Udji i lupi sta ti padne na pamet :: Burek Blablaonica ~ Offtopic carstvo

Priča o Siniši

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za
decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima
priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je
savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje
mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi
vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se,
kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika
za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu
načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima?"

Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u
njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu
značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni
osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen
uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored
aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra
sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao: "Znate šta,
gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,
..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju
levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao
dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem
narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću
ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u
njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze
kontre,
ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu
polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u
euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom
tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine. U
samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo
sa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za
eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosudjen
je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila
nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša
stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno
reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,
odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša
je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula
ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer
je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni! Trči, trči,
i ćušni je u mrežu!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite
jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i
širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će
dalje. Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom
delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom
stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi
skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši
priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji
je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču s
drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "...
dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada ne
zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i
pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga
plačući od sreće!

Dodatak priči:

Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova
putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da
pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo...

Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i
kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u
naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.

Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,
najverovatnije, birete ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za to,
dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.

Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati na to da
se stvari promene.

Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj
"prirodni poredak stvari".

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas
pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datu
priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako
tretira svoje najunesrećenije pojedince.

Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost da izaberete jednu od tri
ponuđene odluke:
1. Izbrisati
2. Zadržati
3. Proslediti