Kriv je Milošević i ostali iz njegovog vrha, koji su ga zeznuli!

ево на шта је личила та титина јна,ти титини пионири-комуњаре и официри....
----------------
Kako sam preživeo vinkovački pakao

Dejan Milić, portparol Ustavnog suda i izdanak najmaleroznije srpske generacije (72. godište), priseća se kako se kao devetnaestogodišnjak našao pod vatrom dojučerašnjih prijatelja u čuvenoj kasarni u Vinkovcima, dok su najviši oficiri odavno dezertirali

Bio je 11. septembar 1991, kao rekonvalescent, ležao sam u Vojnoj bolnici u Sarajevu, kada su na radiju javili za incident između JNA i hrvatske garde u Vinkovcima. Hrvati su zarobili jednu „pragu" (vrsta topa, op. a) i kamion. Posadu su otpratili u garnizon, a tridesetak rezervista Mađara, koji su bili u kamionu, poslali su preko Dunava, u Srbiju. Iz garnizona je dat ultimatum gardistima da do 18 časova vrate „pragu" i kamion, pod pretnjom granatiranja grada. U jedan popodne Hrvati su srušili most na Savi između Brčkog i Gunje, onaj preko kojeg sam dvanaest dana ranije prešao u Bosnu. Pošto nisu poštovali ultimatum, nekoliko minuta posle 18 časova počela je paljba na grad. Koji sat kasnije Hrvati su počeli da uzvraćaju po garnizonu. Čuo sam za sve to i uhvatila me jaka drhtavica. Mislio sam na drugove koji su ostali u kasarni.
Ovako za Pressmagazin počinje svoju priču Dejan A. Milić, koji je kao osamnaestogodišnjak iz Pirota u septembru 1990. otišao na odsluženje vojnog roka u Vinkovce. U svojoj knjizi „Noć duga godinu dana - Vinkovački ratni igrokaz 1990 - 1991", sačinjenoj rekonstruisanjem pisama i dnevničkih beležaka iz tih dana, Milić, koji je danas portparol Ustavnog suda Srbije, opisuje početak lavine koja je zatrpala bivšu državu.

Crkva i vojska najveći neprijatelji nove Hrvatske Pravoslavna crkva u Vinkovcima srušena u septembru 1991, kada je i uništen Vojnički klub garnizona „Đuro Salaj" (desno)  

Ona se svom težinom sručila na njegovu, ali i glave stotina njegovih vršnjaka koji su svoje poslednje tinejdžerske dane trošili u uniformi vojske koju su napuštali i njeni najviši oficiri. Neki od tih mladića nikada se nisu vratili svojim kućama.
- Kada sam, spletom slučajnih okolnosti, umesto u Školu rezervnih oficira veze u Beograd, poslat u Vinkovce da vojni rok služim u artiljerijsko-raketnim jedinicama PVO nije mi dugo trebalo da shvatim da se nalazim na tuđoj zemlji. Iz Vinkovaca, inače, nije bilo prekomandi i tamo se ostajalo do kraja odsluženja. Već posle zakletve, kada sam se u večernjim satima vraćao u kasarnu, a pratili su me roditelji koji su tog dana došli da prisustvuju polaganju svečane obaveze, doživeli smo provokacije od nekih lokalnih momaka. Dvojica motociklista su najpre projurila pored nas, a zatim se vratila i počela da nas vređaju: „Što je četnici, što blenete? Idite doma, pa se šetajte". Posle još nekoliko uvreda, odjurili su na svojim motociklima, a moja majka se privila uz mene i samo tiho zajecala: „E, srećo moja, gde si ti došao da služiš!" - priča Milić.
I u samoj kasarni naslućivalo se da se država bliži slomu, da bi već u januaru 1991. situacija počela sve brže da se komplikuje. Milić se seća da je baš tih dana, po ledenom vremenu, bio na straži. Shvatao je da je „konačni obračun neizbežan" i da „zemlja putuje u rat".


- Svi u garnizonu su bili vidno napeti, delila se municija, punili topovi, a čak je i komandant puka stavio zaštitnu masku. U noći 26. januara emitovana je čuvena emisija o Špegelju. Sećam se njegovog uputstva potčinjenima, za rat protiv JNA: „Nitko ne smije preživjeti, oficir, vojnik, nitko. Samo pištolj u stomak i svršena stvar". Na stražu sam otišao sa metkom u cevi. Napetost u garnizonu dodatno su pojačavali i neki oficiri svojim ispraznim spekulacijama. Poverovao sam da me pogibija neće mimoići. Od te misli obuzela me je drhtavica - priseća se Milić.
Na brdu Ljeskovac, nastavlja, Hrvati su postavili minobacače sa namerom da, ako im vrhovništvo naredi, bombarduju garnizon. No, u januaru u glavama „režisera rata" još nije bio dozreo naum da se zapuca. Međutim, već u aprilu na Ljeskovcu su svoje bojevo gađanje imale i „zenge". Kada ih je nadleteo izviđački avion JNA, gardisti su pripucali i isprovocirali pilota da ih mitraljira, što je izazvalo veliku napetost između Hrvata i JNA. Krajem avgusta 1991. Hrvati su na Ljeskovcu opet postavili minobacače. Uveče 11. septembra baš odatle je i počeo napad na garnizon.
Već za Đurđevdan, 6. maja, u Splitu je ubijen vojnik, a drugog su davili na tenku. Narednog dana u pomoć vinkovačkoj kasarni stigao je oklopni bataljon iz Novog Sada.
- Misao da ubijeni vojnik u Splitu, moj vršnjak, nikada neće napuniti dvadeset godina, napunila mi je usta pelinom. Davilo me je saznanje da su ponajpre za nas raspakovane plastične vreće. Čvrsto sam odlučio da ostanem živ. Kad sam se sa odsustva vratio 26. juna, Hrvatska i Slovenija su proglasile nezavisnost. Na kapiji kasarne dočekao me je vojnik Arsić, moj drug sa Kosmeta: „Kaži muštuluk! Ceo dan je uzbuna" i zaključao kapiju za mnom. Kroz desetak minuta bio sam u rovu. Počinjalo je. Najpre u Sloveniji - kaže Dejan Milić.
Vojnici iz Slovenije su bežali, da bi uskoro stigla odluka o njihovom otpustu iz vojske, dok su „preko žice" sve češće prelazili i Hrvati.
- Aprilski rat 1941. bio je prava vojnička epopeja prema sramnom slovenačkom porazu JNA. Posle toga, njušeći opasnost, pacovi su počeli da napuštaju brod. Komandant garnizona, početkom jula, otišao je na „zasluženi godišnji odmor", a sa odmora u prekomandu. Vrhovna komanda u jeku rata dozvolila je da starešine mogu da podnose molbu za „otpust" iz JNA?! Slovencima i Hrvatima one su redom usvajane, a prihvatane su, uglavnom, i molbe muslimana i Makedonaca, dok su retki Srbi koji su ih podneli imali zbog toga neprijatnosti. Vojnici su bežali preko ograde. Bili su to dani dezerterstva zbog čega se neko „pametan" setio da pored ograde postavi natpis: „Mine". Sprdali smo se sa tom glupošću, pa kada me je dežurni kasarne u jednom trenutku upitao zašto ne obilazim park pored prijavnice, na koju sam bio premešten koji mesec ranije, rekao sam da bih to učinio, ali ne smem jer ne znam raspored mina. Ujeo se za usnu i izleteo iz prijavnice. Valjda nam je obojici bilo jasno u kakvoj farsi učestvujemo - kaže Milić.
„Principijelni" komandir Gumeni

Najpotresniji mi je bio susret sa roditeljima Vlastislava Ganjija, Slovaka iz okoline Novog Sada, koji je u vojsku došao u martu 1991. Jednog letnjeg dana u posetu su mu stigli roditelji. Međutim, komandir njegove baterije, koga su zbog nesposobnosti i pokvarenog karaktera zvali Gumeni, nije ga pustio da se vidi s roditeljima.
Molili smo ga i dežurni i ja. Molio ga je dežurni oficir, ali bez uspeha. Ganjijeva majka je želela da sama zamoli komandira, ali je Gumeni nije udostojio ni jedne reči. Prepustio je da problem Ganjijevih razreši komandat puka, koji je, naravno, podržao svog „elitnog" oficira. Bio je to treći put od zakletve da su roditelji došli u Vinkovce, a da Vlastislava nisu uspeli da vide. Majka je plakala, a otac se držao za glavu. Potpukovnik mi je naredio da im objasnim kako im je sin na važnom zadatku. Lakše bi mi bilo da mi je naredio da ih oboje streljam. Na polasku me je Ganjijeva majka poljubila. Gotovo da sam se rasplakao. „Nema veze. Videćemo ga drugi put", rekla je mirno, tešeći više mene nego sebe. Nikad ga više nisu videli. Poginuo je u odbrani kasarne. Imao je osamnaest godina.

Već 17. jula bio je svedok napada Hrvata na Mirkovce, a dve večeri kasnije i sam se našao pred cevima mitraljeza.
- Automobil je stao tačno pred kapijom, naspram prijavnice. Kao u klasičnim gangsterskim filmovima staklo na zadnjem levom prozoru počelo je da spušta. Shvatio sam o čemu se radi kad sam čuo škljocanje puščanog zatvarača. Bacio sam se hitro na pod. Zaštektao je automat. Prepoznao sam rad „tompsona". Iznad moje glave nešto je dobovalo i lomilo se, ali staklo nije prštalo, niti je srča padala na pod. Ispaljen je ceo šaržer. Trenutak kasnije, vozač je je dao gas i uz škripu guma otišao dalje. U pravcu iščezlog automobila ispalio sam tri pojedinačna metka, tek da mi se ne prebaci da se nisam branio. Iduće večeri na svom primeru sam imao priliku da čujem kako se vodi medijski rat. RTS je izveštavala: „Na drsku oružanu provokaciju ustaških secesionista koji su napali prijavnicu garnizona JNA u Vinkovcima vojska je energično odgovorila". Hrvati su se oglasili dijametralno suprotnim izveštajem: „Pod još uvijek nerazjašnjenim uvjetima, sinoć je iz vojarne JNA u Vinkovcima otvorena ničim izazvana paljba na okolne civilne zgrade, čime je po ko zna koji put uznemireno nedužno i mirno hrvatsko pučanstvo. Na slične provokacije jugoarmade hrvatski će narod ubuduće energično odgovoriti".
Posle 20. avgusta bilo je samo pitanje dana kada će ih Hrvati napasti, seća se Milić. Noću bi, kaže, redovno pripucali kako bi im ubili san.
- Preko dana nas nisu napadali, a posle 22 sata igrali su sa nama igru živaca. Nevidljivi hrvatski snajperista je po nama koji smo noću dežurali u prijavnici ili stražarili šetao infracrvenim zrakom sa svog noćnog optičkog nišana. Isprva smo se krili kao budale, posle smo oguglali. Shvatili smo da, ako odluče, mogu da nas ubiju kad požele. Bez obzira na sve, jedno je sigurno - niko u kasarni, ma koje nacionalnosti bio, nije želeo rat između nas. Tih dana je snažno počeo da me boli stomak. Postao sam žut kao vosak. Dijagnoza: funkcionalni poremećaj u radu jetre. Preporučeno mi je da pijem dosta limunade?! Kakva limunada u garnizonu u kojem više skoro da nije bilo ni hleba? Na moje izneneđenje, lekar me je ubrzo pozvao i dao mi uput za Sarajevo, u koje sam otišao poslednjim konvojem, koji je organizovano izašao iz garnizona. Tako sam, pred samu erupciju rata, napustio Vinkovce.
A bitka je tek predstojala.
- Ono što se kasnije događalo slušao sam od brojnih drugova, ponajpre od Danijela Đana iz Alibunara, koji živi u Grčkoj i od Branislava Petrovića iz Niša. Naslušao sam se priča o komandantu kasarne koji je sve vreme opsade bio u skloništu. O tome da je komandant puka PVO nekoliko dana pred napad otišao na godišnji odmor, njegov operativac odmah potom dobio napad slepog creva, pa je prebačen u Bosnu. Komandir izviđačke jedinice otišao je na operaciju kurjeg oka, a komandir specijalne jedinice pao je sa tenka i zadobio frakturu lobanje, pa je i on smešten na sigurno. Opsadu kasarne dočekalo je ne više od 150 momaka nedovoljno pripremljenih za borbu u takvim uslovima, „srećnih" da baš te godine stasaju za služenje vojnog roka.

Mrtve su gomilali u hladnjačama za hranu. Zbog toga što nije bilo krvne plazme i što im niko nije odredio krvnu grupu umirali su i oni koji su mogli da budu spaseni. Petnaest dana Hrvati su jurišali na kasarnu, kojoj su još prvog dana isključili struju i vodu. Poginulo je deset branilaca kasarne, dok je 27 ranjeno. Nije im pomoglo vazduhoplovstvo iz Batajnice, na pet minuta leta od Vinkovaca? Nije stiglo ni pojačanje iz Šida ili Sremske Mitrovice? Tuđman i Milošević na puškomet od Vinkovaca u obližnjem Karađorđevu dogovarali su nove poteze svoje horor partije šaha.                    
Siniša Dedeić
Пренето са...
----------------
''хијерархија''....не знам шта би било да је у Карађорђевој војци постојала та ''хијерархија'' или да су четници Војводе Војина Танкосића и Јована Бабунског чекали наредбу ''одозгоре''

Ma to je sve zajednicka rezija komunistickih ubica a radi sprovodjenja crvene tranzicije.
To je repriza 45-e. Udruze se komunjarske ubice sa psihopatskim ubicama i delaju pljacku. Ostalima se servira : narod, odbrana, cast, zastava, otadzbina itd.
Sa takvim komandnim kadrom u JNA islo je veoma lako.
Zato ovog Trifunovica, se ne treba ni zaliti ni osuditi.Ako nesto treba zaliti su ona nevina deca koja su poginula na pravdi Boga.

Генерал живе војске

Судска рехабилитација генерала бивше ЈНА Владимира Трифуновића једино је праведно решење у неправди дугој скоро две деценије, поручено са трибине "Генерал живе војске".

Једино је праведно решење у неправди дугој скоро две деценије јесте судска рехабилитација генерала Владимира Трифуновића. То је поручено на трибини "Генерал живе војске", о монтираном судском процесу, на коме је Трифуновић осуђен због тога што је 1991. године предао опкољену касарну у Вараждину хрватској војсци и тако спасао животе 220 војника.

Изјаве Владимира Ђерића, Драгана Ђиласа и Владимира Трифуновића

Деведесетих година само је мали број људи био спреман да стане у одбрану генерала Трифуновића који је на државним медијима био називан издајником, а колеге официри у Генералштабу поручивали да је им је потребнији у мртвачком сандуку.

Данашња слика из Центра за културну деконтаминацију је битно другачија. Много људи различитог идеолошког и политичког опредељења, а сви су дошли да га подрже у борби за исправљање неправде.

Владимир Ђерић, бранилац генерала Трифуновића навео је да је суђење било монтирано и у том смислу помену судију Гојовића.

"Ако прочитатате трећу пресуду, видите да је тај човек уложио све своје снаге, не само да би осудио све ове људе него да би полемисао са њима, да би затро њихове аргументе и показао како су они издајници", рекао је Ђерић.

"Од 220 људи, њихових родитеља, војника, суспруга, деце, никад нисам видео да је, када смо протестовали, неко рекао - овај човек је спасао нашу децу", рекао је градоначелник Београда Драган Ђилас.

Генерал Трифуновић каже да је задовољан и да очекује да ће се све добро завршити.

"Од почетка суђења до данас, ја сам се да надао да мора доћи до нечега што се дешава ових дана. Моја нада је повећана и ја сам сигуран да ће се све добро завршити", рекао је Трифуновић.

Недавна одлука Врховног суда Србије да - због "знатне сумње у погледу чињеница које су утврђене пресудама војних судова", поништи пресуду увод је у потпуно разоткривање једног од најсрамнијих судских процеса током Милошевићевог режима.

Тужилаштво Србије има могућност да одустане од оптужнице против Трифуновића.

Пренето са...
--------------------------------о чему су и како расправљали,највише нам говори списак учесника распаве----------------
„General žive vojske“
Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), Paviljon Veljković, Birčaninova 21, Beograd; subota, 23. januara, od 12 časova.
Učesnici tribine „General žive vojske" koja se održava se 23. januara u Centru za kulturnu dekontaminaciju odgovaraće na pitanje: Hoće li, konačno, posle 18 godina nepravde, biti pravde za generala Vladu Trifunovića i oficire Berislava Popova, Sretena Raduškog, Vladimira Davidovića i Miloša Lukića?

O sopstvenoj prošlosti i sadašnjosti govoriće general Vlado Trifunović, nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa,  čovek koji je u septembru 1991. godine odbio da uludo žrtvuje živote svojih 220 vojnika i tako postao 'najveći krivac svih ratnih zbivanja'. Trifunović će ući u istorijske knjige kao oficir kome su za učešće u ratu sudile tri države: Srbija, Hrvatska i Slovenija.

Pored generala Vladu Trifunovića i oficira Berislava Popova i Sretena Raduškog, na tribini će učestvavati i:

- advokat Đorđe Dozet, bivši sudija vojnog suda
- advokat Miloš Šaljić, bivši sudija vojnog suda
- advokat Vladimir Đerić
- advokat Katarina Radović
- advokat Nikola Barović
- Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda
- Marko Karadžić, državni sekretar za ljudska prava
- Zoran Živković, bivši premijer
- Žarko Korać, narodni poslanik, SDU
- Stipe Sikavica , vojni analitičar
- Želimir Gvardiol, reditelj
- Biljana Stanojević, producent
- Nenad Stefanović, glavni i odgovorni urednik RTS
- Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik Danas
- Nebojša Popov, glavni i odgovorni urednik Republika.

Moderator razgovora je  Rade Radovanović, a organizatori tribine DANAS i CZKD.

Пренето са...

Djeneral Trifunovic je bio veliki heroj SK ...  nepokolebljivi Jugosloven .. evropejac ... i vesnik proleca ... 

ajd sviju ti objasni kako je slobo kriv presednik srbije, jedne od 6 republika
presednik savezna vlade markovic hrvat
ministar odbrane kadijevic hrvat presednik savezne drzave Mesic ( prijatelj dosovaca) hrvat
ministar inostranih poslova lonchar Hrvat

u toj situaciji srpski vrh je uradio koliko je mogao. a nije mogao mnogo..
trifunovic je izdajnik i nadasve deo jednog trulog sistema , kojem sam dao godinu dana svog zivota..

Sve tacno , samo je Kadijevic bio po ocu Srbin .....

Хвала братској Русији, што је пружила уточиште генералу Кадијевићу а и највећем живом српском хероју, о чему наравно руски званичници ништа не знају кад их кукавни Брамерц пита, али тако то раде браћа, кад затреба - помажу.

Kako je ono  Rusija odgovorila na ostar zahtev Hrvatske da joj se izruci Kadijevic , da odsluzi kaznu na koju su ga osudili ?  ......   ......  .....

Ocekujem da ce Putin da im ga izruci uz izvinjenje .  .....

evo jedan video na tu temu. naravno sa gledišta hrvatske strane.