INTERVJU, David Albahari, književnik
IZMEĐU DVA SVETA

Poznati srpski pisac, koji već 13 godina živi u Kanadi, kaže da nije zaboravio da piše na srpskom, i otkriva zašto njegova nova dela imaju ukus nostalgične gorčine
David Albahari, književnik koji je otvorio prošlogodišnji beogradski sajam knjiga, i ove godine posetiće najznačajniju književnu manifestaciju u Srbiji, koja počinje 22. oktobra. U ekskluzivnom intervjuu za Press, autor rođen u Peći, koji već godinama živi u Kanadi, govori o svom životu u „prinudnom izgnanstvu" i sa distance ocenjuje aktuelnu srpsku književnu scenu.

Već dugo stvarate u inostranstvu. Da li Vam je danas teže da stvarate na maternjem jeziku nego pre dve, tri ili pet godina?

- Zahvaljujući čestim dolascima u Beograd, ne osećam da se moj jezik na bilo koji način, da tako kažem, okamenio i pretvorio u jezik koji - kako je I. B. Singer govorio za svoj jidiš - niko ne razume osim mene. I dalje je to jezik na kojem najbolje mogu da izrazim ono što kao pisac želim da kažem u svojim pričama i romanima. Jezik je postao problem samo onda kada sam pisao roman „Marke", namenjen mladim čitaocima. Tada sam, naime, shvatio da više ne znam jezik kojim mladi u Beogradu govore, pa sam stoga odlučio da junaci tog romana žive u svetu izvan vremena i da je sve što im se događa neka vrsta sna. A u snu se uvek govori posebnim, nestvarnim jezikom.

Da li Vas kanadska literarna scena i dalje tretira kao stranog pisca?

- Kanadska literarna scena je najvećim delom smeštena u Torontu i ako niste tamo, onda ste gotovo nevidljivi, kao što je uvek slučaj sa književnom provincijom. S druge strane, ja i ne pokušavam da, u književnom smislu, budem vidljiviji, jer me skoro sve druge niti povezuju sa našom, srpskom književnošću. Kanada zastupa politiku multikulturalizma, ali ako ste pisac a ne pišete na nekom od zvaničnih jezika, uvek ćete ostati po strani.

Vlast ne reaguje na neonacizam

U Srbiji su počele da se pojavljuju organizovane grupe neonacista. Kakve emocije to kod Vas, kao Jevrejina, izaziva?
- Prvo nevericu, potom strepnju, zatim strah, a sve propraćeno nadom da će i drugi brzo shvatiti da nije reč ni o kakvoj šali, jer nacizam na kraju ne bira žrtve. S druge strane, ma koliko se zgražavali nad tim, moramo da priznamo da je to moglo da se očekuje kao posledica jačanja političke i intelektualne desnice, kao i posle ne baš uverljivih reagovanja vlasti na neke ranije pojave neonacizma, govora mržnje, antisemitizma i drugih ispada. Naravno, teško je to regulisati u politički nestabilnoj zemlji, ali suprotstavljanje takvim pojavama trebalo bi da bude zajednička platforma svih partija na vlasti.


Kako Vam iz kanadske perspektive izgleda srpska književna scena?

- Sa ove udaljenosti, deluje mi izuzetno vitalno: dosta se objavljuje, ima zanimljivih novih autora, a kao i svugde u svetu, glavnu reč ima tzv. ženska književnost. Ne osećam da postoji književna hiperprodukcija u Srbiji, što se često čuje u razgovorima o srpskoj književnosti. Hiperprodukcija je posledica pojednostavljenja procesa štampanja i izdavanja knjiga, ali ona ne utiče na kvalitet. Dobrih knjiga uvek ima malo, ali je bolje da one izranjaju iz široke, raznolike osnove. Osim toga, posebno mi je zanimljiva polemička borba koja se vodi između raznih književnih naraštaja, i koja u stvari ukazuje na to da je došlo vreme promena. Mladi su nestrpljivi, kao što i treba da budu, a stari najčešće tvrdoglavo odbijaju da se sklone, što je naravno najveća greška koju mogu da učine. U tom smislu, osećam da je dobro što nisam tamo, jer nikada nisam bio ljubitelj polemika, bez obzira na to što one mogu da deluju kao dobro sredstvo za pročišćavanje u okvirima date književnosti.

Da li i dalje mislite da je trebalo da odete iz Srbije da biste, kao književnik, bili prihvaćeni u sredini iz koje ste potekli?

- Nikada nisam smatrao da je odlazak preduslov za prihvatanje, iako tako može da izgleda. Sasvim sigurno nisam imao takav plan kada sam se spremao za odlazak i verovao sam da, upravo kao pisac, neću moći dugo da izdržim toliko udaljen od jezika. Međutim, desilo se nešto drugo - promenila se, u nekoj meri, moja poetika, otkrio sam nov način pisanja i, što je najvažnije, dobio sam novu temu: priču o odlasku, o životu između dva jezika i dva sveta, o gubljenju i traženju oslonca, a sve naspram tragičnih zbivanja na Balkanu. Da se to nije tako odigralo, moj odlazak i boravak na drugom kontinentu ne bi ništa izmenili i, sasvim sigurno, ne bih imao onoliko čitalaca koliko ih imam sada.

Šta novo stvarate?

- Radim na novom kratkom romanu, a u pauzama, kao i uvek, pišem priče. Radim i na rukopisu koji bi trebalo da sadrži razne tekstove koje sam pisao za naše novine i magazine koji se objavljuju u Kanadi. Ti tekstovi govore o raznim useljeničkim mukama, kao i o pitanjima povezanim sa nastojanjima da se sačuva maternji jezik. Verujem da mogu da budu zanimljivi i čitaocima koji su ostali tamo gde se jezik doista nalazi. Ima u tim tekstovima dosta gorkog humora, ali takav je iseljenički humor. Kao i u svemu ostalom, gorčina je najčešće korišćeni začin među novim doseljenicima.

N. Kostić - A. S. Ignjatović

Izvor: Press