Ubijena Benazir Buto :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Ко је пуцао, а ко активирао експлозив
У писму које је председнику Мушарафу послала уочи свог повратка, Беназир Буто је навела да ако буде убијена, истрага треба да се посвети „тројици или више” личности из естаблишмента

Хиљаде Пакистанаца опростило се јуче од Беназир Буто
(Фото Бета, Фонет)

После првог напада имала је среће, у другом су се атентатори потрудили да нема никакву шансу. Беназир Буто је прво погођена са два метка, у врат и у главу – неки сведоци тврде да је снајпериста пуцао са оближње зграде – а потом шрапнелима уграђеним у експлозив привезан за тело бомбаша-самоубице. Предстоји велика истрага, али нема гаранција да ће се сазнати ко је убица или недвосмислено утврдити налогодавци. Списак оних који су имали довољно и мотива и средстава да ликвидирају најпрозападнију политичку личност Пакистана подужи је. То, између осталог, значи да они најочигледнији не морају обавезно да буду и најсумњивији нити да су за атентат одговорни сви они на које се од прекјуче указује прстом.

Ал Kаида је, додуше, на самом врху заклетих непријатеља Беназир Буто, и њен гласноговорник, верује се да је негде у Авганистану, први се огласио преузимајући заслуге за њено убиство. „Ликвидирали смо најдрагоценијег америчког партнера који се заклео да ће уништити муџахедине”, поручио Мустафа Ал-Јазид једној италијанској новинској агенцији у телефонском разговору са непознате локације. Рекао је још да је одлуку да Бутоова буде убијена донео човек број два Ал Каиде Ајман ал Завахири још у октобру, а да је јучерашњи „мученик” који се разнео експлозивом испред њеног аутомобила, један „добровољац” из локалне исламистичке филијале која се зове Лашкар џангви.

Беназир Буто, која се већ неколико сати после повратка у земљу 18. октобра уверила да су претње да ће бити убијена стварне, сматрала је, међутим, да јој о глави раде непријатељи са друге адресе. У писму које је председнику Мушарафу, тада још у генералској униформи, послала уочи свог повратка, она је навела да у случају да буде убијена, истрага треба да се посвети „тројици или више” личности из естаблишмента, за које је изнела да су познати симпатизери исламских радикала.

Њени блиски сарадници су касније открили да су чланови ове тројке Иђас Шах, генерални директор Обавештајног бироа, иначе близак Мушарафов сарадник, и још двојица високих функционера који су својевремено малтретирали њеног супруга док је био у затвору због оптужби за корупцију. Касније, после неуспелог напада на њу у Карачију, у интервјуу „Пари мачу” и у једном и-мејлу послатом америчком пријатељу, указивала је да јој о глави раде „званичници бившег режима Зије ул Хака” у савезу са активним функционерима војне обавештајне службе.

Део кривице за атентат у сваком случају пада на безбедносне структуре државе, односно на њен најважнији део, онај армијски. Чињеница је, наиме, да је убијена у Равалпиндију, где је седиште Генералштаба и да је била главна опозициона лидерка коју су већ једном покушали да елиминишу, налагала је режиму да је изузетно пажљиво чувају.

Са друге стране, несумњиво је и да је Ал Каида имала најдиректнији мотив за њену ликвидацију и највећа очекивања од последица таквог чина, које су већ очигледне: дестабилизација пакистанске владе и изазивање општег хаоса у земљи. Али то не мора да значи, упркос порукама њеног вође, да је Ал Каида била и директни реализатор или наручилац убиства.

Њена беспоштедна критика исламиста, која није штедела ни верске учитеље у медресама (из којих је и изникао талибански покрет), ни политичаре, ни талибанске команданте и њихове финансијере, довела је до тога да има много огорчених непријатеља. Њену главу је тако тражио и лично Осама Бин Ладен, који је то нагласио прошле јесени, у једној поруци адресираној „свим Пакистанцима”.

Није тајна, уз то, да поједини сегменти војне обавештајне службе имају контакте са исламским екстремистима (талибани су постали оно што јесу управо под њеним инструкцијама). Атентатор(и) и њихови спонзори су, значи, могли да буду обавештени о рупама у систему безбедности бивше премијерке.

Беназир Буто није без разлога претњу видела ни у војним структурама: њени односи са генералима су непријатељски још откако је генерал Зија ул Хак 1979, упркос многим апелима из света, дао зелено светло за погубљење њеног оца Зулфикара Али Бутоа. У прераном окончавању оба њена мандата, војни врх је, такође, имао своје прсте.

--------------------------------------------------------------------------

Армија џанга и армија чистих

У Пакистану, иначе, према званичној листи терористичких организација америчког Стејт департмента делују четири од укупно 24 организације са тог пописа које су сврстане у „исламистичке”. (Цела листа, на којој је својевремено била и ОВК, наводи 42 организације, међу којима су, између осталих, и ”17. новембар” из Грчке, ИРА, Тамилски тигрови и јапански Аум шинрикијо).

Од пакистанских, са Ал Каидом је званично повезана само поменута Лашкар џангви („армија џанга”), која је вехабистичка и која се доводи у везу и са покушајем атентата на такође бившег премијера Наваза Шарифа. Највећа је, међутим, Лашкар тојба („армија чистих”), која има неколико центара за обуку у пакистанском делу Кашмира, упркос томе што је званично забрањена. Од преостале две, организацији Џајш Мухамед („армија мухамеданаца”) главни је циљ припајање и индијског дела Кашмира Пакистану, док Харкат ул Муџахедин има шире џихадистичке циљеве. Треба имати у виду да постоји и мноштво појединачних међусобно неповезаних ћелија исламских екстремиста, које су резултат готово тридесетогодишње нестабилности у првом суседству, у Авганистану.

--------------------------------------------------------------------------

Четврти убијени пакистански лидер

Беназир Буто је четврти пакистански лидер који је убијен и упадљиво је да је она јуче погођена само неколико метара од места на којем је 1951, у четвртој години постојања Пакистана, убијен први премијер земље Лиакат Али Кан. Друга жртва је управо њен отац, оснивач Пакистанске народне партије и први демократски премијер земље Зулфикар Али Буто, чије се вешање 1979. сматра „политичким убиством” тадашњег војног режима. У атентату, када је постављена бомба у председничком авиону, страдао је и шеф режима који је погубио Али Бутоа, генерал Зија Ул Хак, августа 1988.

--------------------------------------------------------------------------

Живе бомбе

Терористи-самоубице нису нов феномен, нити су „патент” Ал Каиде: први самоубилачки напади модерног доба почели су током осамдесетих у либанском грађанском рату, а потом су их усавршили сепаратистички Тамилски тигрови Шри Ланке. Преузели су их и „популарисали” палестински борци током деведесетих. Међу најспектакуларнијим раним самоубилачким диверзијама свакако је она, коју је на америчку амбасаду у Бејруту у априлу 1983. организовао Хезболах.

Ову тактику и средство користили су и Курди у турским градовима. Најдраматичнији и највећи самоубилачки напад свих времена, не само по броју жртава, него и по политичким и економским последицама, без конкуренције је напад отетим авионима на Њујорк и Пентагон 11. септембра 2001, који је реализовало 19 фанатика Ал Каиде.

Беназир Буто је убијена на сличан начин као и индијски премијер Раџив Ганди 1991, коме је после предизборног митинга пришла једна Тамилка и активирала појас са експлозивом који је био на њој.

Самоубилачки терористички напади су главно средство покрета отпора у Ираку, а ове године су драматично учестали управо у Пакистану: извршено их је око 40 са близу 800 жртава.

--------------------------------------------------------------------------

Рај са 72 црнооке девице

Исламски теоретичари се споре око тога да ли Коран одобрава самоубиство или не – али терористи-самоубице, који се регрутују не само из сиромашних слојева, индоктринирани су Кораном, и његовом метафором о рају за „мученике вере”, у којем их очекује уживање са „72 црнооке девице светле пути”.

Милан Мишић