Oterao bi me ako mu ne donesem jagode

Потврђена забрана посетe лекара Ратку Младићу


Секретаријат Хашког трибунала потврдио је данас да су, према препоруци медицинског особља Трибунала, забрањене све посете оптуженима у притворској јединици, па и Ратку Младићу, те је предложио да се посете лекара одложе до после изрицања првостепене пресуде Младићу која је заказана за 22. новембар.


У свом допису председнику Трибунала Кармелу Ађијусу, Секретаријат је указао да је 9. новембра разговарао са Младићевим браниоцем о утврђивању датума посете два лекара из Србије, али да је непосредно пред тај састанак добио писмо од медицинског особља притворске јединице којим се тражи да се не дозволе посете било ком притворенику пре изрицања две преостале пресуде у Трибуналу (од којих је једна Младићу).

Писмо је такође послато Механизму за кривичне судове, који се стара о притвореницима у притворској јединици УН у Схевенингену.

„Медицинско особље је изразило своју забринутост да би дозвола било какве посете лекара у овом стадијуму, у контексту других релевантних фактора, ’могла да угрози здравље притвореника‘ и ’могла да заиста штети здрављу притвореника‘“, навео је Секретаријат.

Када је у питању Младић, Секретаријат је након тога, како је навео, затражио од два независна медицинска експерта који су надгледали Младићево здравље протеклих неколико година, процену разумности препорука лекара из притворске јединице.

Секретаријат је добио одговор од једног експерта који сматра да је у погледу Младића, прихватљива и разумна процена „да се не дозволе посете пре изрицања заказаних пресуда“.

На основу свега наведеног, Секретаријат је предложио да се посета лекара Младићу закаже за касније датуме који су раније предложени одбрани.

Ти датуми нису никада јавно објављени.

Одбрана: Младићево стање лоше

Младићев син Дарко јуче је рекао Танјугу да је добио усмено обавештење да је главни лекар у притворској јединици Пол Фалке забранио посете лекара Младићу јер би оне биле штетне по његово здравље.

Он сматра да је то мимо свих правила самог Трибунала.

Адвокати Ратка Младића прошле недеље су тражили од Трибунала да покрене поступак против Фалкеа за непоштовање суда, тврдећи да опструира посете српских лекара Младићу у притворској јединици, али је тај захтев Трибунал одбио.

Одбрана Младића сматра да је његово здравствено стање јако лоше јер је претрпео више можданих удара, али да то лекари Трибунала крију.

Изрицање првостепене пресуде Младићу заказано је за 22. новембар.

Генерал Младић веома лошег здравља, неизвесно присуство изрицању пресуде


Могуће је да се генерал Ратко Младић у среду, 22. новембра, неће појавити на изрицању пресуде пред Хашким трибуналом, због веома лошег здравственог стања, рекао је Срни један од бранилаца Бранко Лукић.

"Данас смо му били у посети. Баш је лоше, не може да хода, тетура, носи га. Човек стварно није добро", навео је адвокат Лукић.

Он је истакао да се одбрана није бавила никаквим триковима, него је, зато што је видела да Младић заиста није добро, почела да инсистира на његовом лечењу.

"Не знам да ли Младић може сада да изађе на изрицање пресуде. Не знамо за сада да ли ће генерал моћи да се појави пред судским већем на изрицању пресуде", додао је Лукић.

У случају да, упркос свему пресудa буде изречена, Лукић је рекао да суд то може да уради, као што је учинио у случају Војислава Шешеља, али да ће одбрана да се буни.

"Ми нећемо да признамо без његовог присуства изрицање пресуде. Кажемо да не може без присуства генерала да пресуда буде изречена", нагласио је Лукић.

Раније су српски лекари упозорили да због Младићевог здравља "сваки облик стреса, укључујући судски процес, може повећати шансе да добије инфаркт, срчани удар или да умре".

Лекари и Секретаријат Хашког трибунала противили су се да лекари из Србије посете генерала Младића у судском притвору, пре него што му 22. новембра буде изречена пресуда.




Ратко Младић као „последња“ тачка „европског“ пута Србије
 

25. маја 1993. године Организација Уједињених Нација основала је „Међународни трибунал за кривично гоњење лица, одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права, почињене на територији бивше Југославије почев од 1991. године“. Декларисани циљ нове структуре са толико патетичним називом био је: „успостављање правде према жртвама ратних злочина, злочина против човечности и геноцида почињених током ратова у Југославији од 1991-2001. године, и кажњавање одговорних за те злочине“. У суштини, Хашки суд, смештен у мирном бањском излетишту у запећку Европе, започео је нову фазу рата против Србије. Без метака и бомбардовања, „натовски правни батаљон“ је наставио да убија ту земљу, прекомпоновањем историје крвавог распада Југославије, утврђујући кривицу и пребацујући одговорност за патњу свих ратова ’90-их само на један народ – Србе…

Тешко је рећи да ли је београдска власт припремала честитке за дан оснивања Хашког трибунала, али је ујутро 26. маја 2011. године управо Председник Србије Борис Тадић, човек пореклом из Сарајева, саопштио домаћој јавности да је ухапшен командант Војске Републике Српске – генерал Ратко Младић. „У име Републике Србије објављујем да је рано ујутро у току операције спроводене уз координацију безбедносно-обавештајне службе (БИА) и Службе за утврђивање ратних злочина, ухапшен Ратко Младић. Овим хапшењем Србија је спрала са себе велику љагу“. Неколико сати касније, Тадић је на специјално сазваној конференцији за новинаре објашњавао ошамућеној Србији: „На тај начин ми смо завршили тежак период наше историје и скинули тај терет са плећа нашег народа. Сада се отвара нова страница, и ми ћемо радити на процесу помирења у региону“. И правдајући издају, додао је да ће „завршетак истраге подићи ниво међународног кредибилитета Србије“.


Генерал Младић је кључна фигура рата у Босни. Родољуб, државник и професионалац највишег војног ранга, познат је далеко ван граница Балкана. Он је један од оних који се у веома тешко време за Отаџбину нису бојали да на своја плећа прихвате одговорност за будућност земље, кога због части, храбрости и јунаштва, као и оданости Отаџбини поштују савезници, а непријатељи се плаше. Човек, чији је подвиг постао стуб националног идентитета Срба, чија војска је фактички победила у рату, доказујући целом свету да Србија никада неће пристати на улогу натовских сатрапа. Стога су током свих ових година постојања Трибунала, од стране НАТО стизали захтеви за његово изручење.



 


Прве оптужбе „натовског правног батаљона“ биле сеу изречене Генералу још у јулу 1995. године, у његовом одсуству. Оне су се састојале из 16 тачака, укључујући и оптужницу за „геноцид“ и „злочине против човечности“, у вези са "вишемесечном опсадом" града Сарајева од стране српских трупа под командом Ратка Младића. У новембру исте године Хашки суд је подигао други пакет оптужница, сада већ са 20 тачака, укључујући лажи о догађајима у Сребреници, која је брзо прихваћена од читаве антисрпске заједнице и која је великог родољуба „наградила“ понижавајућим надимком „Српски касапин“.

Да то Ратко Младић није можда шугав?

1996. године, одмах након разрешења Генерала са положаја начелника Главног штаба Војске Републике Српске, снаге Алијансе су поставиле захтев његовог испоручивања у Хашки трибунал. Спољни непријатељи Србије и нису крили своје намере: први Високи представник Европске уније за спољне послове и политику безбедности, Кетрин Ештон, изјавила је да генерал Младић без одлагања мора бити предат Хашком трибуналу за бившу Југославију. „Пуна сарадња са Хашким судом ће постати главни услов који ће приближити Србију уласку у ЕУ“, јасно и недвосмислено је изјавила баронеса. Брисел је, не једапут, нагласио да „недовољан ниво сарадње званичног Београда по питању хватања ратних злочинаца“ представља главну препреку у преговорима око уласка Србије у ЕУ, и такође затражио изручење Ратка Младића.

А унутрашњим непријатељима Србије се веома журило у ЕУ тако да је у октобру 2010. године српска влада објавила да висину награде за информацију о локацији Генерала Младића повећава са 5 на 10 милиона евра. На част Србима, није се нашао такав Србин који би желео да заради ову позамашну суму.

У новембру 2010. године у Београд је стигао главни тужилац Трибунала Серж Брамерц, кога су на највишем државном нивоу уверили да „Наша земља води интензивне потрагу за Ратком Младићем и Гораном Хаџићем који су још увек на слободи и ради на успешном завршетку сарадње са судом у Хагу“. Белгијанац Брамерц, који је у више наврата наглашавао да је један од приоритетних задатака Међународног трибунала у Хагу – хапшење и одвођење у тамницу Ратка Младића, „губернаторски“ је поразговарао са представницима војне обавештајне службе и националне службе државне безбедности Србије. О променама у обиму и методама „лова“ на Младића, након посете Брамерца, изјаву је дао тадашњи министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић. Он је нагласио да се у потрагу за Младићем, која је раније била искључиво одговорност снага државне безбедности, активно укључило и његово министарство, „што подразумева ширу контролу и праћење лица, из круга осумњичених за подршку прогоњених, као и јачање оперативно-истражних активности“.

"Последња" тачка на путу у ЕУ била је у селу Лазарево, где је у рано мајско јутр стигао интервентни одред српских полицајаца. Генерал Младић је био ухапшен, и отпочело се са ужурбаним припремама за његово изручење у Хаг.

Али, вратимо се интервјуу Бориса Тадића тога јутра. И обратимо пажњу на реченицу: „…ми смо завршили тежак период наше историје и скинули тај терет са плећа нашег народа„. Још једном наглашавам, то су речи Тадића – Председника Србије. СРБИЈЕ!, не САД-а, не Немачке, не Краљевине Холандије… Он је рођен у Сарајеву, и цео живот живео у Београду и одлично зна језик на коме је изговорена ова реченица. И као професионални политичар, одлично разуме значење речи о „терету народа„… У суштини, оно што је рекао представља Тадићево фактичко признање колективне кривице Срба. Кривице за непочињене злочине у рату, који Срби нису ни започели. Рату за одбрану своје државности и права да живе на земљи предака.


 


Тадић је рекао да се пред Србијом „сада отвара нова страница“. Страница живота под руководством оних који су учествовали у планирању и спровођењу најпре операција на уништавању Југославије, а потом и суверене државе Србије? Да ли је вредело отварати „нову страницу“ историји земље издајом њених најбољих синова, понижавајући национално достојанство својих грађана и пљујујући на част и достојанство оних, за које Србство није само празна реч?

Још једно „случајно подударање датума“. На дан Младићевог хапшења, у Београд је допутовала Кетрин Ештон. Рапортирајући пред баронесом о хватању „међународног криминалца“, београдска власт тешко да је подсетила Кетрин о натовским ракетама и ударима бомби, о погибији хиљада мирних грађана, о рекама избеглица и застрашујућим последицама живота на земљи загађеној осиромашеним уранијумом. Напротив, Тадић је галантно приметио да се Ештон „обраћа оним људима који су увек веровали у Србију… Желим да јој се захвалим на томе“. И то треба схватити као сагласност са изјавом баронице, да она „поздравља хапшење Младића као важан корак напред за Србију и огроман успех за међународну заједницу“.

Натовска заједница је, не скривајући радост и не чекајући да почне заседање Хашког Трибунала, издала Генерала Младићу оптужујући пресуду. Један од првих који су реаговали на београдске догађаје је Генерални секретар УН-а, Бан Ки Мун, који је рекао да је хапшење Младића – „историјски дан за међународну правду, и да означава напредак, који смо постигли у настојању да се спречи избегавање правде“.

Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен je, поздрављајући хапшење Генерала, рекао да: „После 16 година након доношења пресуде Младићу по оптужби за геноцид и друге ратне злочине, његово хапшење, коначно, пружа прилику за тријумф правде“. Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да сматра да је „ово је важна вест не само за Балкан, већ и за цео континент“. Њен министар спољних послова Гвидо Вестервеле је дефинисао хапшење Ратко Младића као корак „на постављању темеља мирној будућности целог балканског региона“.

Председник САД Барак Обама је изјавио је да „аплаудира свом српском колеги Тадићу“, а потпредседник Џозеф Бајден је чак изволео да упути телефонски позив Борису Тадићу. Државни секретар Хилари Клинтон, најавила је да долази „великог дан за међународно правосуђе“, заменик саветника за националну безбедност председника САД-а, Бен Роудс честитао је српској влади на „победи“.

Београдским властима је честитао и Министар иностраних послова велике Британије, Вилијам Хејг: „… то је доказ њихове посвећености сарадњи са Међународним судом правде за бившу Југославију“. Председник Француске, Никола Саркози, је прецизирао да је „Србија направила корак више на путу приступања ЕУ“. Њему је радосно узвратио комесар за питања политике проширења и суседства, чешки социјал-демократа и дипломац Московског државног института за међународне односе, Штефан Филе: „Хапшење елиминише велику препреку, која стоји на путу Србије у Еу“.

Шеф МИП Турске, Ахмет Давутоглу, назвао је хапшење Генерала великим кораком Србије „како ка евроатлантским интеграцијама, тако и на путу да заузме поштован положај у међународној заједници“. Није изненађујуће што је одмах после њега саопштење издала и псеудо-председница лажне државе „Косово“ Атифета Јахтјага: „Слање Младића у Хаг ће постати пример за привођење свих преступника одговорности“. Министар спољних послова Канаде Џон Берд је изразио задовољство чињеницом «да ће се генерал појавити пред међународним судом“.

Увереност натовске банде подржао је и Борис Тадић: „Свима који су помагали Младићу, биће суђено“.

Постоји и још један детаљ који је претходио хапшењу Младића. У априлу 2011. године, Северноатлантски савет је упутио захтев Србији о успостављању Индивидуалног акционог плана деловања на партнерству са НАТО-ом. И већ у јуну исте године, иницирајући злогласни процес над Младићем, НАТО се враћа у Србију, након што је у Београду спровео једну од највећих годишњих организационих активности – конференцију стратешких војних партнера. И да бих одагнала сумњу у праве намере београдскх власти, навешћу цитат министра одбране Србије, Драгана Шутановца: „Конференција има изузетно важан војни, а не политички карактер. Изузетно је важно што Србија може да прикаже себе као партнера на кога се могу ослонити, не само чланице НАТО-а, већ и представници других земаља“. И додао да спровођењем ове војне конференције, Београд потврђује „европску перспективу Србије“.



Након конференције, председник Војног комитета НАТО-а, адмирал Жампаоло ди Паола састао са званичницима српских оружаних снага и разматрио конкретна питања реформе Војске и војне сарадње НАТО-а и Србије. Управо овде, у спајању неспојивог и лежи главна политичка интрига: Србија, формално поштујући војну неутралност, одржава при том улазак у ЕУ, као главни спољнополитички приоритет. И овде власти треба да се замисле јер се мишљење политичке елите, не поклаапа мишљење народа… И ево већ 2014. године Војска Србије учествује у вежбама оружаних снага САД-а и НАТО-а у Немачкој, чији је задатак био дефинисан као оцена борбене готовости Алијансе у супротстављању руској агресији. И још једно пљување на националну свест: у вежбама су учествовали и војници такозваних „Косовских снага безбедности“. Ништа не чуди ни што је 2014. године усвојен, а у јануару 2015. године одобрен Индивидуални акциони план партнерства између Србије и НАТО-а. На сајту Алијансе је дипломатски написано, да је та координација у вези са потребом јачања дијалога и практичне сарадње, посебно у области војне реформе. Али, у суштини, ово представља највиши ниво сарадње са земљама које нису чланице НАТО-а. Тај план је последњи корак пре формалног чланства у НАТО.

Срамни дани издаје се не славе. Мада треба памтити дан хапшења Генерала. Проћи ће време, и народна паметарница ће све ставити на своје место. Подвиг Ратка Младића, заједно са херојима из Србије, већ је златним словима уписан у светску историју. А о Борису Тадићу можда ће се памтити само једно: он је 26. маја 2011. године био на челу власти која је издала Генерала и свој народ.

Steta ako ne bude prisustvovao. I steta sto nije zdrav uglavu. Voleo bih da mu vidim lice dok ga proglasavaju krivim

Генерал Ратко Младић




Слику са венчања обавезно дајте. Ако могу, нека је објаве. И пуно поздравите Српски телеграф, порука је коју је најпопуларнији српски генерал Ратко Младић рекао у разговору са супругом и сином буквално секунд пре него што су Босиљка и Дарко отворили врата породичног дома за екипу Српског телеграфа.

Док се спремају да оду у Хаг, где ће у среду бити изречена пресуда Ратку Младићу, Босиљка стеже торбу пуну похабаних кутија. У њима су ордење и медаље којима је награђен њен муж.

Пре него што смо почели разговор, Дарка зову адвокати из Хага. Јављају да лекар из Хага није донео одлуку на основу медицинске документације.

- Успели смо! Доказали смо - прича Младићев јединац док гледа у мајку која са стрепњом и надом слуша вести и Схевенингена.

Одмах на почетку разговора Боса прво вади црнобелу фотографију, гледа је с осмехом и очима пуним суза. Пружа нам је рукама које подрхтавају и почиње да прича њихову љубавну причу дугу 51 годину.

БИОГРАФИЈА

12. март 1943. у селу Божановићи Калиновик у Босни и Херцеговини рођен Ратко Младић

24. април 1966. венчао се са Босиљком

26. јун 1991. прекомандован у Книн

26. фебруар 2002. пензионисан

31. мај 2011. изручен Хашком трибуналу




- Упознали смо се 5. марта 1966. Сасвим случајно. На журу на који ме је повео брат. Тада сам живела код сестре у Македонији, отишла сам из родне Округљаче код Вировитице у Македонију да бих се школовала. У то време већ сам завршила економску школу, имала сам непуних 19 година и радила сам.








Ратко је имао 23. Приметим ја њега, момак стоји сам, са стране, сви остали играју. Прођем поред њега и кажем: "Шта ти ту стојиш сам. Ајде у коло." И пође он. Музика се промени, свирају танго, а он сам мене зове да играмо. Причао ми је о себи, да је дете палог борца, да је официр, да је завршио Војну академију копнене војске - смер пешадија... И на крају вечери ме упита: "Мала, хоћеш ли ти на кафу са мном" - присећа се Боса.

ПРОСИДБА НА МОСТУ

Позив је прихватила иако се плашила шта ће рећи брат и сестра и иако му у том моменту није знала ни име.

- Две, три недеље касније, на мосту Цара Душана у Скопљу или Каменом мосту, како га данас зову, ођедном ми је поставио питање: "Мала, хоћеш ли ти да се удаш за мене?" Нисам мислила да је озбиљан, па рекох: "Удаћу се једног дана." Међутим, он је био озбиљан. Пристанем, али никоме нисам рекла да имам момка, био ме страх шта ће рећи моји. И већ 24. априла смо се венчали - кроз смех прича Боса.

Славили су код куће уз чланове породице, тридесетак људи било је на Младићевој свадби. Млади брачни пар одмах је добио стан, гарсоњеру од 39 квадрата. У то време Младић је био потпоручник, први пут се нашао на челу извиђачко-стрељачког вода, који је морао пред редовну комисију и контролу.

- Он је тек преузео ту дужност када је дошла инспекција. Гледају, нађу неке пропусте и дају му тројку. Био је очајан. Трудио се и све снаге, нестрпљиво је чекао следећу годину и нову контролу. Када су дошли, добио је чисту петицу и све похвале. Био је срећан јер су му породица и Војска били најважнији - прича Боса и додаје да се Ратко стално усавршавао и да је завршио је Командно-штабну академију копнене војске (1978) и Командно-штабну школу оператике копнене војске (1987), наравно, као један од најбољих.

Као војно лице имао је, како би се данас рекло, лиценцу да буде инструктор вожње и скијања.

- Мене ја он научио да возим. И да скијам. Била сам код њега када је обучавао војнике. Прво заврши с њима, па онда мене учи да стојим на скијама - наводи Босиљка.

АНА ЈЕ БИЛА СВА НА ОЦА

Док је она са децом живела у Скопљу, Ратко је мењао градове где је службовао. Прошао је кроз Куманово, Охрид, Штип, Приштину, Книн и на крају Хан Пјесак.

У међувремену, 1971. добили су у и друго дете - ћерку Ану.

- Она је била исти Ратко. Све је повукла на њега - сналажљива, борац. Када је Ратко прекомандован у Книн, тешко је било доћи до њега. Некако смо издејствовали да одем хеликоптером који је носио опрему из Скопља за Книн. Али Ана је по сваку цену желела да иде. Инсистирала је и на крају сам је повела. Сва је била на оца - прича Босиљка не желећи да прозбори иједну реч о несрећи из 1994, у којој је изгубила ћерку.

Одмазда за "не" Титу

Три године после венчања, добили су прво дете - сина Дарка, али и казну за непослушност.

- Ратко је добио позив да приступу Титовој гарди. Тада сам била у петом месецу трудноће. Ратко је мало размислио и одбио предлог. То га је коштало. Годину дана је морао да остане дуже у Куманову, где је тада службовао - присећа се Босиљка Младић.

Уз јелку са Аном и Дарком

Сваки дочек нове године Младићи су почињали код куће. Уз окићену јелку и са децом, породица је почињала славље.



- Увече, то се унапред знало, сваке године одлазили смо у Дом Војске, где смо уз музику дочекивали поноћ и нову годину - прича Боса док показује фотографију са супругом, сином Дарком и ћерком Аном.

Упад у НАТО базу за први орден

Прво одликовање Младић је зарадио са 24 године. Већ тада је завршио курс безбедности и заједно са осталим обавештајцима отишао је у Грчку и упао у НАТО базу. За то што је урадио добио је први орден за војне заслуге са сребрним мачевима.

Младићева породица остала је у Скопљу до 7. фебруара 1992.

- Тог дана се Југословенска народна армија повукла из Македоније. То је био наш последњи дан у Скопљу. Прешли смо за Београд. Прво у један стан, а потом у ову кућу - каже Босиљка док крши руке спремајући се да ујутру отпутује за Хаг, где ће генералу за којег се нада да је још омиљен међу Србима бити изречена пресуда.




Разбијање шиптарске тврђаве, па прекоманда за Книн

Вест о прекоманди у Книн Ратко је добио током службовања у Приштини.

- Тамо су разоружали Албанце. Постојала је једна тврђава Жир пуна наоружаних Шиптара. Акција је трајала данима. До тада је Ратко увек био насмејан. Шта год се дешавало, он је у кућу и код деце долазио насмејан. То је био први пут да сам га видела озбиљног. Ништа није говорио, али као да је слутио шта ће се тек десити - наводи Младићева супруга.

Ситуација се закувала, а неколико дана касније - 26. јуна 1991, генерал је назвао супругу и рекао:

- Морам нешто да ти кажем. Добио сам прекоманду.

Босиљка признаје да је претрнула у том тренутку:

- Хрватска!

Каже, знала је да ће га послати тамо јер је она рођена код Вировитице.

- Једина мисао која ми је тада пролазила кроз главу била је: "Остани на ногама. Немој да се онесвестиш пред децом."

На питање да ли су Албанци из тврђаве разоружани, не зна одговор:

- Војници су наставили ту акцију. Шта је било на крају, не знам.

Колекција одликовања

Пет година после првог знамења, стигло је ново одликовање. Младић је добио Орден народне армије са сребрном звездом (1975), шест година касније - 1981, "колекцију" је допунио Орденом за војне заслуге са златним мачевима, па 1985. Орден народне армије са златном звездом и 1989. Орден братства и јединства.

Као командант Главног штаба Војске Републике Српске добио је два ордена.



Мики Ракић

Младићева породица није имала појма где се Ратко скрива.

- Мики Ракић ме је једном позвао на разговор. Гледао ме је у очи и рекао да служба зна да ми из породице не знамо где је Ратко. Ипак, то га није спречило да прети да ће ми киднаповати децу. Када су причали са мојом супругом Биљаном сугерисали су јој да се разведе од мене да не би остала без деце. То је било управо оно против чега се Ратко највише борио: да не удари Србин на Србина - прича Дарко Младић, син генерала Младића

Каже да је био шокиран оном што су Срби радили.

- Нема ту много шта да се дода. Знате када причате са проститутком, једина тема коју можете да имате јесте цена.

И црнци нас пратили

Под мерама опреза била је и Босиљка, која каже да је 11 година била праћена.

- Мене су у стопу пратили. Ако сам ишла на аутобуску станицу, билу су иза мене. Ако сам са децом отишла на сладолед, седели су поред. Једном су ме чак пратили и када сам била у бањи. Већ сам их препознавала. Смењивали су се, али 11 лица сам добро запамтила. Уђем ја у базне, кад и агенти уђу за мном. Имали су чак и једног црнца који ме је пратио.

Никад није био у касарни у Топчидеру

Младићево име и данас се помиње у случају убиства гардиста. На питање да ли је био у касарни у Топчидеру када су 5. октобра 2004. убијени гардисти Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић, Босиљка одговара:

- То није истина. Ратко никада није био у тој касарни. Ранијих година неки његови официри су одлазили тамо ради набавке опреме и војних послова, али Ратко никада ногом није крочио у ту касарну.



Кафа у земуници

Младићева супруга каже да је прву посету супругу на терену преплакала:

- Ратко је често био на терену. Једном се удесило да сам могла да одем код њега. Стигнем тамо, кад оно имам шта да видим. Он укопан у земуници. Нигде ничега. Испред те земунице само запаљена ватра. Почнем да плачем. Па нисам мислила да тако живи, да је то тако страшно. Он се насмеје и само приупита: "Јеси ли за кафу?"

Војску никада није одвајао од породице

- Неки војник из Хрватске никако није могао да се навикне на такав живот, на касарну. Дођу његови родитељи и пожале се Ратку. Он их заједно са тим војником коме се не сећам имена позове код нас у кућу на ручак. Дружили смо се цело поподне с њима. Момак више није имао никаквих проблема, родитељи су били поносни на сина. Видите фотографију. Сви су уз Ратка насмејани - прича Боса.

Брак са Туркињом

Босиљка тврди да Младић решавао и љубавне јаде својих војника.

- Био је војни лекар у Охриду који је живео у ванбрачној заједници са Туркињом. Имали су дете. Али његови никако нису хтели да пристану да се ожени њоме. Ратку би жао, ту је и дете. Оде код родитеља. И они пристану. Пар се венчао, никада нису имали никаквих проблема.

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“




„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко.

Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943. године у селу Божановићи, општина Калиновик. Oтац Неђо по занимању је био земљорадник, а мајка Стана, рођена Лаловић, је била домаћица која је издржавала троје деце Милицу, Ратка и Миливоја. Ратко је имао и брата Аћима и сестру Бојану али су они убрзо по рођењу умрли.

Раткова мајка Стана бринула се још за два сирочета, за Раткове братиће Марка и Богдана, чије родитеље су усташе поубијале. Било је то време глади и беде, неизвесности, вечитог страха за живот.

Са непуне две године Ратко је изгубио оца, убили су га усташе крајем 1944. године. Један италијански војник је о њему тада бринуо. O томе Ратко сведочи, а Љиљана Булатовић верно записује: „ Иако су у почетку били наши непријатељи у Другом светском рату, мени су живот спасли италијански војници, који су једно време били смештени у нашој кући, на Калиновику, где сам рођен.
 




Били су то војници из италијанске дивизије „Мурђе“, која је пре тога била десеткована од усташа у кањону Неретве. Мајка ми је била оболела од тифуса и усахло јој је млеко. Један војник, иначе отац петоро деце, хранио ме је и одржао у животу. Жао ми је што нисам успео да га пронађем све ове године. Мислио сам – биће времена...“

Кад је Ратко напунио три године у свом селу избегао је, он и његова породица, сигурну смрт. Љиљана Булатовић каже: „Негде 1945 - 1946. године , у његовом селу је било доста четника, али у Босни и Херцеговини нису четници били тако строго одељени од партизана као овде (мисли у Србији-нап.аутора) , имали смо, каже Ратко, једну краву која нас је подизала.

Све време рата хранила и онда су их тог дана, колико не знам њих али четника, увели су мајку у стају, децу ставили около и завезали јој једну плетеницу за рог од те краве а другу плетеницу за стуб за коју је била крава везана у стаји. Изашли су и запалили ту стају. Спасили су их комшије који су притрчали и угасили ватру.“

Основну школу завршава у Калиновику. Имао је жељу да постане учитељ, али је након једног грубог поступка учитеља према њему променио мишљење и хтео је да постане хирург. Одлази у Сарајево где неко време ради као металостругар у предузећу „ТИТО“. Након краћег времена брзо се одлучује да настави школовање и одлази у Београд. Уписује и завршава Војно-индустријску школу у Земуну.

Октобра 1961. године уписује Војну академију копнене војске (ВА КоВ) у XVIII класи, смер пешадија, коју је 1965. године завршио одличним успехом. По завршетку Војне академије, 27. септембра 1965. године, примљен је у активну војну службу ЈНА. Распоређен је у Трећу армијску област, а своју официрску каријеру започео је у Скопљу (4. новембра 1965. године) у чину потпоручника и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука.
 
 



Након годину дана у активној војној служби бива унапређен у чин поручника. О том првом периоду своје каријере Ратко је у интервјуу за НИН рекао следеће: „Официрску каријеру започео сам у Скопљу, где сам 4.новембра 1965. дошао на дужност командира у то време аутоматичарског вода у пуку. Већ 7.новембра имали смо маневар “Јесен 65“.

О тим мојим првим официрским данима могле би се књиге написати, јер сам био најмлађи у јединици којом сам командовао. Некако сам се уклопио у тај колектив. Прва моја полусусретања са тешкоћама војничког живота почела су управо на тој вежби, којој је присуствовао тадашњи државни секретар за народну одбрану Иван Гошњак. Било је тешко на тој вежби, а вежбе се, ма колико биле тешке, не могу упоредити ни са најлакшим ратним даном. Ето, тако, почео сам као потпоручник и прошао све командне дужности, закључно са дужношћу команданта бригаде до 1989.године.“
У Југословенској народној армији службовао је у гарнизонима: Скопље, Куманово, Охрид, Штип, Приштина и Книн до 1992. године када је прекомандован за начелника штаба Друге Војне области у Сарајево.

У Скопљу је упознао Босиљку Јегдић са којом се и оженио 1966. године. Боса је била његов верни животни пратилац са којом је добио 1969. године сина Дарка и 1971. године кћерку Ану.

Ратко Младић је упоредо са војном службом уписао ванредно Економски факултет и полаже испите из прве две године факултета али га не завршава.

У Скопљу завршава тромесечни обавештајно-извиђачки курс и курс грчког језика 1967. године, а већ следеће године, 1968. прима дужност командира извиђачког вода.

Године 1970-те унапређен је у чин капетана, а 1973. године постављен је на дужност командира чете када бива и службено оцењен оценом – нарочито се истиче. 27. новембра 1974. године унапређен је у чин капетана прве класе и постављен је за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске бригаде. У септембру месецу 1976. године уписује двогодишњу Командно-штабну школу тактике –КШШТ КоВ (29.класа) и завршава је одличним успехом (9,57) 1978. године. Крајем 1978. године унапређен је у чин мајора и постављен на дужност команданта Првог пешадијског батаљона 89. Пешадијске бригаде у Куманову. Након извесног периода добија прекоманду у Команду Треће армијске области и постављен је на дужност референта за обуку у наставном одељењу. Затим је прекомандован у Охрид за команданта пешадијског пука и 1983. године је унапређен у чин потпуковника.

Почетком 1986. године прекомандован је у Штип за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије Треће војне области. У септембру месецу 1986. године одлази у Београд на једногодишње школовање и 1987. године завршава Командно-штабну школу оператике (КШШО) одличним успехом. Након завршене КШШО враћа се у Штип на дужност команданта бригаде. 31. јануара 1989. године добија прекоманду у Команду Треће војне области на положај начелника Одељења за наставу (оперативно-наставни орган) у Скопљу. Те године бива унапређен у чин пуковника. Од 14. јануара до 26. јуна 1991. године обављао је дужност помоћника команданта за позадину Приштинског корпуса (52. Корпус ЈНА). У јуну месецу 1991. године добија прекоманду за Книн на дужност начелника Одељења за оперативно-наставне послове у Книнском корпусу (9.корпус).

О томе је у интервјуу за НИН Ратко Младић изјавио: „Док сам се 26. јуна (1991. година) налазио у караули Морина, приликом обиласка југословенско-албанске границе телефоном ме позвао командант Треће војне области. Саопштио ми је одлуку Врховне команде да треба да идем на дужност у Книн и питао шта ја о томе мислим. Рекао сам да нема шта да мислим, већ само одлуку да реализујем. Он је на то захвалио, али и упозорио да идем на нижи положај од оног на коме сам тада био. Међутим, ја то нисам схватио као деградацију, већ као поверење да у тим сложеним тренуцима допринесем да се рат спречи. У то време у Словенији све је горело око касарни и караула. Вођен је бруталан рат против ЈНА, искључивана је вода и струја, недужни војници убијани су у пролазу. Било је то максимално понижење војске и државе. Тако сам 29. јуна сео у хеликоптер и отишао у Книн“.

Доласком пуковника Ратка Младића у Кнински корпус на положај начелника оперативно-наставног органа у Команди корпуса наступа период његовог заслуженог брзог напредовања у служби.

...То је време када је у Хрватској већ било оружаних сукоба( Плитвице, Боро село итд.). СР Хрватска је у претходној години (25.јуна 1990.) противуставно донела амандмане на Устав Републике Хрватске којим је српски народ у Хрватској постао национална мањина изгубивши статус конститутивног народа, а 22. децембра 1990. Сабор је донео сецесионистички Устав Републике Хрватске којим је Хрватска проглашена сувереном и независном државом. У мају месецу 1991. године, након одржаног референдума, Сабор Хрватске је донео декларацију о суверенитету и самосталности Републике Хрватске. Већ су биле формиране паравојне хрватске јединице (ЗНГ), оживљавана је усташка симболика, почели су са блокадама касарни ЈНА, постављање барикада... Срби у Хрватској су на ове процесе одговорили проглашавањем Српских аутономних области.



Командант книнског корпуса је био генерал-мајор Борис Трајчевски – Македонац, а начелник штаба генерал-мајор Јанез Ребољ – Словенац. Драгомир Пећанац „Пећко“ (тада капетан, безбедњак у корпусу) о доласку Ратка Младића у Книн сведочи Љиљани Булатовић за књигу „Рапорт команданту“: „Било је то 29.јуна 1991. године, око 16,30 часова у Книну... Слетио човјек хеликоптером. Нама је прије тога неколико дана дошла дојава да ће да нам дође неки пуковник Младић... Њега смо сачекали Десимир Миољковић, старији водник, персоналац у Команди Корпуса, и ја испред хеликоптера код Јужне касарне. Излази човјек из мале Газеле и фасцинира нас својим наступом, својом појавом- излази насмејан! Обраћа нам се „Гдје сте шефови! Шта има ново?“ Стварно је у старту зрачио својом покретачком енергијом! Од те касарне до Команде корпуса требало нам је пет минута вожњом аутом. Толико је њему требало да нас двојицу изрешета питањима о фронту! Њега је само фронт интересовао. Пита гдје се пуца, гдје се ко налази. Био је задовољан мојим одговорима.

Кад смо дошли у Команду корпуса, отишао је да се јави генералу Трајчевском, а ја да поднесем извештај своме шефу потпуковнику Толимиру, кога смо звали Тоша. Кажем му како је дошао неки чудан, насмијан, енергичан човјек. Тоша каже-је ли могуће! Јесте, велим, вјеровали или не. Неки чудан лик. Или је „скренуо“, па не зна гдје је дошао или је- такав.“ Цео јул и август месец 1991.године Ратко је обилазио са својим саборцима зону одговорности книнског корпуса. Улога ЈНА је тада била да буде тампон зона између зараћених страна. Међутим, долазило је до оружаних сукоба између хрватских паравојних јединица и ЈНА. Убрзо долази до кадровских промена у корпусу, командант корпуса постаје генерал Шпиро Никовић а начелник штаба пуковник Ратко Младић. Генерал Никовић остаје командант корпуса кратко време до 3.септембра 1991. када на његово место долази генерал Владимир Вуковић.



О том периоду службовања Младића у Книну сведочи и тада потпуковник а касније пуковник и генерал Славко Лисица у својој књизи „Командант по потреби“ : „Кренули смо према Врлици, а пуковник Младић и усташки преговарач Вукас иду испред колоне. Кад смо стигли до моста на ријеци Цетини, мост је био запријечен балванима. На уклањању тих балвана ангажовао се Младић, а тјерао је и усташког заповједника, преговарача Вукаса и његову пратњу: „Дај, помози да склонимо ове балване“, обраћа се Младић Вукасу, а овај се смешка. „Немој да се смјешкаш, него потегни, ти си их поставио, а не ја. И, шта ће ти балвани на мосту, заповједниче?“(Младић)– „Ма нисам их ја ставио. Мора да су то урадили ови локални Хрвати- екстремисти“(Вукас). –Да, да, а трубите свијету о некаквој српској „балван револуцији“. Како вас није срамота. Е, неће вам помоћи ни Геншер, ни Кол, ни Микелис, ни Мок, а Бога ми ни Ватикан“- наставља Младић. “Критикујете Србе, је ли, заповједниче, а какви сте ви? Издадосте сопствену земљу. Хајде, море, гурај ове балване да могу да прођем“.

Бога ми, заповједник и његова пратња морали су добро да „повуку“ око рашчишћавања балвана. Након тих перипетија око рашчишћавања моста, избили смо у село Кољане, а затим у Лактац. Оно мало народа окупи се око нас. Прилази нам једна бака и пита: „Ко је од вас Младић?“ – „Ја сам Младић, мајко“-јави се он. Бака му прилази бојажљиво, поздравља се са њим и пољуби га у руку. –Немој тако, мајко, каже јој Младић,збуњен и узбуђен- па ја треба Вама да пољубим руку. –Нека, синко, не знате Ви како смо и колико пропатили за ово вријеме. Сталнo бјежимо роде у онај камењар, од ових проклетих усташа.

Младић се окрете према Вукасу и каже баки: „Ево Вам, мајко, овдје главног усташе“ и показа руком на њега. Заповједник Јерко Вукас сав поцрвени, почиње да се пренемаже – те средићемо то, то су само неки екстремисти... Младић га оштро погледа и онако више ко за себе каже: - Е неће бити убијања и мучења српског народа, ја вам то гарантујем, готово просикта и нешто опсова.“

Хрватска пропаганда је у то време била немилосрдна, Ратко је давајући један кратак интервју рекао: „Слободна Далмација објавила је вест да сам ја рањен, а сутрадан је објавила вест да видам ране, да се налазим на Војномедицинској академији- док су они то објављивљали ја сам се купао у мору испред њихових положаја. А овде ово што видите то је ручни ракетни бацач којим су бранили барикаде испред Врлике које сам ја са мојим борцима разминирао.“

На питање новинара НИН-а Јована Јањића јанура/фебруара 1994. – Шта вам је било најтеже док сте били у Книну? Младић је одговорио: „Ништа није било лако, ни у Книну, ни у бившој БиХ. Ово ми је трећа ратна година коју дочекујем у рову са народом и са војском. Било је тешко схватити ту објективну ситуацију која је задесила земљу и њену војску. Тешко је било променити схватања људи. Јер није било ни јасне концепције ни политичког става, платформе, нити позиција на које се треба ослонити и са којих треба дејствовати. Врло тешко је, рецимо, било ослонити се на оно што је стизало са највишег државног и војног врха, јер је то углавном тапкало за догађајима. Све те мере биле су недовољне да би се брод усмерио у другом правцу. А најтеже су ми падала страдања људи, колега у блокираним гарнизонима. Најтеже ме је погодила ситуација када сам сазнао за бруталан обрачун хрватских власти са припадницима Војно-поморске области на командном месту у Жрновници код Сплита, где су у подземном објекту била 164 официра и војника. Њима су, уместо људске, слали псећу храну...“

Крајем 1991.године Ратко Младић бива ванредно унапређен у чин генерал-мајора и већ 31. децембра те године постављен је за команданта книнског корпуса (9.корпус ЈНА) а за његовог заменика је постављен његов класић пуковник, касније генерал, Саво Ковачевић.

Догађаји су се редали један за другим, Кијево, Шкабрња, Сињ, Шибеник, Задар... Тад је Ратко и медијски постао препознатљив. За ратни пут Ратка у книнском корпусу сведоче многи његови саборци а мени остаје да овај текст о његовом службовању у книнском корпусу приведем крају.


Генерал Ратко Младић је био на дужности команданта 9. (книнског) корпуса до маја месеца 1992.године

У априлу 24. 1992.године ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Убрзо је добио прекоманду и наређено му је да прими нову дужност - начелника Штаба Друге војне области. За НИН је о томе Младић испричао следеће:

„Почетком маја 1992.године, неки дан после напада на колону Друге војне области у Сарајеву, био сам у Београду да бих примио задатке од тадашњег начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића. У то време генерал Вељко Кадијевић поднео је оставку на дужност Савезног секретара за народну одбрану, па је Аџић постављен за вршиоца дужности савезног секретара. Он ме је позвао у Београд да разменимо виђење и промене ситуације. Разговарали смо врло конструктивно више од сат времена. Примио сам одговарајуће задатке и авионом отпутовао у Удбину. Ту ме је чекао аутомобил, којим сам отишао до Книна. Само што сам ушао у команду Книнског корпуса, секретар ми даје везу са генералом Аџићем, који ми је наредио да хитно предам дужност и опет одмах дођем у Београд, да бих одатле отишао да примим нову дужност од генерала Милутина Кукањца, тадашњег команданта Друге војне области, са седиштем у Сарајеву.
 




То је за мене било велико изненађење, шок. Нисам то очекивао. Нисам ни очекивао да ће се десити са Командом Друге војне области оно што се десило, приликом извлачења из Сарајева, када је у Добровољачкој улици дошло до масакра припадника ЈНА. У ствари, на неки начин то сам и очекивао. У то време мој Девети (Кнински) корпус, Четврти, Пети, Десети и Седамнаести корпус, били су у саставу Друге војне области. Једном приликом, када је генерал Кукањац долазио код мене, после обиласка положаја мог корпуса код Дрниша, на његово питање шта бих могао да му предложим, с обзиром на моје досадашње ратно искуство, ја сам га, онако скидајући ветровку, упитао: „Извините јел Вама Команда још у оном Солуну?“ Он се изненади: „Каквом Солуну?“ Велим: „Тамо на Башчаршији?“ Он каже: „Јесте. Неће ваљда да буде у твом Калиновику?!“ Потом сам му рекао:“Прво, одмах наредите генералу Прашчевићу (начелнику Штаба Друге војне области) да то изместите ако ме слушате...“ Нажалост, он то није схватио како ваља. Касније је већ било касно.

Наређено ми је да преузмем дужност начелника Штаба Друге војне области, али уједно и дужност команданта, јер је требало да генерали Станковић и Кукањац дођу у Београд. Дужност сам примио на измештеној локацији Друге војне области... Догађаји у Сарајеву по свему су указивали да почиње веома окрутан рат на просторима бивше БиХ, јер су се догађаји експресно одвијали. Све је ишло по јединственом сценарију, почев од напада на карауле у Словенији па до трагедије Команде Друге војне области. Ту, свакако, треба узети у обзир и оне нападе на српске сватове на Башчаршији 1.марта 1992.године и друге нападе на недужне људе. Нажалост, у свим тим догађајима, од Словеније до захуктавања рата на просторима бивше БиХ, западни медији, а и словеначки, хрватски и муслимански одиграли су изузетно трагичне роле и допринели распламсавању грађанског рата.

Они су рат разбуктавали којекаквим сензацијама које су правили од епизодних ствари. То су толико надувавали да би се код муслиманског и хрватског становништва развила мржња према Србима и ЈНА, да је то незапамћено. Такву пропаганду и такве ефекте није постигла ни Гебелсова машинерија... Када сам примио дужност у Другој војној области одмах сам себи поставио задатак да прикупим људе и формирам команду и Главни штаб, нешто од остатака Друге војне области а нешто од људи који су самном дошли из Книна и са других простора који су рођени у БиХ“

Конституисање Српске Републике БиХ као државе српског народа и других који у њој живе предходили су догађаји који српски народ у БиХ није желео. У октобру месецу 1991.године непотпуна Скупштина СРБиХ – без посланика српског народа и дела посланика хрватског народа – усвојила је два документа: Меморандум и Платформу о положају БиХ, у којима се јасно истиче да БиХ не жели остати у југословенској држави, пошто у њој није ни Хрватска, већ жели да се издвоји као самостална и независна држава. Овим једностраним одлукама без пристанка српских представника, применом прегласавања, мајоризацијом, отворен је пут ка стварању Републике Српске. Одлуку о оснивању Скупштине српског народа, од 24.октобра 1991.године донели су 84 народна посланика. На истом заседању Скупштине донета је и Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији, а грађани су је потврдили на плебисциту 9. и 10. новембра исте године. Тиме је јасно потврђено опредељење, конститутивног српског народа у БиХ, где, с ким и у каквој државној заједници жели живети.
 
 



Полазећи од универзалног, неотуђивог и непреносивог права народа на самоопредељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога он слободно одређује свој политички статус и обезбеђује економски, социјални и културни развој, Скупштина српског народа БиХ донела је 9.јануара 1992. Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ. Проглашењем Републике формалноправно је настала Српска Република БиХ као државни субјект, чији је фактички процес конституисања настављен. Крња Скупштина СР БиХ, без представника српског народа, донела је Одлуку о независности, суверености и самосталности БиХ и расписала референдум који је одржан 28.фебруара и 1.марта 1992. године.

Ови и други процеси у БиХ су наговештавали несрећан период који је наступио касније. Већ су биле формиране паравојне јединице муслиманског и хрватског народа који су своје деловање усмериле против ЈНА и српског народа. У БиХ је тада дошло до потпуне поделе на националној основи. У несрећном вртлогу који је задесио СФРЈ њена судбина је дошла у ситуацију из које нема спаса. Међународна заједница је признала сецесионистичке Републике за самосталне државе чиме је директно допринела разбијању и распаду СФРЈ која је била једини међународноправно признати субјект. У БиХ је већ почело са интензивирањем оружаних сукоба. До маја месеца већ су се водиле борбе у долини Неретве, Посавини, Купрешко-ливањском делу, Сарајеву, Бијељини, у и око Добоја, Фочи, Зворнику, Вишеграду, Горажду, Илиџи, Илијашу, Чапљини, Стоцу и другим местима.

Убрзо је пала одлука о повлачењу ЈНА са простора БиХ до 19.маја. О томе генерал Ратко Младић каже: „Сазнајем да ЈНА треба да се до 19. повуче са простора бивше БиХ, што ми саопштава и генерал Панић. Та ме одлука страшно погодила. Видим да смо препуштени сами себи и својој судбини и нема друге, већ да морамо да почнемо да стварамо сопствену војску. Она је углавном језгро већ имала, од раније наоружаних и других формација, а већина припадника ЈНА и официра и војника Срба, који су раније били у јединицама, а родом су са овог простора, после повлачења ЈНА остали су на овим просторима. И сад је требало што пре и што ефикасније, у врло неповољним условима, формирати Војску.“

Никола Савић

нама остаје вечна срамота,што смо дозволили издајницима да те продају

Predaja je bila neizbežna, bitno je da sve nije bilo uzalud i dok postoje Srbija i Republika Srpska bićemo večno zahvalni.

Могу да пресуђују шта год хоће Једна за кеве Сребренице: