Novi tekst, koji se oslanja na jedan stari,
POZNATE LIČNOSTI KOJE SU UBACILE NEKU KINTU... ILI NISU!
 
se nalazi na blogu : www.ulicni-muzicar.blogspot.com


Ne mogu da kopiram tekst na forumu, jer ima 15 fotografija,
pa bi trebalo sve njih da penjem na www.tinypic.com najpre...
(na blog ih kačim direktno iz kompjutera)
plus, da uz svaku sliku ide prateći tekst, na pravom mestu...

Da, uz svaku fotografiju ide opis situacije u kojoj je dotična osoba ubacila neku kintu u moje koferče (ili nije...)
Neki opisi su dosta opširni !

A, ličnosti?
političari, glumci, muzičari... neki više, neki manje poznati !


da ponovim da linkove za nove tekstove ostavljam na facebook stranici "Ulični Muzičar"
(  http://www.facebook.com/pages/Ulicni-Muzicar/153193608036578?v=wall&ref=ts )
Počeću i da šaljem poruke članovima te stranice, tako da, ako ste na facebooku... nema zime.
(prijateljstva na FB prihvatam - takodje "Ulični Muzičar", kao i stranica, ali, nisam baš aktivan tamo...)


evo linka ka tom novom tekstu :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/poznate-licnosti-koje-su-ubacile-neku_7356.html

Zanimljiva tema....da li poznajes tipa koji svira u Gospodskoj ulici u Zemunu???

jok, tebra... nisam bio u BG 7 god. (a, tek u Zemunu)
možda ga znam , ako je nekada davno svirao u Knezu ...



napomena: Kritikovan sam na jednom forumu zato što prozivam ljude koji "nisu platili".
te sam malo ispravio (prethodni) tekst, da ne bih bio antipatičan...

ZEZNULA ME MALO ŽENA, PA SAM OBORIO REKORD




Čula je (prethodne večeri) na TV da će biti kiše, pa sam ja poranio na posao. Juče je bila nedelja, a, nedeljom ljudi šetaju po ceo dan: penzioneri ujutro, kasnije i svi ostali. Nije mi se doručkovalo, tako da sam poneo sa sobom malo hleba i neku konzervu, da bi jeo u pauzi. U kolima sam imao paket od 4 kroasana, pa sam i na njih računao. Dok sam vozio na posao, otvorim jedan kroasan, pa, pošto vidim da njih mogu (za slatko sam uvek spreman), pojedem i drugi i treći. (Vode sam popio nešto sasvim malo, tu nema šale [kada su duže svirke u pitanju]) ! Super - pomislih - sad sam spreman za četvoročasovni rad! 4 sata, pauza za ručak, pa još 4 sata. Prethodnog me dana bilo mrzelo da idem da radim, pa sam morao (po kazni) toliko da sviram (da bih nadoknadio propušteno). Jedino ta kiša da me ne prekine... BIlo je oblaka, što jes'-jes'!
Ako vidim da se sprema ta kiša, produžiću "prvo poluvreme" sve dok ne počne da pada - isplaniram ja lepo. Presvučem se, u kolima, u radno odelo i krenem. Obično se još pre polaska (u garaži) spremim, ali sada nisam bio siguran koliko "debelo" da se obučem, jer nisam još od proletos svirao u pre podnevno vreme. A, to mesto gde je trebalo da sviram je na otvorenom, nema hladovine, pa, ako bude vedro... mislim, da ne preteram u oblačenju.
Počeo sam da sviram u 11:13.
Planirao sam da oko 15 h napravim pauzu za ručak. Dok pokupim stvari, dok odem, dok jedem, dok se vratim i ponovo pripremim... pauza bi bila bar 45 minuta. Došlo vreme za "tajm aut", al' ja vidim... nisam gladan, ne ide mi se u WC (normalno - iz kreveta sam otiš'o pravo na pos'o, a, i  nisam popio mnogo vode). Reših da nastavim, pa da možda i ne pauziram, ali da zato ranije završim. A, možda me i kiša prekine, pa je zato bolje da sviram dok se može...
Žena je trebalo sa sinom da ide u pozorište da gleda neku predstavu za decu (od 18h), pa smo se ujutru dogovorili da ih ja vratim kući posle predstave. Tako ja isplanirah da sviram do sedam, pola osam... Došlo to vreme, a, oni se ne javljaju, ne zovu (na telefon). Sigurno nisu ni bili u pozorištu - zaključih ja...
Računam nešto... pa do 19:15 će biti 8 sati vezane svirke, a rekord mi je 9 sati. Aj, da izjednačim rekord!
Kako sam se bližio izjednačavanju, počnem da razmišlajm da ne bi bilo loše i da OBORIM taj rekord, jer ko zna kada će se ponovo stvoriti uslovi (da ne moram u toalet, da nisam gladan, da nema nekih drugih problema...). NIje uopšte lako svirati toliko bez prekida. Ja, čim odsviram jednu stvar, prelazim odmah na sledeću. Nema odmora. Jedino, povremeno, ispraznim malo koferče, kada nema ljudi u blizini (duplo dno...). Pa, samo da sediš na stolici 9 sati ima da ti utrni dupe. Plus što bole prsti, malo i ledja i vrat (kada sviram -> nagnut sam malo prema napred), butina na koju pritiska (dupla) gitara... da ne pominjem psihički zamor !
Prvo sam pomislio da sviram 9 sati i 15 minuta (jer, kada upisujem mesto sviranja i  zaradu, upisujem i koliko sam dugo svirao, ali zaokružujem na četvrt sata). Al' polako, polako... još malo, još malo...
Ima još (nedeljnih) šetača, pa mi žao da odem i ostavim ih bez muzike...
Pao već mrak, u daljini sevaju munje, ja već ogladneo, počinjem i da zevam (nije bilo popodnevnog dremeža), pa pomislih da bih mog'o da svršavam polako, (s' oproštenjem)...
Mogao sam još malo možda da sviram, mislim, bilo bi posla za još jedan sat možda, ali u 21:53 sam prošao kroz cilj!
Počeo u 11:13. Znači, "drndao" sam gitaru 10 sati i 37 minuta bez prekida, ali, računam 10:30, jer sam, kada je uveče malo zahladnelo, morao da obučem jaknu, plus 15-ak pauza od po 10-ak sekundi, kada sam "krio" pare ispod pokretnog koferčetovog dna (videti priču "MAMAC"), dva puta sam popio malo vode...
Popravio sam rekord za sat i po ! Malo li je, a? To je kao kada bi neki sprinter popravio svoj rekord na 100 metara za celu sekundu.
Zarada i nije bila nešto naročito, gledano u jedinici vremena, ali... ipak su to bile dve svirke (samo spojene), tako da... Al' nije ni važno! Današnji dan se pamti po drugoj stvari!
Taman sam ubacio stvari u auto, pojeo četvrti kroasan iz paketa, popio sokić... poče da pada kiša. Imao sam sreće: posle je padala celu noć.
Eto, glavni razlog za obaranje rekorda (nepravljenje ručak-pauze) je bio taj što mi je žena rekla da je čula na televiziji da će biti kiše u toku dana (to jest, naredna dva dana). A, ona (kiša) zakasnila (srećom), ja bio odmoran (nisam svirao nedelju dana), šetača bilo u izobilju (mog'o sam da počnem i sat ranije, i da završim sat kasnije)...

Uostalom žena me stalno davi da je ubacim u neku svoju priču, pa , eto...

p.s.
nema veze sa mnom, ali...
- Video sam juče neki bicikl za dvoje, ali samo jedan "vrti", a ovaj drugi uživa pozadi. Ima veliko, mekano sedište, kao na motoru. Malo je produžen i ojačan bio taj bicikl... i sa debljim gumama!
- Jedan mladi otac je gurao kolica, u kojima je (pretpostavljam) bila beba, ali, jureći na rolerima (po biciklističkoj stazi)!!!

I jedno i drugo sam video prvi put u životu...




P.S. na BLOGU ima i nekoliko fotografija (dve su od juče, znači TAZE!), pa IZVOL'TE...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/zeznula-me-malo-zena-i-postavio-sam.html

"Baš mi je bilo drago da su simpatije obostrane."

pazi se ti zarka koraca

a, tek ostalih... 

Za sutra pripremam (ponovo) nešto o kučićima. Možda i nije loš takav tempo: svakog ponedeljka novi tekst.
Pre podne idem u banku da stavim malo para na karticu,
pa ću posle pokušati da uplatim nešto preko interneta... (nisam siguran da ću umeti)

Ima varijanta da, za 10 $ godišnje, google skine sa adrese bloga ono "blogspot", tako da ostaje samo "com".
Tako liči na pravi sajt.
Uspeo sam da skinem onu traku sa vrha bloga, ono gde piše "sledeći bog ... napravi blog ... prijavite se ... itd "
Ako i adresa bude promenjena, biće k'o pravi sajt, stvarno.

Čekao sam da promenim adresu, ali, ima nekih problema...

Evo teksta o kučićima.
Na forumima neće biti fotografija, jer ne mogu da na svakom posebno uklapam sliku i tekst
(forumi se razlikuju izmedju sebe: menje slike, veće slike, ne mogu se postavljati slike... itd.)

Na  
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/  
je poostavljeno i 9 fotografija, pa... izvol'te !

----------------------------------------------------
---------------------------------------------------
-------------------------------------------------
-----------------------------------------------


DŽUKELAMA NE MOŽEŠ UGODITI


Uglavnom im se svidja kako sviram, ali... ne baš svima!


Moram odmah da kažem da sam ljubitelj životinja (naročito mačaka), ali, stavio sam ovakav naslov zato što mi zvuči bolje nego: "Psima ne možeš ugoditi". Pre će privući pažnju...


Kučići često imaju običaj da se okupljaju oko mene dok sviram, valjda zato što sviram tra-la-la... uglavnom soft, laganu muziku.
Od onomad držim telefon  u pripravnosti i slikam kad zatreba, pa sam, eto, pre par dana snimio i ovog džukca, koji se vidi na fotografiji.

Rešio je bio teča da "iskulira" baš ispred mog pojačala.
Bilo je još rano, pa nije bila velika gužva, ali, kasnije je ulicom prolazilo sve više ljudi, tako da...

...morao je da promeni položaj. Sa nove pozicije nije mogao da čuje baš najbolje, al' šta ja da mu radim !
A, baš je hteo na uvce da mu sviram...

Ova žena u roze bluzi je došla i počela da deli neke reklamne papire. Stala baš ispred mene... To mi već smeta, jer odvlači pažnju ljudima. Rekao sam joj da ide ili malo levo ili malo desno. Odgovorila je da one šeta, da ne stoji u jednom mestu, ali, ipak se stalno muvala tu, pa me je nervirala... Tolika ulica, a, ona mora baš ispred mene da se crta! Par puta je stala, ledjima okrenuta i ispred "kolege" afrikancna, koji je prodavao piratske diskove. Po desetak sekundi je stajala tačno ispred njega, na metar udaljenosti...

Posle se probudio i Džukac, pa smo se poredjali, ko planete u sunčevom sistemu što se ponekad poredjaju...
Ali, Džuli (aj' tako da ga zovemo...) nas je brzo napustio. Nije mnogo smetao. A, i gospodja je podelila sve što je imala, pa je i ona otišla.

Crncu je, pak, stiglo pojačanje (još dvojica), a, stao je tu i jedan deda, koji prodaje balone punjene helijumom.
Svako radi svoj posao, a svima se svidja baš to mesto, jer je sa moje strane neka banka (popodne ne radi), a, sa druge... pa, vidi se...

Onda je stigla i opštinska policija, jer i oni moraju da rade svoj posao (i zaradjuju za lebac).
Afrikanci imaju oči i na ledjima, tako da oni uvek na vreme zbrišu, dok je dedica bio neoprezan, pa su njega ulovili.


Ovaj moj obožavalac (Džukac) me je podsetio na jedne njegove dalje rodjake, sa kojima sam imao velikih problema.
Koliko me je on gotivio, toliko ti drugi nisu mogli očima da me vide!
Elem...

Bio jednom jedan čopor pasa. Živeli su u centru jednog grada. Muvali su se stalno po šetačkoj zoni, naročito u večernjim satima, kada se prodavnice zatvore i ostanu otvoreni samo kafići i kiosci. Okupirali su centralnu ulicu. Jedna raskrsnica im je bila baza.
Ja sam u radno vreme prodavnica svirao u jednoj susednoj ulici, da bih izbegao preveliku gužvu. Kada je postajalo mirnije, odlazio sam na nastavak svirke na njihovu teritoriju, t.j. u glavnu ulicu. Bilo je zimsko vreme i ljudi su sedeli po kafićima, ali, unutra. Bašte nisu radile. Bilo je sve mirnije, kako je odmicalo veče, i ja sam "volume" na pojačalu držao na minimumu, jer su u zgradama, iznad prodavnica, živeli ljudi. A, noću... znamo kako je: sve se čuje!
Osim što je sa jednog balkona neko kučence ponekad lajalo i ometalo me, taj čopor uličnih pasa je povremeno prolazio pored mene i jedan od nijh je lajao na mene. Po pola minuta, u proseku. I tako svaki put... Posle se još jedan okuražio, pa su počeli u duetu.
Ljudi, prolaznici, su ih, kao, malo ućutkivali, ali, bez rezultata. Ja sam pokušavao da ih uplašim tako što sam rukom pravio pokret kao da ću nečim da ih gadjam, ili ustanem malo, kao da ću da ih pojurim...
Nije funkcionisalo! Samo su se još više žestili. Laju i cere se... sve im se desni vide.
Mnogo su me nervirali, jer su me stvarno ometali. Prolaznika nije bilo previše i bila je fina atmosfera za svirku, tiho...
A, onda navrate oni (na svakih 15-20 minuta) i kvare mi posao. Galame, ljudi gledaju njih... nije to-to...
Jedno veče sam baš hteo da popijem malo vode, kad... eto njih!
"Deru" se, kao i obično...
Ja, pošto sam još držao flašicu (sa blok-zatvaračem) u ruci, bacim, onako ljut, vodu prema njima i... oni pobegnu!
"A, pa , tu li ste ptičice - pomislim ja - sad sam vam naš'o lek !"
I, ostavim flašicu da stoji u proipravnosti.
Toliko sam bio ljut na njih da sam se, kada sam završio svirku i odneo stvari u kola, vratio naoružan (flašom 'ladne vode) i tražio ih po gradu sa namerom da ih okupam malo, ali, već je bilo kasno i hladno, pa su valjda bili otišli na spavanje... Stvarno sam imao nameru da ih isprskam malo... Iz osvete! Imali su sreće, pa su propustili januarsko kupanje...
Narednog dana sam još jednom "pucao" na njih hladnom vodom, kada su mi došli u "posetu", a, posle je bilo dovoljno samo da uzmem flašicu, koja mi je stajala na dohvat ruke,  pa da oni odmah zbrišu.
Tako se to završilo.

Jednom sam, posle par dana, naiš'o slučajno na tog lajavca (vodju), kada je bio sam. Kažem mu: "A-haaa! A, sad? Kojom mukom sad da te mučim, a?"
Prepoznao me. Spustio uši dole i prestao da glodje tu drljavu kosku koju je držao u ustima. Uzeo sam flašicu iz ranca, ali on je pobegao, a ja sam malo prsnuo vodu u njegovom pravcu, dok je bežao... kol'ko da zna da mi nije simpatičan. Jedan čovek, iz obližnje kafane (koji mu je verovatno dao tu kost da je žvalavi) me je pitao zašto to radim...
"Duga je to priča", odgovorih mu ja...

Naredne (prošle) godine, kada sam ponovo navratio u taj grad, nisu me zajebavali.
Videćemo kako će biti ove zime...

link ka tekstu :
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/odmah-da-kazem-da-sam-ljubitelj.html

Samo napred majstore.  Hoce li moci uskoro da te vidim u NS-u?

uskoro teško
super je bilo u NS , puno puta sam svirao tamo devedesetih....





Sinoć sam na blogu dopunio poslednji tekst...
ovako:



p.s.
Ovo dodajem posle nekoliko dana:
Danas, kada sam stigao na radno mesto (isto to na kome sam svirao i pre 7 dana, kada su napravljene fotografije), Džukac je već bio tamo. Spavao je. Izgleda da nije baš toliki moj odožavalac, nego sam mu prošli put upao sa gitarom u dnevni boravak, u vreme popodnevnog dremeža...