fine price, svaka cast.

VOLIM JA ... OVAJ SVOJ POSAO !


Moram da kažem da ja volim svoj posao
Kad već nešto mora da se radi ... ja biram ovo svoje
Govorio sam uvek da je pravi posao onaj koji bi radio i besplatno

E, sad ... kada bi se naprasno obogatio ...
Mislim da bih napravio pauzu ... sigurno ...
Ipak mi je malo dosadilo ... 21-va godina !
Ali , vratio bi se ...
Svirao bih ili beslatno...
ili za pare ... koje bih posle poklanjao najbližim kolegama , prosjacima ... bilo kome
malo bih promenio i repertoar ...
sada se trudim da ono što sviram zvuči , pre svega , LEPO ...
Jer sviram za prolaznike , pa tek onda za sebe ...
Znači , malo bih više svirao za sebe (tvrđi zvuk ...)
Ne bih svirao po hladnoći , vetru , po kiši –ispod nekog balkona
Manje sati u komadu ...
Itd ...itd...
Ali bih (makar povremeno) SVIRAO ... na ulici !!!
Po tome cenim da sam izabrao pravi posao za sebe !

Početkom devedesetih je izvestan broj ljudi iz bivše SFRJ krenuo da svira po ulici – iz nužde !
Nije bilo para , nije bilo posla ...
pa, kao , bolje je i to nego da kradu...
hehe ...
i meni su nekoliko puta (imajući nameru da me pohvale) ... rekli da ... dobro , bolje je to što sviram nego da kradem ...

Ja uvek ističem da sam počeo da sviram po ulicama zato što sam tako hteo ja...
Nisam morao !
1989. sam mogao da nastavim da radim u fabrici u koju me je doveo otac , koji je tamo radio puno godina (radio sam 4 meseca ... kol’ko da zaradim za pojačalo ...)
Radno mesto sa perspektivom ... hehe ...
Mogao sam da budem nekakav šef , kasnije ... na bojenju čarapa
pošto tamo niko nije imao hemijsku školu
a , i plata tada (1989, 1990 ... ) je bila fina ...

mislim da za mene , onkakav kakav sam ...
da je ovaj moj - idealan posao ...
nezavisnost ... nema šefa ...
ja odredjujem kada ću da radim , koliko dugo , koliko često , gde ...
nezavisnost mi omogućava i to što sam oduvek svirao sam
(izuzev nešto malo ... na Jadranu ... ali , to je bilo više zezanje , a manje ozbiljan „rad“ ...)
A, to što uspevam da sviram sam , a , NE PEVAM ...
Za to kažem FALA ... Stanley Jordan – u ...

Imas li neki snimak? Baci na youtube pa daj link...

to je vrlo staro ... vidi se i iz "naslova"   
pretpostavljam da sada malo bolje sviram ...

Fino, fino

MAMAC


znate li šta je to?

kad' sam svirao u Nemačkoj, negde na početku karijere ....
neka žena traži siću po novčaniku ... taman da stavi , kaže
au, pa ti nisi ništa zaradio (slobodan prevod....) ... i ubaci pare i ode ...

ja pomislim ... pa tek sam počeo da sviram ... 2-3 minuta....

posle nešto razmišljam ...
pa, ljudi ne znaju kad sam ja počeo ... i glupo je da bude prazan koferčić ...

i tako počnem da stavljam "mamac" ... tj. da stavim nekol'ko novčića sam , na početku ...
kasnije sam već to usavršio ... duplo dno (gornje - pokretno) sa zalepljenim parama...

e, sad ... nije dobro ni da ima puno para , tako da ,čim se s'kupi malo .... hop !
podignem duplo dno i pare odu dole , a gore ostanu samo one zalepljene ...

smešno mi je kada prolaznici vole da dzvirkaju u kofer .. da vide kako mi ide ...
neki i komentarišu ...
neki kažu ... a, slabo ...
a, ja se mislim ... pa, otkud , bre, tečo ,znaš da li sam počeo pre 1 minut ...? ... nego ćutim , šta ću ...

U vreme hiperinflacije , pitaju me ljudi kol'ko mogu da zaradim za jedan dan ... mogu li 5 maraka ...
... a meni je mamac bio toliko ...
al' dobro , tada je ovde 100 maraka bilo bogatstvo ...



sećam se jednog komentara ... u Knez-u ...A, PA TI SI VEĆ ZARADIO ZA PEČENJE !
hehe ... kao da ja sviram zato što sam gladan ...


a, jedan deda je pričao svome unuku ..(a ja sve čujem)...
EVO , OVO JE ULIČNI SVIRAČ ... NJEMU NIJE VAŽNO KOLIKO ĆE DA ZARADI , NEGO DA ZABAVLJA PROLAZNIKE ...
ja slušam i mislim .... sigurno ...

POZNATE LIČNOSTI KOJE SU UBACILE NEKU KINTU ... ili nisu ...


Avramovic (super deka ) ... onaj sto nas je spasao od hiper-inflacije 1994-te
Zarko Korac
.................njih dvojica malo vecu paru ... kao , recimo 400-500 din .. u danasnje vreme ...

Zaharije Trnavcevic (znanje-imanje ... kasnije i političar )
Bajaga
Žika - iz Bajaginog banda .... on vise puta
Pavle Minčić

Sergej Trifunovic
Dragan Ilic (generacija 5) ..... njih dvojica su "kibicovali" , ali nisu platili

pevac Smaka, gen.5 ... onaj nislija ... ne znam mu ime

Milan Paroski (politicar sa pocetka 90'tih) i Čanak su me vrlo mrko pogledali ... [u N.S.]


Djindjiću sam namignuo , a on se osmehnuo ... prolazili su ulicom (1996 -niš) ...[izborna kampanja]

dalje...
Bata Kanda (harmonikaš)

p.s. ako se setim još nekoga, dodaću ...

ODAKLE TI OVE PARE , A ?


Kada je prošlo to prvo leto (1989.) i ja se trijumfalno vratio kući ,
dosadjivao sam svima redom sa svojim pričama .
otprilike k’o oni “solunci” što su po bezbroj puta prepričavali svoje ratne avanture …


Odmarao sam 50-tak dana i …
krajem oktobra krenem ja ponovo …
bila je to četvorodnevna (mini) turneja
BG , ZG (2dana) i opet BG !

Ne sećam se da li se u Beogradu dogodilo nešto posebno važno ,
jer sam kasnije puno puta bio na po nekoliko dana i ne znam šta je tačno koji put bilo…

a, u Zagrebu je jedan drug služio vojni rok , pa sam ga posetio.
Pitao sam jednog taksistu da li ZNA gde je Vlaška ulica (tamo je bila kasarna) …
On me je onako “nezgodno” pogledao i rekao “pa , bilo bi glupo da ne znam”
Vlaška ulica je jedna o najvećih ulica u CENTRU Zagreba … to sam kasnije saznao !

Zanimljiva je bila razlika izmadju BG i ZG .
u BG su mi ljudi bliže stajali … i više me zapitkivali …
(dobro , i Knez-Mihajlova je tesnija od Zagrebačkog Trga Republike … [sada Bana Jelačića])
u ZG su bili na većoj distanci , što mi je odgovaralo (uvek sam imao tremu kad više od nula ljudi zastane da me sluša)
i , uglavnom , nisu me mnogo ”uznemiravali”
Ipak , posle jedne svirke u ZG mi je priš’o neki tip da mu objasnim kako to ja sviram (Stanley Jordan tehnika ...)
demonstrirao sam mu malo ... (i on je bio neki gitarista)
polako, polako , kasnije ... skrenuo je razgovor
počeo je da mi priča o hari-krišni ...
meni je bilo zanimljivo , jer sam prvi put slušao te stvari ( 1989 !!! ) pa sam i pitao ...
davio me on , davio ...
ja postavljao pitanja...
na kraju mi je dosadilo i ,kada je video da ja želim da zbrišem ...
kaže on , kao ... „čekaj, ne možeš tek tako da odeš ... pa, što sam se ja mučio 2 sata?“
he, he ... izgleda da je bio dobio zadatak od njegovih da misionari po gradu ...

Spavanje je bilo po vozovima.
a , pošto sam bio dva dana u Zagrebu , malo je bilo i na železničkoj stanici i na klupi u parku

Od para koje sam „ubrao“ za ta 4 dana , kupio sam neki sintisajzer ... 250 DM je koštao
vrlo loš... jedva da nije bio igračka (danas jeste – moj sin od 5 god. „svira“ na njemu , povremeno)



a, što ova priča ima takav naslov ... pitate se vi , možda ...

pa ... moji roditelji nisu bili baš sigurni da se od sviranja na ulici mogu zaraditi neke pare ,
iako sam doneo nešto sa svoje prve turneje („varljivo leto 89-te“)
u ova 4 dana sam , rekoh , zaradio oko 250 DM , što je u to vreme bilo oko pola radničke plate
tada su postojale samo novčanice (znači - HARTIJA) ...
pare sam stavljao u ranac , na dno... a, odozgo - pojačalo , razne stvari ...
tako da su bile skroz izgužvane
kada sam došao kući , izvrnuo sam ranac na kuhinjski sto (sa namerom da novčanice „ispeglam“ i prebrojim)
moj otac je zabezeknuto gledao u GOMILU para na stolu (stvarno GOMILA ... jer - em zgužvane, em ih je bilo puno )
i rekao : „ Odakle ti ove pare ? “

Washington, DC,

Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.



3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu,
ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje.
Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac,
ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno $32.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.

Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post
kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.

Postavlja se pitanje:

"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?"
Čemu umetnost? ...


i video ...

http://www.youtube.com/watch?v=IMyXfdk_Fp8&feature=player_embedded

Сјајан пост, свака час.