Vječnaja pamjat!

Svim vjernicima SPC izražavam iskrenu sućut.

Neka mu je vecna slava,veliki covek je bio...

Slava mu.

Iako ja ne verujem u boga i ne zanima me nesto posebno religija,moram da priznam da je bio fenomen,veliki covek.Sve najbolje mislim o njemu.Bio je za primer.

Nikad necu zaboraviti njegov komentar ,kad je video na nekom skupu sta voze vladike(C5,A6,skoda superb,pasat,kompas itd.) rekao je "sta bi tek bilo da se nisu zakleli na skromnost" . A on je koristio gradski prevoz,svaka mu cast.

Neka mu je večna slava.

Moje saučešće svim vernicima.

ni manjeg tela ni veceg coveka... i vernici i oni koji to nisu su izgubili mudrog i plemenitog poglavara... tek ce nam nedostajati... pokoj mu dusi

Svetski mediji javili su pod oznakom hitno da je umro srpski patrijarh Pavle, za koga su rekli da je vodio Srpsku pravoslavnu crkvu kroz njenu postkomunističku obnovu i tokom burnih devedesetih godina.

U izveštajima iz Beograda podseća se na to da je patrijarh Pavle došao na čelo Srpske pravoslavne crkve 1990. godine neposredno pred "krvavi" raspad bivše Jugoslavije.

Agencija Asošiejted pres (AP) ističe da je preminuli patrijarh bio ugledan teolog i lingvista i da je bio poznat po verskoj poniznosti i skromnosti.

AP naglašava da je patrijarh Pavle preuzeo vođstvo SPC u trenutku kada je padom komunizma prekinuta višegodišnja državna politika potiskivanja vere.

"On je vodio crkvu tokom burnih godina Balkanskih ratova iz devedesetih i pada režima bivšeg predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine", navodi AP.

Agencija Frans pres podvlači da je Srpska pravoslavna crkva pod vođstvom patrijarha Pavla imala veliki uticaj u narodu.

Agencija Frans pres navodi da je pre izbora za 44. patrijarha Srpske pravoslavne crkve Pavle služio kao episkop na Kosovu, koje Srbija smatra svojom južnom pokrajinom i koje za Srbe predstavlja kolevku njihove kulture i istorije.

Frans pres podseća da se SPC mobilisala da spreči nezavisnost Kosova koje su albanske vlasti u Prištini objavili u februaru prošle godine.

Francuska agencija takođe naglašava da je Pavle smatran kao umereni element u okviru SPC-a.

Britanski Bi-Bi-Si (BBC) na svom vebsajtu navodi da je SPC crkva, posle pada komunizma i jačanja srpskog nacionalizma, povratila vodeću ulogu dok je patrijarh Pavle bio na njenom čelu.

Agencija AP naglašava da je preminuli patrijarh često govorio protiv etničkih ratova koji su pravoslavni Srbi vodili protiv Hrvata katolika i bosanskih muslimana tokom "najkrvavijeg sukoba u Evropi od Drugog svetskog rata".

Agencija Rojters piše da je za patrijarha Pavla Kosovo bilo na vrhu prioriteta od kada je postao patrijarh 1990-godine "kada su rastuće tenzije između pravoslavnih, katoličkih i muslimanskih vernika u Jugoslaviji vodile do nasilnog raspada te komunističke zemlje".

Rojters ističe da kritičari patrijarhu zameraju da nije uspeo da spreči sveštenike sa čvrstim stavom koji su podsticali srpski nacionalizam protiv Hrvata katolika i bosanskih Muslimana i koji su javno blagoslovili pripadnike paravojnih formacija koji su činili ratne zločine u Hrvatskj i Bosni.

AP takođe navodi da je Srpska pravoslavna crkva na kraju prekinula tradiciju formalne neutralnosti 2000. godine, i da je otvoreno pozvala Slobodana Miloševića da se povuče posle bombardovanja NATO 1999. godine.

"Poziv crkve za ostavku Milošviću - koju je on ignorisao - pomogao je da dovede do narodne pobune i na kraju je doveo do rušenja autokratskog predsednika u oktobru 2000. godine", piše AP.

Nemački Prese na svom vebsajtu podseća da se Srpska pravoslavna crkva nalazi na vrhu institucija u koje se najviše veruje u Srbiji.

Izvor: MTS-Mondo

Pokoj mu dusi,bas mi je zao

slažem se , večna mu slava...

Живот по јеванђељу

"Будимо људи"

Патријарх Павле (Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, у данашњој Хрватској. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.

Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.
Сећање на патријарха Павла
Емисија о патријарху на РТС-у

Радио-телевизија Србије ће вечерас од 20 часова на Првом програму емитовати први део троделног документарног филма "Патријарх Павле, живот по јеванђељу".

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка.

Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете "врло слабашно", поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.

Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота.

Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

Епископ обновитељ

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.
Patrijarh-Pavle-2.jpg

Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, "Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког" (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III" (1998).

Приређује допуњено издање "Србљака", које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује "Христијанскије празники" од М. Скабалановича.

Заоставштина

Аутор је и издања "Требника", "Молитвеника", "Дополнитељног требника", "Великог типика" и других богослужбених књига у издању Синода. "Питања и одговори чтецу пред преоизводством" објављује 1988. године, а "Молитве и молбе" 1990.
pavle-i-aleksej.jpg
Архивска фотографија: Патријарх Павле са некадашњим патријархом московским и целе Русије Алексејем Другим, 1999. година.

Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака "Октоих" из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле дуго година је био председник Kомисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.

Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао "Службеник" на српском језику.

Oд када је српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду.

Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.