и Херцеговини. Југословенска Народна Армија је огроман број војника послала тамо. 1995. године је Милошевић отпутовао у Дејтон (држава Охајо у САД) у име босанских Срба (као што је и Фрањо Туђман урадио исто то за босанске Хрвате) и потписан је Дејтонски споразум. Дејтонским споразумом је завршен рат у Босни. Запад је прогласио Милошевића за једног од "главних фактора за мир на Балкану".

Протести против Милошевића 1997. године у Београду „Ја сам једноставно против рата. Тамо где се ја питам, где мој глас одлучује, рата неће бити.“
(Слободан Милошевић)
Пад
4. фебруара 1997. године, Милошевић је признао победу опозиције у неким локалним изборима, после 11 недеља препирања око резултата.

По Уставу је имао право на само два мандата као Председник Србије, па је 23. јула, 1997. године Милошевић преузео функцију председника СР Југославије (сада Србија и Црна Гора).

Слободан Милошевић и његова жена Мира Марковић гласају на изборима 24. септембра 2000.Оружане акције албанских сепаратистичких група и противакције српске полиције и војске на Косову кулминирале су 1998. године. Бомбардовање СР Југославије од стране НАТО је почело 24. марта 1999. године, а завршило се у јуну исте године када је Милошевић наредио да се повуку војска и полиција са Косова. 27. маја 1999, Милошевић је оптужен за злочине против човечности који су наводно почињени на Косову.

„Када је почело бомбардовање појавиле су се избеглице, наравно као резултат бомбардовања, и то сви знају... Сви беже због бомбардовања - Срби, Турци, Роми, муслимани. Наравно, број Албанаца је највећи. Сви беже. Птице беже, дивљач бежи.“
(Слободан Милошевић)
Милошевић потписује 24. јула 2000. године Закон о избору председника СРЈ и расписује изборе за председника и скупштину СРЈ. Према закону на изборима побеђује кандидат који освоји већину гласова бирача који су гласали. Када ниједан кандидат не добије ту већину, у року од две седмице одржавају се поновни избори са само двојицом првопласираних кандидата на листи. Против Милошевића се на председничким изборима 2000. кандидовао председник Демократске Странке Србије Војислав Коштуница као кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС). Избори су се одржали 24. септембра и по првим прелиминарним званичним резултатима Савезне Изборне Комисије (коју је контролисао Милошевић), Коштуница је освојио 48,22%, а Милошевић 40,23% гласова. У изборном штабу ДОС-а објављено је да је Коштуница победио са преко 50%. Након протеста 5. октобра Савезна Изборна Комисија саопштила је коначне резултате према којима је однос гласова између ове двојице кандидата на изборима био 50,24% према 37,15%, односно да је Коштуница победио у првом кругу избора.

Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се 5. октобра 2000. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили великој изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима. Такође је захтевано и да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.

Нови председник СРЈ Војислав Коштуница се обраћа протестантима 5. октобра 2000. у БеоградуПредседник Савезне изборне комисије је обавестио председнике изборних комисија изборних јединица да су "приведене крају припремне радње" за други круг председничких избора, 8. октобра. Војислав Коштуница је затражио од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: "Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом".

Присталице ДОС-а долазиле су у Београд од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС-а. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду Скупштине. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Полиција је бацила сузавац и у близини зграде Радио-телевизије Србије, док је багер кренуо да се пробије до улаза. Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 сати.

Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи. Било је то прво јутро без диктатора на власти.

Милошевић на првом саслушању у Хагу6. октобра се Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. 7. октобра је Др Војислав Коштуница положио председничку заклетву пред посланицима Савезне Скупштине као први демократски председник Југославије.

Одлазак у Хаг

1. априла је ухапшен бивши председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић осумњичен за злоупотребу службеног положаја. Хапшење је започето 30. марта, а окончано након два дана, после седмочасовних преговора о предаји. Хапшењу су претходиле даноноћне страже присталица и симпатизера СПС и ЈУЛ-а испред куће у којој је Милошевић боравио. 28. јуна је изручен Трибуналу у Хагу на основу Уредбе Владе Србије.

Суђење

После пребацивања Милошевића у Хаг, оригиналној оптужници за ратне злочине у Косову су придодате и оптужнице за геноцид у Босни и ратне злочине у Хрватској. 30. јануара 2002. године, Милошевић је оптужио хашки трибунал да је извршио "зли и непријатељски напад" против њега. Суђење је почело 12. фебруара у Хагу, Милошевић сам брани себе и не признаје законитост судске јурисдикције.

Његова популарност међу Србима и Југословенима је нагло порасла кад је почело суђење. Милошевићеве присталице сматрају суђење за травестију против истине и правде, као и кршење националног суверенитета. Милошевић има екипу у Београду која му помаже око суђења. Често му шаљу информације из датотека тајне полиције. Трибунал треба да докаже да је Милошевић имао команду у Хрватској и Босни, барем де факто, јер као председник Србије у то време он званично није имао толику контролу.

Суђење је и даље контроверзна тема. На њему је било много конфликтних и чудних сведочења, који су снажан аргумент за теорије о заверама и неистини са свих страна. На пример:

Сведочење генерала Весли Кларка у којем је генерал рекао да је Милошевић тајно дошао код њега на једној конференцији да призна претходно знање за масакр у Сребреници, а у истим доказима да НАТО није имао никакве везе са ОВК.
Изјава бившег шефа ДБ-а Радета Марковића да је написана изјава о Милошевићевим злочинима отета од њега силом.
Изјава Лорда Овена (аутор Венс Овен Плана) да је Милошевић једини вођа који се константно залагао за мир и да је било какав акт национализма био "анатема" за њега.
Сведочење хрватског председника Стјепана Месића, које је Милошевића теретило за рат у Хрватској и СФРЈ, али истовремено не излажући никакве нове доказе о томе.
Сведочење покојног председника Косова Ибрахима Ругове, које терети Милошевића, а које је он окарактерисао као неистинито.
Исказ Војислава Шешеља, који је тужилаштво одбацило као неистинит. Том приликом Шешељ је признао да је много пута током 90-их година лажно оптуживао Милошевића, чак и за ратне злочине, све у сврху политичке борбе.Ово сведочење је уједно и најдуже до сада на суђењу,јер је трајало нешто више месец дана.
Сведочење црногорског члана последњег предедништва СФРЈ Бранка Костића да Милошевић није крив за рат у Хрватској, као ни за злочине који му се преписују.

Болест и смрт
Током суђења, почели су да се јављају озбиљни здравствени проблеми код Милошевића. Патио је од слабог срца и осталих делова кардиоваскуларног система. Више пута је суђење одгађано због његова здравствена стања. Суд му је неколико пута забранио пут на лечење у Русију.

Од последица болести Слободан Милошевић је умро у притвору у Шевенингену 11. марта 2006. године

Izvor: Wikipedia