Uhapšen vlasnik "Kurira" i "Glasa javnosti" :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RAJA RODIĆ - SRAMNI KONSENZUS MEDIJA I VLASTI
ponedeljak, 30 novembar 2009 15:01

Ako je Rodić na slobodi poslednjih godina dokazivao koliko đubre njegove novine mogu da budu, današnjim odnosom javnosti prema njemu u pritvoru pokazuje se koliko je s druge strane još đubreta ostalo

Mogu da shvatim da je u Srbiji toliko sveta neosetljivog na pritvorsku sudbinu Radisava Rodića, vlasnika nekoliko ovdašnjih novina. Naime, ovaj Lari Flint srpskog političkog žurnalizma nije se poslednjih godina na tom poslu istakao širenjem ljubavi, razumevanja, javnog morala i bilo čega što bi se moglo podvesti pod nekakvu društvenu vrlinu. I to je nekako notorno, mada za celu stvar koja se s Rodićem danas dešava nema više nikakve važnosti.

Jer značenja kojima danas isijava njegova sudbina šira su od njegovog profila i skandaloznija od njegovog „Kurira“. Dakle, Rodić sa one strane rešetaka prestaje da bude sopstvena slika, a sve više jedan ozbiljan i višeslojan društveni događaj, koji očituje ovdašnju političko-medijsku patologiju više nego išta od onoga o čemu je i kako je „Kurir“ pisao.

Rodićevo hapšenje i produžavanje pritvora na drugi mesec, kao i uglavnom ćutanje medija o tome, rezultat je prećutnog konsezusa ovdašnje političke i medijske klase prema kome je Rodić remetilački faktor medijske scene. Za jedne – političare – Rodić je čovek koji je prešao crtu koja se ne prelazi, i za to treba da bude kažnjen. Za druge – novinare – njegov izgon ima ritualni karakter proterivanja zla iz grada, posle čega svi ostajemo umiveni i čisti, spremni za novi početak.

Problem je, međutim, što je produžavanje pritvora Rodiću zakonski veoma sumnjivo, ljudski potpuno nehumano, politički apsolutno nasilno i što se ono ne može braniti time da Raja negde sve to po božjoj pravdi zaslužuje. Jer takvom svinjarijom fokus teme se menja i postavlja se kao pitanje o pravu vlasti da to radi. Mesecima se o Rodiću u medijima koji nisu njegovi pisalo kao o čoveku koji je utajio porez od više od dvesta miliona dinara, o čemu, je li, poreska policija ima sve dokaze. Posle je to sa porezom nekako prestalo da se gura u prvi plan da bi se posle Rodićevog hapšenja pojavilo kako je podigao nekakav kredit kod Komercijalne banke koji nije vratio.

Naravno, ako je to tačno, neshvatljivo je da vraćanje tog kredita ne juri banka već policija i pravosuđe, neshvatljivo je da banka nije obezbedila taj kredit i da ga od Rodića ne potražuje prema garantovanim sredstvima ili imovini, koje ovaj zacelo ima više od pola miliona, koliko navodno iznosi podignuti kredit. Takođe je neshvatljivo da tužilaštvo nije za mesec dana saslušalo sve svedoke protiv Rodića, pa mu je produžio pritvor da ne bi uticao na njih. Na kraju, ne zna se kako bi uopšte uticao na svedoke pošto je pre nekoliko dana imao operaciju na srcu i jeste ozbiljno bolestan čovek. Ili je stvar u tome da se Rodić ima držati u pritvoru dok mu se nešto ne nađe jer, kako bi Andrićev Karađoz rekao, svi su za nešto krivi, samo se nekima nađe, a nekima ne.

Jer, ako je opet sve to sa njegovim pritvaranjem sasvim u redu, zašto onda neki ljudi iz vlasti pokušavaju da razgovaraju sa njegovom porodicom zahtevajući da Rodićev dnevni list Kurir napravi uređivački zaokret kako bi uopšte nastavio da izlazi. S kojim pravom se to radi? U ime kojih političkih, moralnih ili pravnih načela? I šta je, na kraju, taj Raja Rodić, protiv koga je opravdano ući u takvu svinjariju.

Rodićev progon, uprkos svemu onome što on jeste, zapravo je politički; on afirmiše sva ona zla lica i mehanizme jedne države koja je rešila da očisti nepoćudnog pojedinca, drži ga u pritvoru sve dok njegove novine ne promene stranu ili ne prestanu da izlaze. I, naravno, na tom mestu Srbija se legitimiše kao država u kojoj, ako prekršiš zakon i sudovi to uspeju da ti dokažu, ideš u zatvor, dok u pritvor ideš kada se za tim postigne politička volja i kada je čovek na slobodi postao politički problem, dok u pritvoru nije ni problem, a često ni čovek.

Rodić je u Miloševićevo vreme bio vlasnik „Glasa Javnosti“, verovatno najboljih srpskih dnevnih novina za poslednje dve decenije. Kao takav, imao je okapanja sa tim režimom, bio kažnjavan i proganjan. Odlaskom Miloševića sa vlasti Rodićeve novine bile su jedine koje su snažno klritikovale divljačku privatizaciju i neoliberalni ekonomski koncept, kojem je pribegla Srbija. Ne verujem da ga danas hapse zbog toga, ali verujem da ga nikada ne bi hapsili da nije bilo toga. Zašto? Zato što se takvim pisanjem ispisao iz postoktobarskog žurnalističkog mainstreema, ostao na drugoj strani rampe kao neka vrsta čoveka koji nema sluha za duh vremena i koji je, na kraju, to odsustvo sluha morao da plati tako što je ostao bez ikakve zaštite.

Naravno, daleko od toga da je Rodićeva kritika bila dosledna i principijelna; bilo je tu i naručenog pljuvanja, i vođenja ličnih ratova preko novina i, što je najgore, mnogo odvratnog pisanja. Ali Rodić nije radio ništa što nisu radili i ostali, koji su doduše tome pribegavali sa malo više stila, strategije i cilja. Tek, bio je na drugoj strani, ali ne na drugoj strani smisla i morala, već prosto na drugoj političkoj strani.

Zato je Rodiću danas moguće raditi sve što drugima nije, danas nema nikoga ko bi se pobunio zbog toga, osim nekih opozicionih stranaka koje sebično shvataju da, gubeći „Kurir“, gube i deo sopstvenog medijskog prostora. Kada bi se zakoni toliko koliko prema Rodiću kršili prema nekom drugom uredniku, bilo bi tu više kolegijalne solidarnosti, bilo bi tu stranaca koji bi protestovali zbog nasilja, bilo bi novinarskih udruženja i nevladinih organizacija koje bi pravile skupove. Ovako, i oni koji misle kako to nije u redu, ćute uplašeni da ne budu identifikovani sa Rodićem i da ne moraju da objašnjavaju kako su tu prekršeni nekakvi važni principi.

Ako još uvek važe te stvari, novinarstvo bi trebalo da štiti javni interes, da čuva zakonitost u društvu i da bude na strani slabijih. Rodić nije bio na toj strani, ali to mu danas na nos nabijaju oni koji to takođe nisu, ni u njegovom ni u drugim slučajevima. Ako sve to dakle još važi, svi novinarski principi nalažu da bi profesija morala da se stavi na Rodićevu stranu, utoliko pre ako ne deli njegove vrednosti i poglede na svet. Ali Rodićev slučaj pokazao je da ovu profesiju danas ne vode nikakvi principi, već slepa poslušnost prema jačima, zatim atavistička želja da, kada njegov „Kurir“ bude sklonjen sa scene, nekako podele taj kolač na tržištu. Tu je na kraju i totemističko verovanje da će ubijanjem Rodića svi nekako učiniti korist za pristojno novinarstvo, kome i sami suštinski ne pripadaju, kao ni on.

Postoje trenuci kada jedna demokratska država reši da krši zakone i kada pristupa političkom nasilju. Te stvari, ukoliko nisu suviše drastične, ponekad mogu da se pravdaju postignutim ciljevima. Rečju, ne bih imao ništa protiv kada bi represija protiv Rodića mogla da obeća kao svoj rezultat pristojnije novinarstvo u Srbiji. Ali neće, jer to što smo se svi dogovorili da je Rodićevo novinarstvo đubre, još uvek ne znači da bez njega đubreta neće biti. Naravno da će ga biti jer Rodić ne strada zato što je „Kurir“ đubre, on strada zato što „Kurir“ nije naše, već njegovo đubre. Elem, ne postoji nikakav viši cilj za njegov progon, ne postoji ta propisana mera pristojnosti koju on nije ispunio, a oni je ispunjavaju. To je, dakle, najobičnija politička nečasna akcija, čiji konačan učinak neće biti upristojavanje medijske scene, već dalje sužavanje polja sloboda u toj profesiji. To je nešto što danas plaća Rodić, a sutra će plaćati svi.

Jer, ako je Rodić na slobodi poslednjih godina dokazivao koliko đubre njegove novine mogu da budu, današnjim odnosom javnosti prema njemu pokazuje se koliko je s druge strane još đubreta ostalo.

Пренето са...