Ево једне интересантне животне приче, по којој би могао и врхунски филм да се направи.

Драгиша Недовић (Крагујевац, 1916. - Крагујевац, 1966.) је мало познати, али значајан српски композитор, музичар и песник (текстописац), данашњим речником речено, „кантаутор“. Рођен је у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине.


Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише босанске севдалинке: "У лијепом старом граду Вишеграду", "Из Босне се једна песма чује", "Босанске ме пјесме занијеше", "Прођох Босном кроз градове"... које су занавек остале међу босанским брдима.

После Босне, пут га даље води у Далмацију, где инспирисан морем и бродовима пише песме: "О, липа ти незнанко", "О, бродићу бели", "Маре, Маре, срићо моја" (Кад си била мала Маре).

По повратку у Србију, пише низ песама које су временом добиле статус изворних: "Стани, стани, Ибар водо", "Обраше се виногради доле крај Тополе", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "На Морави воденица стара", "Јесен прође, ја се не ожених", "Ајд' д' идемо Радо", "Сиромах сам, друже", "Хармонико моја", "Јутрос ми је ружа процветала", и многе друге.

У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и он бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.

Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима, а 1950. године оболева на плућима. Пише тужну песму "Плућа су ми болна", која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава. Умире 16 година касније од инфаркта. Иза себе оставља двоје деце, сина Александра и ћерку Раду.

Посебан печат који ће оставити у историји музике, огледаће се и у великој заоставштини од преко четири стотине песама, без којих данас не прође ниједна светковина у Србији, које се свакодневно могу чути на Баш Чаршији, као и у далматинском приморју.

Логично је да се постави питање како је и зашто име великог песника прекривено велом заборава?! Одговор, пре свега, задире у национално равнодушје којем су Срби према сопственој историји као народ склони.

Са друге стране, добри познаваоци српске музичке историје склони су уверењу да је Драгиша Недовић, као самоук музичар, био жигосан „као машински радник“, што је посебно рабљено у време соцреализма. А тај машински радник је спевао бесмртну песму „У лијепом стару граду Вишеграду“ које се, као то рече један Недовићев пријатељ, „не би постидео ни сам Алекса Шантић“.

Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом "Јутрос рано слушам". По први пут ју је отпевао Химзо Половина, најпопуларнији босански певач средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију: Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем, своме родном граду/ за тобом ћу Кико, вечно да тугујем/ зашто сам те саму оставио младу/.

У Врњачкој Бањи се сваке године, почев од 2006, одржава фестивал народне музике назван по Драгиши Недовићу.

Извор: wikipedia.org