Naravno da postoji jasna medijska slika, koja je zasnovana pre svega na jačini dokaza. To ne sme da utiče na presudu, ali ako osuđujuća presuda bude donesena, to neće značiti da je to urađeno pod pritiskom javnosti, već zbog jasnih dokaza. Da tih dokaza nema, ni medijska slika verovatno ne bi bila takva.
Opet, 21. vek je, mediji već odavno za svaki slučaj, od pljačke banke do genocida unapred osuđuju nekoga. To se ne može i ne treba promeniti jer bi uticalo na slobodu medija, ali se prilikom donošenja odluka mora zanemariti. Pre svega, zaista ne mislim da mediji imaju veću snagu od hiljada i hiljada stranica dokaznog materijala.

Ово је једна добра идеја. Знаш у чему је проблем? У том што у данашњој Србији постоји цензура за све догађаје који нису у складу с пропагандом газди. Да ли си тог свјестан?

Cekaj bre malo jel ti to mene zezas pa na svim snimcima u periodu kada su vrseni masakri u toj demilitarizovanoj zoni Srebrenice vidi se Naser Oric o cemu mi pricamo ovde, kako nije znao ili nije bio prisutan??? Iz te zone godinama su muslimani napadali Srbe, radili stravicne zlocine a bili su kao nenaoruzani i pod kontrolom plavih slemova, Oric je bio glavno komandujuci nad muslimanskim snagama u toj zoni kako nije znao ili nije dao naredjenje ne razumem na osnovu cega temeljis svoje tvrdnje
Zlocin u Srebrenici po medjunarodnom krivicnom pravu i obicaju ratovanja nema elemente genocida, to da znas.. pitaj bilo kog profesora medjunarodnog prava reci ce ti isto sto i ja, jer ovo nisam ja izmislio ovo sam slusao od pametnih i ucenih ljudi sa pravnog fakulteta!

To je najbolja slika sposobnosti i verodostojnosti Haskog tribunala, jel treba jos nesto da dodamo

Ne mislim da će medijska slika kreirati presudu, već da je presuda već kreirana, a medijska slika je samo refleksija.

Борис Тадић и Изудин Алић


Љубиша Ристић   
уторак, 31. мај 2011.

(www.serb-victims.org)


Никада председник Србије и председникови људи нису тако лако „скинули љагу са Србије, свих грађана Србије и свих припадника српског народа где год да тај наш српски народ живи“[1] као што је то нехотично учињено у случају Изудина Алића.

Ко је Изудин Алић?

Свој морални гнев поводом ове личности најпре је у тексту на сајту „Пешчаника“[2] образложила Биљана Србљановић:

„ПС: Сећате се оног плавокосог детета, што га, на једном од безброј пута поновљених снимака, "генерал" милује по глави? Годинама председникови људи приватно тврде да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље. Кладим се да ће сада, по први пут, о томе да проговоре и јавно, да запечате исправност председничке одлуке. Исплатиће се њима свака, па и та глава.“

Исти морални гнев поводом „плавог дјечака“ истресао је два дана касније сарајевски „Дневни аваз“[3] али је при томе направио „грешку у корацима“: отишли новинари у Сребреницу, нашли Изудина Алића живог и здравог и написали како он не воли сећање на сусрет са генералом Младићем.

„Плавог дјечака којег Ратко Младић 12. јула 1995. године у Поточарима руком тапше по образу и распитује се за његово име и године, јучер смо пронашли у једном селу у околини Сребренице. Зове се Изудин Алић и не воли, каже, да се присјећа тренутка сусрета с Ратком Младићем.“

Схватила је, „врлине пуна“ Биљана Србљановић, да простом свету није лако објаснити како је неко истовремено и жив и није жив. Можда би та ствар са Председником и „председниковим људима“ некако и прошла, али обичан свет то не разуме. Зато је пожурила да брзо објави[4] „релативно добру вест“:

„ПС: Пријатељи из Дневног Аваза, јавили су релативно добру вест. Онај плави дечак са снимка је ипак жив, упркос морбидним гласинама обавештених људи.“

Прича је, након „релативно добре вести“ да је „дечак са снимка ипак жив“, застала на најважнијем месту. Очекивали смо, исто као и Биљана Србљановић, да председникови људи „проговоре и јавно запечате исправност председничке одлуке“ поводом хапшења генерала Младића. То се, међутим, није догодило.

Понекад се слика целине открива у детаљима. Баш такав детаљ је прича о Изудину Алићу. На њима је заснована структура моћи у свету, моралност Хашког трибунала, Резолуција о Сребреници, Тадићево поклоњење у Поточарима, будућност српског народа, положај Републике Српске.

Али нисмо сазнали одговор на најважније питање: ко су људи Бориса Тадића који већ „годинама приватно тврде да је лобања нађена само неколико стотина метара даље“?

Пошто искључујемо претпоставку да је Биљана Србљановић патолошки лажов који измишља шта јој „председникови људи приватно тврде“, закључујемо да је држава Србија у опасности.

Зато би Борис Тадић морао да разјасни овај неспоразум у погледу деловања свијих сарадника. Уколико се он не огласи, тада би Биљана Србљановић морала да нам каже њихова имена.

Ако и Биљана Србљановић буде ћутала, ми ћемо размотрити неке раније искључене претпоставке у погледу њене личности.

Covek ima iste argumente kao klitoris Bukvalno isti nacin price i 'argumentovanja'...  Ista skola ili nesto drugo jebem li ga.

Naravno da je kreirana, pa kad sam predsednik drzave i njegovi inistri ga nazavaju ratnim zlocincem onda je sve jasno i to bez dokazane optuznice bez sudjenja bez icega... Sta da misle stranci o nama kad mi sami o sebi ovako mislimo, sami sebe satiremo... koje i kakvo postovanje moze da ima takav narod? Mozes da zamislis da amerikanci isporucuju tamo nekom sudu svog generala...

Zaista mi je mučno baviti se više ovom temom i zato tvrdim da bi apologete hapšenja i izručenja trebalo da mole Boga da taj čovek premine pre nego mu suđenje i započne.On bi preminuo kao nevina osoba,a njegova odbrana (za koju mislim da bi bila ozbiljnija od većine dosadašnjih,jer je ne bi optuženik lično vodio) ne bi stigla da pobije "dokaze" o mirnim srebreničkim civilima i 8.000 njihovih leševa.

Sasvim mogu da podržim stav da mediji u Srbiji nisu nezavisni, ali su u mnogo većoj meri nezavisni nego što su to ranije bili. Cenzura? Šta je onda sa Pravdom, Pečatom i sličnim medijima? Kako njih ta cenzura ne dotiče?

Slažem se da situacija mora biti bolja, da se razumemo.


U vezi Orića, tvrdnje temeljim na presudi, koja je opet bazirana na dokaznom materijalu. Ja ne mogu da tvrdim ovo ili ono, ali na sudu nije bitno šta se desilo već šta se može dokazati. O tome govorim, a bio bih idiot ako bih smatrao da imam bolje informacije od ljudi koji su godinama radili na određenom slučaju.

Što se tiče kvalifikacije zločina genocida, ironije li, sutra imam test iz toga na predmetu međunarodno javno pravo. Elem, slučaj se karakteriše kao genocid jer je utvrđeno da je postojala jasna namera uništavanja jedne grupe sa jedne teritorije, a broj ubijenih je "značajan u odnosu na broj stanovnika područja". Arbitrarno je šta "značajan" broj predstavlja, ali ako se pogleda u odnosu na taj okrug, složićeš se da je cifra značajna u odnosu na broj stanovnika pre nego što se zločin desio.

Ma on nece ni da dozivi tu presudu....