Napisao sam malopre jednu novu priču (kao i svakog ponedeljka).
Evo linka ka njemu :
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/11/kia-ne-volim-te-za-sada.html

Koga ne zanima da vidi i fotose, evo i ovde ću da iskopiram taj tekst.
Da ponovim još jednom da ne mogu za svaki forum posebno da uklapam slike i tekst. Na nekim forumima i ne mogu da se kače fotografije, na nekima se automatski umanjuju... uglavnom različito funkcioniše.
A, i moram malo da reklamiram blog, što jes', jes'...





KIA, NE VOLIM TE... ZA SADA !

Kada sam stigao na svoje radno mesto u jednom gradu, nisam odmah ni primetio da je prodavnica na uglu pored mene zatvorena. Kasnije sam tek video da su je ispraznili i nalepili na izloge one papiriće na kojima piše da se izdaje. Super, rekoh, samo da ne nađu nikoga tamo negde do proleća, da bih u slučaju kiše mogao da se sakrijem pod njihovu tendu. Kada nema nikoga i ničega u radnji, i izlozi su prazni, nema ko (i zašto) da se buni, ako sviram tamo.
Al', ne lezi vraže!
Popodne, istoga dana, čekalo me jedno neprijatno iznenađenje. Baš na mestu na kome sviram, neki teča je bio parkirao svoj auto! Gledam okolo, čekam da naiđe... Ipak je to pešačka zona. Nije valjda tol'ko lud da rizikuje da mu napišu kaznu.   Počnem ja da vadim stvari, da se polako pripremam, sve u nadi da će za to vreme vlasnik auta da naiđe i oslobodi mi mesto. Ali, njega nema...
Setim se ja da ovi što pišu kazne (opštinska policija), kada vide da se tako šašavo parkirao, obično prvo dunu malo u pištaljku, jer je velika verovatnoća da je to neko iz neke obližnje prodavnice.


Imam i ja kod sebe, u torbici, neku pištaljku, pa rekoh, aj' da probam sreću. Dunuću, pa kada čovek dođe, lepo ću da ga zamolim da pomeri auto. Ta moja pištaljka je stvarno dobra, mislim jako svira.  Nije k'o one dečije (nema onu lopticu unutra), nego je baš za profesionalne (fudbalske, valjda... ) sudije. I stvarno se jako čuje.
Ona mi je "slučajno" upala u kesu sa krompirom u jednom velikom supermarketu (i "slučajno" nije bila u svojoj ambalaži, već "gola"... ), pre jedno 7-8 godina. Pa, nisam valjda bio lud da dam 8 evrića za običnu duvaljku...
A, ona mi je, pored noža i pištolja (liči na gan, ali je upaljač, zapravo), koji mi stoje u autu, još jedno od odbrambenih "oružja" (imam i neki lovački nož u torbici). Ako bude neke frke, mogu da počnem da zviždim, napravim galamu i tako privučem pažnju. Nije još bilo takvih situacija, al' nikad se ne zna. Bolje da ne čekam da se prvo desi, pa posle da se naoružavam...

Elem, sagnem se ja dole i počnem da, kao, nešto muvam po svom rancu... Onda stavim neprimetno pištaljku u usta i dunem tri puta, al' onako "krvnički", što bi se reklo, da mi je posle pet minuta zujalo u ušima. Nisam najbolje video reakciju ljudi, jer sam gledao prema dole, pretvarajući se da nešto tražim po rancu, ali, čini se  da sam malo uzbunio vlasnike skutera, parkiranih naokolo. Takođe, i jednog čoveka, koji je imao parkiran automobil u blizini, i koji je ostao još koji minut pored svog mercedesa, za svaki slučaj. Iako nije video ko je to svirao. Verovatno su i mnogi iz obližnjih radnji "dzvirnuli" napolje, da vide o čemu se radi, a možda i nisu, pretpostavljajući da je to samo neki pandur, jaka stvar...
E, sad... bilo bi lepo za ovu moju priču da sam ja, kao, ispao tu nešto pametan... ali nije bilo tako. Taj teča nije bio u blizini da bi čuo moju "zviždaljku" (inače bi dojurio, sigurno je!).
Šta ću ja... pošto sam već postavio stvari, sa namerom da ih samo pomerim za dva metra kada se auto skloni, počnem ja tu da sviram. Svirao sam tako jedno pet minuta, ali, nekako sam se glupo osećao delimično zaklonjen (iza tih kola), pa da se ne bih više nervirao, pređem na drugo mesto, 5 metara dalje, na istoj toj raskrsnici.


Buljeći naokolo, iz nove perspektive (ranije sam uvek svirao na istom mestu, znači stalno sam gledao u istu stranu), podsetim se (primetio sam to i ranijih godina) da se ta radnja, koja ne radi više, zvala "TE QUIERO" (na Španskom: "volim te"). Eno, vidi se na fotografiji. Piše gore na tendi. A, parkirani auto je bio "Kia Picanto". Tada mi je i palo na pamet ono "Kia, ne volim te" (zato što mi praviš probleme!), pa sam počeo telefonom da pravim fotose (kao dodatak priči, koju sam već isplanirao da napišem).
Inače, kada sviram, namestim se otprilike tamo gde je zadnji desni točak od (drugarice) KIE. To mi je najbolja pozicija za tu raskrsnicu. da ne objašnjavam sad detaljno. Ono, protok ljudi, i to... Da sam im "pri ruci", al'da ipak nisam ljudima na putu (da ne smetam).

Svirajući pedesetak minuta na drugoj strani raskrsnice (koliko je proteklo dok gospodin nije pomerio auto), palo mi je na pamet da bih mogao nekada i tu da sviram. U nekim delovima godine, kada je visoko na nebu, Sunce mi pravi probleme u jutarnjim satima (dok se ne "sakrije" iza obližnje zgrade) pa bih tada mogao da koristim to novo mesto. Tako da ću, ako mi tamo bude išlo dobro, jednoga dana možda i zahvaljivati toj "Pikantnoj" drugarici, ko zna...

A, to rezervno mesto nije dobro iz par razloga. Prvo, pomenuti protok ljudi (prolaze malo dalje od mene), a takođe i zato što je tri metra iza mene neka telefonska govornica, pa da ne bih morao da slušam ljude kako se deru dok telefoniraju. Poznato je da ljudi, kada ne čuju dobro sagovornika... ONI viču! A, taj telefon je napolju, tako da mi dranje na uvce ne gine... Jedino, sada se uglavnom koriste mobilni, pa su retki oni što se 'vataju za javni telefon. Ali, zato oni što se u'vate su uglavnom starije osobe, što u prevodu znači: dranje je zagarantovano!


Kada sam te večeri završio n atom mestu (otišao sam posle na jedno drugo, na još sat i po extra-time svirke), napravio sam i ovaj snimak, na kome se tačno vidi to moje radno mesto. Onaj džukac, što sedi tamo pored pojačala je tražio bis, al' kako sam ja profesionalac i ne sviram za lepe oči, nego za pare ( koje dotični nije imao pri sebi) pokupio sam svoje stvari i otišao, i samo sam mu, u odlasku, dobacio: "aj, zdravo, tečo. Ode ti na internet, a i ne znaš to...".
Posle me je on našao tamo gde sam otiš'o da uzmem još neki evro. Ide prema meni i sve vrti repom. Baš sam hteo da ga pomilujem, al' taj se u životu nije ljudski okupao, čini mi se...


Evo, uradio sam "an-face" fotografiju tog lepotana, da ga vidite. Pogled mu jeste malo mutan i mrk, al' je duša od psa, ja vam garantujem!
Inače, psi i ostale životinje me vole, dok sam ljudima nešto manje simpatičan, jer imam brz jezik i ne pazim šta pričam, pa često umem da povredim... Uvek kažem sebi da, pre nego što otvorim usta, treba najpre da proverim da li je mozak priključen... al' stalno zaboravljam.


Sutradan sam i po dnevnom svetlu napravio još par fotografija. Hteo sam da ulovim naziv prodavnice (posle sam kod kuće, na kompjuteru, video da se, u stvari, i na noćnim snimcima on dobro vidi), i slučajno sam ulovio onoga što me sa terase susedne zgrade krišom posmatra.



A, istog dana je prošla ulicom i neka ciganka od 200 kila, koja je, dok je hodala, mlatarala rukama levo-desno, kao helihopter. Stvarno je bila ogromna. A, pošto mi je telefon bio pri ruci, snimio sam je dok na obližnjoj klupi skuplja snagu za narednih... dva'es' metara! Pa, dobro, nije joj lako da non-stop nosi tol'ki teret...


p.s.
kliknite na fotografije, da bi ste ih uveličali !

Novi-stari tekst (neznatno izmenjen):

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/12/muzicar-zalim-slucaj-al-mnogo-mi-se-jeo.html

Neće me biti par nedelja, tako da ostavljam da za to vreme na naslovnoj strani bloga
(i sa muzičkom podlogom) stoji ovaj tekst:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/12/dan-je-bio-predivan-ali-ja-sam-bio-malo.html

Srećna Nova godina...

Jedan stari tekst
ali sam, pre samog teksta, u uvodu, kopirao i neke reakcije na prethodni tekst (sa nekih foruma) :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/12/ah-taj-albinoni.html

Posle duže pauze, evo nečeg novog.
Napisao sam jedan dugačak tekst, koji sam naknadno podelio na dva dela,
tako da će sledećeg ponedeljka opet biti nešto u vezi "zimskih radosti".

Na blogu ima i 4-5 fotografija... 
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/01/svirka-u-zimskim-uslovima.html

...a, sam ću tekst i ovde da kopiram.

p.s.
ako se nekome sviđa, a da bi meni "nabacio" nove čitaoce, može slobodno da me reklamira...
mislim, ne bih se ljutio 
-može da klikne LIKE, ispod teksta na blogu,
-može da moju FB stranicu ( http://www.facebook.com/ulicni.muzicar ) predloži svojim prijateljima
-može da ostavi link na svom zidu (na FB)
...


Evo teksta:



SVIRKA U ZIMSKIM USLOVIMA


Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. Mnogi se čude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako svi misle da je to nešto što se radi leti, kada je lepo vreme, i u turističkim mestima. Možda je kod nekih kolega, kojima je sviranje na ulici dodatni posao (ili čak i nije posao, već zajebancija), zaista tako, ali ja, kao dugogodišnji profesionalac, ne mogu sebi da dopustim predugačke pauze, tako da nisam u mogućnosti da ispoštujem to pravilo... jedino da odem u Afriku, pa da tamo sviram.


Pošto ne misle da se može svirati i zimi, pitaju me ljudi često da li ja samo sviram ili i RADIM nešto u životu (dobro, sviruckanje retko ko smatra ozbiljnim radom, a i ne misle ljudi da mogu dovoljno da zaradim baveći se time, pa zbog toga...). Kada sam dobre volje, objašnjavam im da ja stalno sviram, tako da mi to jeste jedini posao. Nekada, pak (ne mora obavezno to da bude razgovor sa prolaznicima, na mom radnom mestu), kada mi nije do ljubaznosti, ja pitam : "A, ti? Kojim se tim poslom baviš?" I, posle, kada dobijem odgovor, dodam: "Samo to? Ne radiš još nešto? "

E, sad...
Kao što sviranje u letnje vreme ima svojih mana i vrlina, takav slučaj je i sa zimskim "guslanjem". Prvo što pada na pamet je, naravno, hladnoća. Međutim, nisam ja od juče. Nabavio sam sve što treba da sebi olakšam zimske muke.
Imam čizme za tri broja veće (broj 46), tako da mogu da obujem nekoliko para debelih čarapa. Zatim, imam onaj materijal kojim se pune jakne, pa skrojim sebi čarape (tj. nekakve obloge za stopala). To je ono, kao nekakva veštačka vuna, ne znam kako se tačno zove. To može da se kupuje na metar i u različitoj debljini. Lepo ja to isečem makazama i napravim i dodatke za prste i za odozdo (to su kritični delovi stopala). Pa, onda odozgo obujem super elastične čarape (lako i puno mogu da se razvlače).
Od pomenutog materijala stavim po potrebi i obloge na noge. Od kolena (uključujući i njih) pa na dole, ali samo sa prednje strane, jer za tamo, pre svega, postoji potreba. Naravno, "super elastičnim čarapama" (kojih imam više parova, podrazumeva se...) mogu da se iseku prsti, pa da se onda one povuku prema gore, da bi držali te obloge na nogama. Takođe i za donji deo leđa (ne mislim na guza!) treba jedno parče te "veštačke vune".
Debele skijaške pantalone - obavezno! Imam ih u tri veličine, pa mogu, ako zatreba i sva tri para odjednom da obučem. Naravno, ispod njih je ili pidžama, ili neka deblja trenerka (sve imam u više primeraka, da se ne ponavljam stalno...).
Gore je najmanji problem: majica, bluza (jedna, dve, tri...), debeli džemper (dugačak, pa ide u pantalone) i jakna koja nije kruta (jer bi mi to smetalo dok sviram). Par pletenih kapa sam rašio na vrhu, pa sam od njih napravio nekakav "šal bez krajeva" (ili "kružni šal"), pa i to koristim po potrebi (bluze sa rol kragnom samo izuzetno). Na glavi pletena kapa: imam ih tanjih, debljih, manjih, većih...
Ostaju ruke, to jes' prsti. Tu je glavni problem, ako je temperatura u minusu. Dobro, imam rukavica bez prstiju, takođe različitih između sebe (neke tesnije, neke šire), pa mogu i više njih odjednom da navučem (redak slučaj). Teško je svirati sa njima, ali šta da se radi... bolje i tako nego da čekam leto.
Kada je stvarno hladno (a dešavalo mi se da počnem svirku na temperaturi od -5, -6, pa onda sviram 4, 5 sati i, u međuvremenu, još više zahladni), ja onda na sebe natrpam sve što stignem, pa onda kao nekakav robot, ili medved, (jedva se krećući) krenem da radim. I nije mi hladno.
Jedino ti prsti... Još ako duva neki fini zimski "povetarac", onda je stvarno zabava na nivou. Žice na gitari su od gvožđa, prsti su (na vrhovima) goli, pa nije ni malo prijatno. Kada je stvarno nepodnošljivo hladno, moram posle svake pesmice malo da protrljam svoje prste. Ili, dok sviram, njima lupam jako po žicama (pojačalo reguliše jačinu buke koju proizvodim, da podsetim...), ne bi li ih malo zagrejao. Pomaže samo delimično. Zima je zima.


Desi se često da neko od prolaznika ne može da odoli a da ne čuje kako to uspevam da sviram po mrazu, a još uvek mrdam (nisam se smrz'o), pa me priupita da l' mi je hladno (a, siguran je da jeste). Ja onda počnem da kenjam, kao... "pa, znaš, dobro sam se obukao, samo prsti malo..." U stvari, gledam njega jadnička, koji je, recimo, samo u farmericama, i mislim u sebi: "Pa, tečo, i ja da sam obučen k'o ti, i ja bih cvokotao zubima!"
A, ovako, kada izgledam kao neki debeljan od sto dva'es' kila, a nemam tol'ko (sa svim tim što sam obukao), normalno da mi hladnoća ne smeta kao ostalim (normalno obučenim) ljudima. Iako se oni kreću a ja sam statičan, što je, kada je niska temperatura, otežavajuća okolnost.


Jeste da se ljudi "krste" kada me vide da (posle ponoći, recimo) sviram po hladnom vremenu, ali, pošto tada ubacuju više para nego obično, ja ne sekiram mnogo zbog toga. Dobro, jasno mi je da mnogi to rade iz sažaljenja, ali, kažem, ja ne pravim pitanje. Pos'o je pos'o, i pare su pare... Ima toliko poslova koji se rade napolju, na otvorenom. Nije moj baš jedini.

Kada sam na dužoj zimskoj turneji, umesto kupanja se brišem onim vlažnim maramicama, koje se koriste za bebe (kada se ukenjaju). Naravno, koristim najkvalitetnije (nema štednje). "Okupam" se lepo, pa se presvučem (majica, čarape, gaće i to...) i k'o nov sam. Komplet "kupanje" povremeno (svaki, treći dan, otprilike), dok samo određeni (kritični) delovi tela češće, normalno.
Pranje kose mi je bio najveći problem, pa sam ranije često svirao sa kapom na glavi (kamuflaža). Ponekad sam znao da, na nekom parkingu, zagrejem vodu u šerpi (imam malu plinsku bocu), pa operem glavu, ali sam nedavno otkrio jedan novi sistem: kada krenem nekuda, stavim plastičnu flašu (sa vodom) od 2 litra (može i dve flaše) tamo ispod haube, blizu motora (od kombija) i ona se tamo zagreje, pa onda stanem negde na putu (često menjam gradove...) i operem si lepo kosu. Flaša sa vodom može da se zagreje čak i unutra, kada je stavim tamo gde udara vruć vazduh od grejanja, ali treba malo više vremena (par sati).

Sve u svemu, ni zimi... nema zime!

P.S.
Nije oduvek bilo ovako kao što je danas. Postepeno sam, tokom vremena, novim dodacima obogaćivao svoju zimsku sviračku opremu.
Sećam se kada sam jednom, početkom devedesetih u Novom Sadu, svirao u "Zmaj Jovinoj" po vrlo, vrlo hladnom vremenu. Na svakih pola sata sam ulazio u obližnji kafić, da (kao) popijem kafu (koju inače ne "trošim").
U stvari, da bih se malo vratio među žive. Verovatno je napolju bilo 7, 8 stepeni ispod nule, a ja sam imao samo tenerku ispod pantalona...

Odusevio si me majstore, svaka cast. Vec 2 i kusur sata sedim ispred kompa i citam tvoje price.  Definitivno cu vise od sada obracati paznju na ulicne svirace. 

Vau, bas si pro(fesionalac). Zbog zimske price kazem. Kolko detaljno pristupas bio bi dobar i u svakom poslu.

Kada je stvarno hladno (a dešavalo mi se da počnem svirku na temperaturi od -5, -6, pa onda sviram 4, 5 sati i, u međuvremenu, još više zahladni), ja onda na sebe natrpam sve što stignem, .pa onda kao nekakav robot, ili medved , (jedva se krećući) krenem da radim.



Haha, smjesno mi. Zamislio sam sliku. 

Inace kakav si ti za sviranje ovako za drustvo, znas li da pjevas ista, znas li domace rok "hitove".
Jel imas povremeno neki ozbiljniji bend?

@stefaneka



@Slagvort
Nisam nikada pevao, tako da ne bih znao da ti odgovorim da li znam ili ne znam...
možda i znam (a to i ne znam)...

 
Nikada nisam svirao u bendu, ne računajući ono neozbiljno na samom početku (pisao sam o tome)

Kao i prošlog ponedeljka, o zimskim "radostima":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/01/spavanje-u-zamrzivacu.html

ima par fotografija na blogu, a teksta evo i ovde :




SPAVANJE U ZAMRZIVAČU


Dobro, nije baš kao u zamrzivaču, al' sigurno je hladnije nego u frižideru... mislim, ponekad. Kod mene kući u frižideru je temperatura +4 stepeni, a ja nekad spavam i na "negativnoj" temperaturi. Ali, ipak nije toliko strašno kao što može da se učini na prvi pogled. Evo, opisaću malo kako sve to izgleda:
Krevet mi se sastoji od dva debela sunđera, a nekada stavim i ćebe (presavijeno na pola: znači, kao da su dva...) ispod čaršava. Imam 4 debela ćebeta za pokrivanje (pa sad, kad kol'ko treba...), vreću za spavanje (sa kapuljačom)...
Jednu super debelu jaknu, koju uvek nosim sa sobom (za "ne daj Bože") koristim za noge: uvučem joj rukave unutra i onda je ona kao nekakav džak, pa u njega ubacim noge, ako je baš hladno. A, dešava se da sa svirke, sa temperature od minus... šta ja znam koliko već stepeni, dođem u kombi (ili na spavanje, ili na popodnevnu pauzu), a unutra... debeli minus! Minus 4, minus 5... Skoro pa kao u zamrzivaču.

Ranije sam se grejao na plin. Dok sam spavao, stavljao sam na prednje sedište (na neku tepsiju) plinsku bocu (jednu ili dve). Koristio sam one male, za jednokratnu upotrebu. Ali, dugo već ne koristim taj sistem. Jbg, što sam stariji, sve više se plašim da se ne spalim, iako mi je mali protivpožarni aparat uvek pri ruci. Ipak je to otvoreni plamen. Može da se pokvari ono tamo gde se reguliše jačina, a u tom slučaju bi taj plamen mogao da dostigne visinu i do 1m. Osim toga, kada sam se grejao na plin, često su prolaznici kroz prozor buljili unutra, pitajući se kakva li je to vatra u automobilu, pa sam se bojao da mi ne navuku policiju, koja bi možda mogla i da me "protera" iz tog mesta. Zbog nelegalnog posla kojim se bavim, ili zbog spavanja u centru grada. Mog'o bi' da biram.

Inače, mene ljudi spolja ne mogu da vide, jer su mi prozori zabarikadirani. Znate ono što se leti koristi za sunce, na vetrobranskom staklu (tzv. šoferšajbna)? E, to! Svuda okolo. To je fina stvar, zato što štiti i od svetla.

Moram i da istaknem da ja, računajući sve krevete u kojima sam u životu spavao, najlepše spavam (neverovali ili da) upravo u mom FIAT Doblo'-u. Nekako volim da se na nešto naslonim kada spavam (a, spavam na strani), pa mi je 60cm širok krevet u kombiju nekako idealan. Lepo se ušuškam i...
A, ni buka od automobila (kada sam parkiran u nekoj prometnoj ulici) mi ne smeta nešto naročito. Ja čak nekada pustim i muziku da mi svira dok spavam. Jedino, kada đubrari prođu sa onim bučnim kamionima (ponekad u cik zore), malo mi zasmetaju sa tom svojom galamom, mada su me nekoliko puta i spasili (da ne zakasnim na posao pre podne), kada sam se uspavao, tako da im ovom prilikom javno zahvaljujem.
Znači, fino spavam u kombiju. Ali zato, kada spavam kući na dušeku, osećam se kao da sam na trpezarijskom stolu (jer je krevet malo i visok). Dok nisam bio oženjen i spavao sam sAm, uvek sam se "lepio" za zid, ali sada je (bračni) krevet na sred sobe, pa se mučim.
Eto ti, pa se ženi!

Nego, da se vratim na zimske radosti. Znate li koji mi je najveći problem? Vlaga, koja se stvara po unutrašnjosti moje "kuće putujuće". Stvarno ne znam kako to da rešim. Prozori, unutrašnji metalni delovi... voda, brate! Naravno, kada je napolju baš hladno, jer o tome sada pričamo. Novine, salvete, knjige i ostala "papiristika", koja je unutra... skroz omekša od vlage. Znam da nije zdravo spavati u takvim uslovima i grejanje na plin bi moglo da posluži ujedno i kao "sušilica" za vazduh, ali već nekoliko godina nisam "palio" plin u autu, nego (ako je baš potrebno) upotrebim sve iz repertoara za pokrivanje, plus spavam u pidžami (koju inače kod kuće retko koristim) i plus sa vunenom kapom na glavi. Kažem, ako je baš mnogo 'ladno...

Kada menjam grad (obično noću), onda iskoristim putovanje da i zagrejem svoju "spavaću sobicu", a nekada i dok sam parkiran upalim motor i pustim grejanje do "daske", pa napravim za pola sata temperaturu +30. Nije skupo: možda se 1 litar benzina na sat potroši, ali da spavam a da auto radi... ne ide. Jednom davno mi je "Zastava 101" prokuvala, jer sam zaspao a nisam isključio motor. Dobro, FIAT nije Zastava, nego da ne privlačim pažnju...

A, šta ću sa tom odvratnom vlagom - pojma nemam, zaista! Ima da navučem nešto na pluća. Jedino se uzdam u činjenicu da se to spavanje u vlažnom ne događa tako često, a kada se desi, ne bude vezano zaredom baš mnogo dana. Probao sam da otvorim malo prozore, ali ne pomaže previše. Jedino da ih skroz otvorim. Tako ne bih riknuo od pluća, al' bi zato od nečeg drugog (ukokao bi me neko). Od nečega se na kraju mora i umreti, šta da se radi... Zato, šta je-tu je, idemo dalje!


P.S.
Kada je mnogo hladno, a hteo bih, recimo, sutra ujutro da doručkujem "Nutella" i lebac, moram još prethodno veče da izvršim određene pripreme. Krem se na hladnoći toliko stvrdne, da jedva može nožem da se seče. Zato ja fino stavim Nutelicu (teglicu) pod ćebe i onda mi tako zagrljeni spavamo zajedno.

.

Novi tekst je na :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/02/malo-su-me-hapsili.html


Tamo se nalazi ceo tekst, dok će na forumima on biti podeljen na dva dela.





MALO SU ME HAPSILI... (prvi deo)


Ovaj post koji sledi, dođe mu kao nekakav izveštaj sa upravo završene četvorodnevne (mini) turneje:

U četvrtak popodne-uveče sam svirao u mestu A. Kada sam završio (oko 22h) krenuo sam u mesto B i naravno iskoristio priliku da se usput ogrejem (dok vozim).
To drugo mesto se nalazi blizu nekih planina. Stoga je tamo dosta hladno, pa sam morao da radim  pod punom zimskom opremom. Svirao sam, dakle, u tom drugom gradu u petak preko dana (11h-14h) i uveče (19h-24h), a planirao sam da ostanem i u subotu. Ali, kada sam se vratio sa večernje svirke i video kolika je temperatura u kombiju (bilo je minus 3,9), odlučio sam napustim to ledeno mesto i odem u grad C. Grejanje usput, normalno...
U to mesto C "natrčim" obično subotom uveče, jer se tamo ljudi muvaju po toj centralnoj zoni grada do kasno u noć. Nedeljom ujutro obično spavam (ne radim), jer subotom završavam jako kasno: najčešće oko 4 (noću!). Znači, po danu (u radno vreme) nisam odavno svirao tamo kod njih (nekoliko godina). To je bio još jedan od razloga za izmenu plana (osim hladnoće): nada da će zarada biti dobra.

Kada sam prvi put u životu svratio u taj grad, 2000-te, posle samo 15-20 minuta su me "uhapsili", tj. odvezli me u policiju na "savetovanje". Ono "ne možeš da sviraš ovde kod nas itd..." Kasnije nisam više imao problema, iako sam 5-6 puta godišnje navraćao kod njih, ali, kao što rekoh, obično subotom i nedeljom uveče, pa možda zato...

Živi u tom gradu jedan klošar koji stalno se muva tu po centru. Jednom mi je detaljno opisao vremensku prognozu za taj dan. Kao, "sada je sunčano, ali uveče će se naoblačiti a biće i kiše". Ko zna gde li on to saznaje. I stvarno je bilo kiše toga dana, pa nisam mogao da sviram.
Inače, on "radi" samo danju. Daju mu iz prodavnica brze hrane ono što im ostane od prethodnog dana, nedeljom se mota oko obližnje crkve, snalazi se čovek, šta će...
Sad u subotu, taman sam završavao pripreme, i taman da počnem da sviram, eto njega. Otprilike ovakva konverzacija:
JA: "E, zdravo..."
ON: "Gde si ti, dugo te nema?"
JA: "Pa, tamo-'vamo... dađem ja ponekad, ali samo uveče sviram."
ON: "Pazi se, jer policija 'lovi' u poslednje vreme..."
Ja slegnem ramenima, u fazonu "šta da se radi..."
ON: "A, znaš, je li?"
Ja opet slegnem ramenima, kao "pa, šta da radim, moram da sviram..." (pa, neću valjda unapred, bez opomene, da bežim?)

Ode on, a ja pomislim: "E, j.... ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"



- nastavak priče u petak...