Veliki pisci: na čijoj strani su bili
Kad se pamet pomuti
Pojedini pisci, učesnici u najgoroj nacističkoj ideologiji, posthumno su pravdani jer su navodno bili duševno oboleli

Vest da je poznati nemački pisac Ginter Gras priznao da je bio „esesovac” brzinom munje obišla je Zemljinu kuglu, uglavnom šokirala svetsku javnost i malo koga ostavila ravnodušnim. Nobelovcu Ginteru Grasu, nekadašnjoj „savesti posleratne Nemačke”, probudila se sopstvena savest i surovu istinu je, kako je rekao, morao da iznese na videlo.

Malo je neopredeljenih kada je „slučaj Gras” u pitanju. S jedne strane, većina je zgranuta činjenicom da je nekadašnji moralizator i otac-kritičar nacije, zapravo, davao legitimitet onome što je celog života najoštrije osuđivao. Na drugoj strani stoje oni koji su još u stanju da razdvoje pisca od privatnog „čoveka”, ne zanimajući se ni za kakva politička piščeva uverenja već uživajući u literaturi kao takvoj. Oni poručuju: „Ne čitam ’pisca’, čitam delo!”.

U istoriji književnosti mnogobrojni su primeri istaknutih književnika koji su podržavali ili osporavali državno uređenje u kojem u živeli. Pojedini pisci, učesnici u najgoroj nacističkoj ideologiji, posthumno su pravdani jer su navodno bili duševno oboleli, mentalno oslabljeni i odjednom postali nesposobni za razumno prosuđivanje. Pamet se pomutila a savest, volšebno, probudila...

Iako gotovo da nema pisca koji nije bio određen prema sistemu u kojem je živeo (pa makar prema njemu bio i ravnodušan), podstaknuti pričom o Ginteru Grasu, potražili smo ovom prilikom građu koja svedoči o pojedinim, najpoznatijim primerima političkih uverenja poznatih pisaca.

Norveški pisac Knut Hamsun (1859–1952) podržavao je Nemačku za vreme Prvog i Drugog svetskog rata istom snagom kojom je oponirao britanskom imperijalizmu i sovjetskoj uniji. Uprkos ogromnoj popularnosti u Norveškoj i celom svetu, njegova reputacija vremenom je opadala zbog podrške nacistima i vladi Vidkuna Kvislinga. Posle smrti Adolfa Hitlera, Hamsun je pisao komemorativne tekstove u vodećem norveškom listu „Afterposten”, opisujući najpoznatijeg zločinca kao „borca za čovečanstvo”. Od aprila 1940. do maja 1945. Hamsun je objavljivao članke podrške okupatorskim silama i Kvislingovoj partiji. Njegove simpatije su tim pre bile problematične jer su dolazile iz zemlje koja je bila pod okupacijom. Emigrirao je u dva maha u SAD i skoro isključivo negativne utiske objavio u knjizi „Duhovni život moderne Amerike”.

U svojoj poslednjoj knjizi „Po stazama zaraslim u travu” pokušao je da pravda svoje držanje za vreme okupacije. Posle rata, nekoliko meseci je proveo u psihijatrijskoj bolnici a lekari su ustanovili da ima „permanentno smanjenje mentalnih sposobnosti”. I sa tih stanovišta optužbe su opadale.

Nije teško razumeti zašto je ovaj germanofil bio najveća glavobolja za norveške građane. Posle Ibzena, uveo je Norvešku na velika vrata svetske književnosti, i odjednom se pojavila nerešiva dilema kako dojučerašnji ponos nacije spasavati od sramote i veleizdaje. Autoriteti su se složili da je bolest uzela maha i da zbog toga ne treba tražiti odgovornost za njegove postupke...

Luj Ferdinand Selin (1894–1961), francuski pisac i lekar, značajan je u književnosti jer je raskinuo sa dotadašnjom literarnom tradicijom i unosio u književnost rečnik slenga i žargonski govor, bio je ekstremni antisemita pre, i za vreme Drugog svetskog rata. Kontroverzna ličnost francuske kulture i autor „Putovanja nakraj noći”, u javnosti je bio identifikovan sa naci-okupacijom. Iako se bekstvom iz Nemačke sa kolaboracionističkom vladom maršala Petena iz Višija oslobodio javne osude, u Francuskoj je osuđen, potom amnestiran, i vraća joj se 1951.

Kako su se ovi antisemitski momenti reflektovali na percepciju Selinovih dela? Značaj i inovativnost francuskog kontroverza nije mogla da zaslepi čitaoce i spere ljagu sa obraza umrljanog antisemitskim simpatijama. Pa ipak, iako su pesimizam, anksioznost i inercija provejavali kroz njegovo delo, proza nazivana naracijom izdaje i istraživanja, kritika (za čoveka koji je rekao da su mu jedinu toplinu u životu pružile dve ljubavi: njegova žena i mačka) beleži da je njegova snaga bila u sposobnosti da diskredituje svet, a da pri tome ne izgubi osećaj za humanost! Nije nezanimljiva teza.

Pisac Tomas Man pripadao je umerenoj levici i vodio ogorčenu borbu protiv nacizma, zalažući se za sporazum sa SSSR. Emigrirao je u Švajcarsku. Tomas i njegov stariji brat Hajnrih Man bili su istaknuti novelisti u Nemačkoj pre Prvog svetskog rata. Iako su imali mnogo toga zajedničkog, filozofski i politički su se potpuno razilazili u svojoj viziji Nemačke za vreme Prvog svetskog rata. Tomas je bio konzervativni nacionalista, Hajnrih otvoreni kritičar nemačkog romantičarskog nacionalizma. Rat je potpirio bratsko rivalstvo i kulminirao njihovim gorkim i zajedljivim pismima, raskrinkavajući Nemačku toga doba i iznoseći bezbroj fascinantnih detalja iz njihovog privatnog i književnog života.

Tomas je izrastao u internacionalnu zvezdu kosmopolitskog duha, za razliku od brata koji je padao u zaborav. Pisma dva brata jasno su osvetlila gde su granice njihovog oprečnog mišljenja i šta uopšte znače granice. Potcrtan odnos bratske ljubavi i mržnje određuje ovu prepisku, i pisma braće Man ubrzo postaju nezaobilazni čitalački standard, i izuzetno važan dokument nemačke kulture i politike 20. veka.

Američki pisac i kritičar Ezra Paund bio je uvereni fašista, oduševljeni podržavalac Musolinija i zakleti pristalica antisemitizma. Italijani su pokušali da iskoriste Paundove američke kontakte, pa je u Americi na italijanskom radiju govorio o značajnim pitanjima kulture, dotičući povremeno i političke teme. Imao je značajnu ulogu u kulturnim i propagandnim aktivnostima u novoformiranoj Musolinijevoj „državi”. Bio je optužen za veleizdaju, ali je izbegao i suđenje i svaku vrstu odgovornosti zbog duševne obolelosti. Amnezija je učinila svoje…

(Sutra: Zarobljeni um) 

Mirjana Sretenović

Izvor: Politika

Povodom priznanja pisca Gintera Grasa da je učestvovao u SS odredu, u jučerašnjem broju pisali smo o poznatim književnicima koji su podržavali nacističku i svaku drugu anahronu ideologiju, ili ih osuđivali. Danas nastavljamo temu „Na čijoj strani su bili…”, sa novim, najpoznatijim primerima iz istorije književnosti.

Nemački pisac i nobelovac Hajnrih Bel (1917–1985) svojim je ironičnim novelama o životu i prilikama Nemačke za vreme Drugog svetskog rata donekle uticao na menjanje psihologije nemačke nacije. Belove knjige opisuju prvih 40 godina nemačkog društva nakon nacističke diktature. Roman „Gde si bio Adame?” subjektivan je i oštar obračun sa fašizmom, „Bilijar u pola deset” raskrinkava zapadnonemačko društvo i satira „Mišljenja jednog klovna” donose mu status jednog od najviše prevođenih nemačkih pisaca. Belova omiljena tema bila je čovekovo individualno prihvatanje ili odbijanje lične odgovornosti. Hrišćanin i pacifista, obavezan na globalno poštovanja ljudskih prava, Bel je, kako su pisali, u sebi sjedinio „tako retku kombinaciju političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta koja je dobar primer budućim generacijama”.

Jedan od najčitanijih pesnika osamdesetih godina prošlog veka, poljski esejista i prevodilac Česlav Miloš u delu „Zarobljeni um”, za koje dobija Nobelovu nagradu, nudi analizu staljinističkog totalitarizma. Miloš piše o fenomenu „ketmana” – simbolu za intelektualca komunističke zemlje koji, iako svestan pogubnosti vladajuće politike, pristaje da u javnosti pokazuje svoje drugo lice.

Kako je moguće da zreli, formirani ljudi postaju pristalice staljinizma i da se prilagode uslovima koji su im potpuno strani, jedno je od glavnih pitanja u ovom antropološko-sociološkom eseju.

Posle objavljivanja ove knjige, učestali su napadi na njenog autora. „Pisanje ’Zarobljenog uma’ koštalo me je mnogo da bih se njime hvalio”, rekao je Miloš. Ubrzo potom napušta Pariz i traži politički azil. Objavljuje članak „Ne”, u kojem izražava bunt protiv ideološke presije koju je u Poljskoj vršio staljinizam...

Filozof Žan Pol Sartr učestvovao je u Pokretu otpora za vreme Drugog svetskog rata. Kada je Albert Kami, sa kojim je bio vrlo blizak, četrdesetih godina otvoreno kritikovao staljinizam, Sartr nije želeo da sledi Kamijev primer. Posle Staljinove smrti, Sartr počinje da kritikuje sovjetski sistem, iako uvek staje u odbranu ruske države i ruskog naroda. Osudio je sovjetsku invaziju na Mađarsku, Varšavski pakt kojim je okupirana Čehoslovačka, kao i rad premijera Nikite Hruščova. Aktivisti Organizacije tajne armije koja je učestvovala u terorističkim aktivnostima protiv alžirske nezavisnosti, podmetnuli su bombu 1961. u Sartrov apartman u Francuskoj, jer se francuski intelektualac javno zalagao za nezavisnost Alžira. Takođe, bio je na strani Vijetnamaca, a 1967. na čelu tribunala koji je osnovao Bertrand Rasel, koji je trebalo da osudi američke zločine vođene u Indokini. U novoosnovanoj levici Sartr je bio respektabilna figura i njegov stav o francuskoj kolonizatorskoj politici bio je nadaleko poznat.

Bio je i kritikovan – Vladimir Jankelevič, na primer, osuđuje Sartrov nedostatak političkog kriticizma jer za vreme nacističke okupacije nije jasno podigao svoj glas. Sartrov biograf je Žan Polovu borbu za sve druge slobode kasnije objasnio kao pokušaj da se otkupi za to nečinjenje.

Aleksandar Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. U knjizi „Odeljenje za rak” ponudio je satiru na poststaljinističku epohu, posebno sarkastično portretišući Josifa V. Staljina.

Usledila je dokumentarna, duboko lična osuda sovjetskog koncentracionog logora: „Arhipelag gulag” trotomna je hronika staljinskih koncentracionih kazamata i čistki, u kojoj pisac oštro optužuje odgovorne za smrt miliona ljudi. Brežnjevljev SSSR nije mogao da podnese ideju da se o tabuiziranoj temi piše, pa je Solženjicin uhvaćen i proteran iz SSSR-a. U egzilu nastaju dela objedinjena pod naslovom „Crveni točak”, a od važnijih knjiga pomenimo još „Kako da preuredimo Rusiju” i „Rusko pitanje krajem 20. veka”.

Po povratku u Rusiju etiketiran je kao pravoslavni nacionalist i antisemita. Iako su optužbe, kako se navodi u građi, bile besmislene, sam autor snosio je delimičnu „krivicu” nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama.

Od samih literarnih početaka pratio ga je glas pisca koji otvoreno koketira sa antisemitizmom, a optužbe su eskalirale objavljivanjem prvog dela desetotomnog „Crvenog točka”, studije o ruskoj revoluciji i građanskom ratu. Analizom Solženjicinovih stavova o jevrejskom pitanju, kako navodi D. M. Tomas u dvotomnoj monografiji „Solženjicin: stoleće njegovog života”, bavili su se i jevrejski intelektualci koji su upozoravali da tu nije reč o rasističkom već filozofskom konfliktu.

U jevrejskoj štampi, međutim, sumnje u Solženjicinov antisemitizam nisu iščezavale. Tako se navodi da se u drugom tomu „Arhipelaga gulaga”, u prikazu logorskih denuncijanata i saradnika KGB, Solženjicin poslužio isključivo likovima Jevreja. Pisac se branio da nije želeo da optuži jevrejske zatočenike sibirskih gulaga, već da oslika realno stanje stvari koje je i sam kao logoraš iskusio.

Poznati turski pisac Orhan Pamuk u svojim delima se bavi temom gubitka identiteta koji proizilazi iz konflikta evropskih i islamskih vrednosti. Izjavom: „Ponavljam jasno i glasno da je milion Jermena i 30.000 Kurda ubijeno u Turskoj” drznuo se da razotkrije nacionalnu tabu temu, probije „zvučni zid” i postane lučonoša slobodnog govora u Turskoj. Tada nastaju i prvi problemi i kreće hajka na Pamuka. Podršku mu daju Saramago, Markes, Ginter Gras, Umberto Eko, Džon Apdajk, Mario Vargas Ljosa, koji napad na kolegu osuđuju kao povredu ljudskih prava. Drugi nalaze da je sve to samo Pamukova dobročiniteljska „predstava” kako bi dobio Nobelovu nagradu za književnost koja je te godine pripala Haroldu Pinteru, skrećući pažnju da Pamuk nikada ranije nije pokazivao osetljivost za kurdski problem ili jermensko pitanje.
Optužba protiv Pamuka je odbačena, a komesar EU Oli Ren izjavio je da je dobra vest za Pamuka što je u istoj nedelji kada je odbačena optužba EU razmatrala pristupnicu Turske Evropskoj uniji, smatrajući to optimističnim za početak izražavanja sloboda u Turskoj. Bilo je i razočaranih što je u ovom procesu učinjen izuzetak, ako ni zbog čega drugog onda, kako prenosi Rojters, zbog izjave jednog anonimnog diplomate da je u redu što je optužba odbačena, ali da Ministarstvo pravde nije dalo nikakvo objašnjenje zašto Pamuka stavlja u odbranu
Mirjana Sretenović

Izvor: Politika