Pa nabedjujes nekoga sto nije bio u vojsci i onda dodje neko drugi ko jeste bio i ti kazes da ti nisi bio Pucao sam i ja iz puske, bacao sam bombe, imam karabin sa snajperom i sacmaru kuci mozda i neku utoku burazerovu i sta sad ? treba da serem po vojsci zbog toga

Postoje neke stvari koje u lovu neces nauciti nije vojska samo pucanje

trba, minimum. ma pusti ti thug, nije poenta da li si ti precizan, nego da li imaš muda da odeš na 9 meseci (dobro, sad je valjda 6)...

plus, pucao sam i ja iz lovačke, ali onih 250 metaka iz automatske je baš lepo iskustva i ne mogu da se porede

vojska se ne sastoji samo od pucanja iz pushke ,vec bi trebalo da obuchi coveka da radi u timu , da nauchi shta je komanda i disciplina . gomila lovaca ,ma koliko dobri oni bili strelci , nije vojska - na stranu to shto vecina ljudi u srbiji posle ukidanja vojnog roka nikad nece uzeti pushku u ruke ...

Upravo to !! A kada drzava dodje u bolje stanje treba da se uvedu obuke 15-to dnevne na godinu dana u kojima bi se podsecao kako i sta cisto da ostanes spreman za moguci sukob.... Svet je uvek  bio u rukama onog ko je jak i ko je mogao da se odbrani !

Хехехе,

не само да без ''Аријеваца'' не би било црнаца,него не би било ни Срба...

ljudi,ljudi,danas sam,opet,posle ko zna kolko godina,video jednu konkretnu akciju nase ponosne,i,naravno-reformisane    Vojske Srbije...

ciscenje snega ispred Generalstaba...  
ne znam dal su i lopate bile reformisane  ,ali,prosto,kad ih vidi covek,ma,srce mu zaigra od tih "reformi".   


aj,izdrzimo jos malo,jos koji mesec,i da onda napokon mozemo sa ponosom da kazemo "Sune,care,hvala ti,od neke tamo glupe vojske,napravio si nam ponosno Gradsko Zelenilo i portire!  " 

blago nama kad smo tolko jaki da su jedine aktivnosti nase Vojske ciscenje snega i rasturanje droge. 

Интервју са Божидаром Делићем
Божидар Делић: Срби су народ кратког памћења. Брзо све заборављају, и зато их треба подсетити.

С: Готово свакодневно, појављују се мемоари људи који су директно уцествовали у агресији на СРЈ. Недавно је изашла књига Веслија Кларка, па је много тога јасније о рату на КиМ и у цитавој, некадашњој СФРЈ.

Б.Д: Мемоари Веслија Кларка откривају истину о нама, нашој војсци и њеној снази, њеном официрском и војницком кадру. Кларк у мемоарима говори о њиховој тактици, о нашем супротстављању. Ево, ја ћу му преко вашег листа на нека његова питања одговорити. Ћесто се говори да смо у рату повредивали границу Албаније. Наравно да смо то у мањем обиму ћинили када је рат тек почео. И то на деловима границе који су за нас били неповољни. Када се говори о агресији на СРЈ, занемарује се цињеница да нас је НАТО напао из ваздуха, а Албанија с копна. Албанска армија активно је учествовала у агресији, користећи артиљерију и тенкове. Само у мојој зони било је више тенковских напада. А, терористи нису имали тенкове. Дакле, то су били тенкови албанске војске, које смо ми уништили. Војска СРЈ, којом српски народ мора да се поноси, чврсто је држала границу са Албанијом. Ово говорим због оних Срба, који тврде да рата малтене није ни било. А било је жестоких пешадијских напада. Имали смо доста губитака у људству, а што се рат није проширио на остатак Србије, требало би захвалити нашој храброј војсци. Народ мора да зна, да је током вишемесечног рата на КиМ, који је почео много пре '99. године, његова војска трпела ударе на предњој линији. Моји војници никада неће заборавити операцију коју су НАТО зликовци осмислили 9. априла 1999, када се из Албаније кренуло у жестоке нападе не би ли се пешадијски умарширало. Та операција је трајала до краја априла. Уследила је акција "Стрела" у мају, и ту су агресори претрпели страшне губитке. Кларк признаје, да је у тим нападима учествовала и бригада Албанаца из САД, наравно, и Американци. Била је то Атлантска бригада. После овог слома нису се више опоравили, па је НАТО још жешће наваљивао авијацијом. Све смо издржали, а данас, уместо да Срби и Црногорци одају почаст својим јунацима, они их срамоте.



С: Ко срамоти војску тадашње СРЈ?

Б.Д: То чине они који нису учествовали у одбрани ове земље и народа. Поштен свет и јунаци ћуте. Брзо ће неправда бити исправљена, то се већ у ваздуху осећа. Они који негирају нашу војску и причају о њеном поразу, наилазе на деманти управо НАТО команданта Веслија Кларка, који за операцију "Стрела" у мемоарима каже, да је Америка у нужди морала да употреби стратешке бомбардере Б-52 на Паштрику, затим Б-1, као и изузетно прецизне далекометне ракете. У књизи "Модерно ратовање", Кларк на 50 страна говори о акцији "Стрела". Све се то догадало испред моје бригаде. Када све изречено о нама читамо, а пише наш противник, можемо да будемо поносни. Кларк наводи да нас је напала најмоћнија сила света, 600 пута јача, а ја сам испред те силе имао бригаду од 14.000 људи, и сада знам да сам са тим младим војницима и добровољцима био велики проблем за ту силу. На једном месту у књизи Кларк каже Шорту, команданту ваздухопловства НАТО: "Пробуди кога год можеш у Пентагону, хитно обезбеди ангажовање стратегијске авијације Б-52 и бомбардера Б-1, јер морамо подржати ОВК на врху Паштрика. Ако падне тај врх, за њега ћемо платити америчком крвљу".



<и>Хвала Тадићу што ме је пензионисао

С: Како коментаришете "масовно пензионисање" младих у Војсци СЦГ?
Б.Д: Мене је пензионисао Тадић, као и још неколицину мојих колега. Ја не држим његову страну. Хвала му, нисам више могао да радим са онима који говоре енглески.


С: Многи су данас склони да кажу, да је НАТО могао све, а није хтео?

Б.Д: Нека ти, који тврде шта је НАТО могао, прочитају књиге "Модерно ратовање" Веслија Кларка и "Нови милитаристички хуманизам" од Наома Цомског. Тамо све пише. Ти, који кажу да НАТО није хтео, не знају ништа о рату, они су заслепљени мржњом. Кларк пише, да би кренуо у пешадијски обрачун тек када би успео да скупи 180.000 људи, а за такву припрему му је потребно шест месеци. Наравно, да су они могли да побију све цивиле и поруше све градове, али су ваљда знали шта је медународно ратно право. НАТО дакле, а то они признају, Војсци СРЈ није могао ништа. У томе и данас лежи проблем њихових мука, зато покушавају да оправдају агресију.



С: Чиме сте успевали да заваравате НАТО авијацију?

Б.Д: Успели смо да се супротставимо најсавременијој технологији, и то најједноставнијом методом - маскирањем и обмањивањем. Масовно смо користили пасивне радарске рефлекторске системе, који нису електроника, сами смо их израдивали у радионицама. То су заправо рефлектујуце површине, урадене од челицних лимова. Нисмо имали друге могућности него да их збуњујемо, а успели смо, што и они признају. Зато је њихова ефикасност била веома мала у односу на војне циљеве, па су из гнева погађали цивилне.



С: Каква је била ефикасност Војске СРЈ?

Б.Д: Изузетна. Да није Хага, не би се ни знало да је било рата. А на томе посебно инсистирају Американци. Они су у агресији на СРЈ највећи губитници. Они су претрпели страховиту штету. Да неко не помисли, да смо ми оборили на стотину њихових авиона. Истина о томе сазнаће се за неку годину. Зна се да смо мит о невидљивости њихових ваздухоплова оставили у српском блату. На почетку рата срушен је Ф-117, и оштећена још три таква авиона, оборен је Б-2, цудо америчке технологије, који кошта милијарду и по долара. Само рушење Ф-117, ако се упореди са свим ваздухопловима које смо ми изгубили, има већу цену у доларима. Требало би подсетити, да од 1999. САД више нису произвеле ниједан невидљиви авион. Милион људи је због тога остало без посла. Ко је ту добитник, а ко губитник?



С: Зато нам, ваљда, сада и разбијају војску?

Б.Д: Американци су 2004. имали интересантну иницијативу, желели су да појединачно упознају све наше људе, дежурне у посадама које су гађале њихове авионе. Распитивали су се за наше радаре, фреквенције, тактику код обарања Ф-117 и Б-2. Шта су то наши људи видели на екранима? До данас нису добили никакву информацију. Иако инсистирају да више нисмо непријатељи, и да би те тајне њима требало да предамо.



С: Сматрате да се НАТО не понаша витешки?

Б.Д: То им је највећа мана, тешко подносе поразе. Надмени су и безобзирни. Тешко им је пало када се испоставило да нису најпаметнији. Уместо да нас због тога поштују, они нас мрзе. Суд у Хагу је и устројен да би би оправдао њихове глупости и злодела. Они су победници у миру, али им то нимало не прија.


Драгољуб Гајевић

Извор:
Српска политика

Гуштери, вољно - пожарни, збогом

Децембарска класа биће последња која ће по закону служити редовни војни рок, што је објава две ствари: почетка војних јавних радова и краја једне епохе


На звучницима је трештала најновија ствар Халида Муслимовића, изнад Пивке су се сударали ветрови са Алпа и Јадрана, па се стварао ковитлац који је гуштере августовске класе бацао на писту. Поручник из Зенице, са лицем тужног Таличног Тома, коме Аварел Далтон стално краде револвере, претио је да ће нас везати бродским конопцем, како би коначно стали у правилну врсту, уместо што капитулирамо пред ураганом.

Наш вод је убрзо извршио тактички јуриш на мензу, почистивши све залихе „босанског лонца”, традиционалне вечере Југословенске народне армије, коју су мућкали наши ортаци, Муса и Ђекај из околине Ђаковице. Трпали су у казан све залихе поврћа које су остале од ручка. Босански лонац се на војничком менију звао и „дрнч”, јер је био тек нешто укуснији од масти за чишћење аутоматских пушака.
Надувених стомака и у пуној борбеној готовости били смо спремни за вечерњи Други дневник, у пола осам: СФРЈ, те 1984. године, није стајала тако лоше. Ујутру нас је поручник пропитивао, а ко није запамтио саопштења политбироа републичких ЦК, рибао је километарски низ чучаваца, бар нам се тако чинило, јер кад рибаш четкицом за зубе клозете, видиш, иако ниси разрок, да им нема краја.

Заглавио сам са 19 година у те словеначке планине, маглу, снег и касарну, бивши аустроугарски казамат кроз који је тутњао воз из Трста за Београд! Преуређена тврђава укопана у словеначку планину, у којој су се обучавале специјалне граничне јединице, била је једна од три црне тачке на мапи војске великог поглавице друге Југославије: прва је тамни вилајет у Билећи, где су се рађали питомци резервне школе официра пешадије, који су, после обуке, по правилима војничког генетског инжењеринга, обавезно мутирали у зле десетаре; друга је била озлоглашена пешадијска бригада у Битољу, где су се гуштери пекли на македонском сунцу.

Али, свакоме је његова мука највећа. Поручник нас је пумпао патриотизмом, рецитовао како морамо да будемо поносни што смо изабрани да први изгинемо ако непријатељ крене да руши братство и јединство наших народа и народности и наш самоуправни социјалистички поредак. Претио нам је, знали смо добро, имагинарни непријатељ, а тај чедни милитарни свет, у којем се врхунац бола дешавао када џомбе на подлактици истетовирају знак ЈНА, па га после показују као државни печат да су зрели за женидбу, представљао је полигон на којем су сазревали осамнаестогодишњаци под титовком. Размажени Београђани и Загрепчани, гле парадокса, по правилу најбољи ортаци у упртачима, стицали су галилејевску мудрост, ону да сунце ипак излази у шест, а не у подне. Неки од добрих момака из провинције, први пут су видели телевизор, па смо једног од њих, кога је регрутни центар право са катуна катапултирао у Пивку, користили као даљински.

Али приликом тих блиских сусрета прве врсте са ликовима из најзабитијих крајева, у том судару светова под војном управом, нисмо били ништа мање смешни, доживљавајући провиђење: да је могуће да са 19 година кревет намешташ сам, а да не подигнеш узбуну старој мајци.

Добро, хоћете да вас још смарам с војничким причама о стражама, терену, прекомандама, бојевом гађању, бежању преко жице…? Та компулзивна брбљивост, заглављена у нашој подсвести, по правилу ескалира код четрдесетогодишњака и оних старијих, када се препусте прустовској меланхолији о годину дана изгубљеног времена које смо поклонили отаџбини. По правилу службе, те приче су тек нешто истинитије од ловачких.

Године војничке невиности врло брзо су експлодирале у крваву епопеју грађанских ратова, када непријатељ није био ни имагинаран, ни спољњи. Пакао грађанског рата искусили су они регрути који нису били те среће, па да побегну у иностранство, или гурну позивара низ степенице.
Демократија је унела новине у систем одбране, нудећи гуштерима могућност да им савест проговори, па су, тако савесни, правили испраћаје и давали пожарство у вртићу.

Коначно, децембарска класа биће, највероватније, последња која ће по закону служити редовни војни рок. Када хиљаде кандидата за пешадинце, и остале родове и видове, изврши јуриш на касарне, борећи се прса у прса да би освојили једну од најважнијих транзицијских кота – радно место и плату од око 250 евра, биће то објава две ствари: почетка војних јавних радова и краја једне епохе која је одредила судбине читавих генерација.

Али, као у финалу сваке српске приче, догађа се нушићевски парадокс: иако су добили вољно, регрути се одазивају готово стопроцентно, чега се не би постидела ни СФРЈ у доба највеће екстазе. И, неће момци у вртиће. У чему је тајна овог наглог милитари ентузијазма? Пробуђени национални понос и одбрана мачистичке традиције, садржана у излизаној фрази да Србин радо иде у војнике, док га двојица евентуално лемају? Ма, какви, ствар је у менталитетској грешци: „Ти ћеш да ми кажеш да не морам у војску? Е, па хоћу, заинат”.

Старе џомбе, они са ледене писте у Пивки, инспирисани поетиком првог албума Халида Муслимовића, који, хајде да не будемо лицемери, сада звучи као чисти евергрин, крај епохе спевали би овако:
„Гуштерска је туга преголема, стижу профи, војног рока нема”.

Александар Апостоловски

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Gushteri-voljno-pozarni-zbogom.sr.html