U Vinči izbegnut nuklearni akcident :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Citat: mkocovic79 26. Mar 2012, 12:43:49

Radikale...

Jeдан од најпаметнијих Срба је члан СРС и инжењер у Институту Винча- др Филип Вукајловић. Smile

Нуклеарни отпад у Винчи

Филип Вукајловић: Добар дан даме и господо. Моје име је Филип Вукајловић. Ја сам у мало непријатној ситуацији пошто морам сам себе да представљам. У овом тренутку ја сам у дилеми да ли да будем прескроман па да вас лажем или да будем веома скроман па да вам говорим неистине. О чему се овде ради? Зашто смо вас позвали? Позвали смо вас пошто је Институт „Винча“ пре неколико дана добио наредбу, фактички наредбу од Министарства за науку на челу са министром Ђелићем, да подигне кредит на 25 милиона долара за завршавање неког државног пројекта који се зове Винд, али пре тога ипак да кажем још неколико речи пошто ми је први пут да сам на конференцији за штампу, мало ми је непријатно у почетку, али ослободићу се.

Ја сам научни саветник у Институту за нуклеарне науке „Винча“, имам 62 године. Радио сам до маја, односно априла прошле године само у науци, никад се нисам бавио политиком. Од априла прошле године сам се ангажовао у Српској радикалној странци, чији сам члан од 1997. године. Ангажовао сам се да бих помогао да на неки начин урадимо нешто у Србији, да се уради мало више, пошто на сваком делу терена се раде глупости.

Једна од глупости о којој ћу ја данас говорити је овај пројекат. Бавио сам се атомском физиком материјала и то тако што сам радио највећи део времена у овој земљи. Провео сам, у два пута, око четири године у Русији седамдесетих година, и још једном годину дана у Америци. Био сам члан последње Нуклеарне комисије државе Југославије која се распала 2001. године. Нуклеарна комисија од онда више не ради.

Оно на шта сам највише поносан су моји радови којих има преко 50 у веома добрим, односно најбољим међународним научним часописима. Ја сам, између осталог, носилац рада из физике на коме је потписан Институт „Винча“, који је најцитиранији у историји српске науке за сада. Штампан је 1996. године у најбољем светском часопису заједно са мојим ђаком. Оно на шта сам поносан више од тих радова је то што имам ђаке који су бољи од мене, бар два ђака су боља од мене. То су Зоран С. Поповић и Жељко Шљиванчанин.

Један има педесет, други четрдесет година, значи, ја сам остављао и неко потомство иза себе, одлазим мирно. Могу да кажем ону Пекићеву „Умирем симеонски сред поседа који сам унапредио и потомства којег се нећу постидети“.

Сада прелазимо на ово што је тема ове конференције, значи, догађаји у „Винчи“. О чему се ради? Дакле, ви знате да је „Винча“ имала нуклеарни реактор, да се „Винча“ бави нуклеарним наукама. То је данас најстарији, највећи и најбољи научни институт са традицијом од шездесет година. Једино данас у њему постоји компетентан тим људи.

Да не употребим офуцану реч, експерата који се разумеју у проблеме нуклеарног материјала и све опасности које баратање са њим носи. Институт представља једину домаћу компетентну заштиту од евентуалне злоупотребе и нехата при употреби ових материјала. А они се стандарно користе у медицини, индустрији, и као што знамо, користили су се у НАТО агресији на Србију чију десетогодишњицу ускоро треба да „прославимо“.

Примери тога шта је Институт радио су, наводим вам само недавне, то је изношење радијацијског отпада недавно са Онколошког Института из центра града и десетогодишње санирање последица НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом на југу Србије, те складиштење самог тог отпада у Институту „Винча“, што је велика глупост која је прављена по налогу државе.

Ја сам, имеђу осталог, и то сам заборавио да вам кажем, одборник Српске радикалне странке у Скупштитни града, поставио сам у вези са отпадом два питања на која сам добио неодговарајуће одговоре, са тим могу да вас упознам, који се тичу такође нуклеарног отпада.

О чему се ради? Ових дана, још једна ствар коју бих волео да схватите, то је да руководећа структура Институту у Винчи увек налази заједнички језик са Министарством за науку, који је врло често некако супротан интересима науке и супротан интересима научника. И они, ако постоје неке брљотине, углавном их је увек правила руководећа структура која се, успут буди речено, бира не међу најпаметнијим научницима и не међу најпаметнијим људима, то је скоро правило ја пратим догађања у „Винчи“ од негде деведесте године и могу вам рећи да ниједан директор који је изабран у последњих двадесет година није био ни препаметан ни добар научник. Тако да могу да вам кажем, то сам сигуран, можда се последњи приближио томе али је као директор ужас.

Ових дана Министарство за науку свим оружјем и оруђем као последње скоро атомско, био је укључен у среду увече и министар Божидар Ђелић, присиљава Институт „Винчу“ да се код комерцијалних банака задужи на суму од 25.000.000 долара ради започињања, односно настављања послова уклањања истрошеног реакторског горива и декомисије што је реч за растурање реактора РА снаге шест и по мегабајта. Наводно се држва на ове послове везала међународним уговорима. Нико није видео те уговоре јер су наводно поверљиви. Ако и постоје, ја мислим да су их правили некомпетентни људи, и да су то радили почетком 2000. године.

Ви знате да је почетак тог процеса, такозваног санирања нуклеарног проблема у „Винчи“, започео веома необични поступком и веома сулудим поступком, ја бих рекао одношења неистрошеног реакторског горива са којим је реактор, нпр. у „Винчи“, могао да ради следећих двадесет година. Вредност тог горива, мислим, то реакторско гориво обогаћено је, уникатно у свету. Оно је било наше, у власништву „Винче“, ВРЕДНОСТ ЈЕ НЕПРОЦЕЊИВА. Ја је процењујем на 100.000.000 долара.

2002 године, ако се сећате оне панике која је била, милиције која је пратила, апсолутно безопасно гориво је враћено у Русију, практично за лепо обећање. Највише што је било обећано је да ће држава добити као помоћ за тзв. декомисију и изношење другог проблема који постоји, који је сталан и дуготрајан, одношење истрошеног реакторског високорадиоактивног горива. За тај проблем је обећана помоћ од 6 000 000 000 долара невладине организације МТА, која је у ствари у власништву Доналда Трампа. Значи, после тога, у то време, ја ћу само да вас подсетим, да је пре одношења тог горива Научно веће физике написало једно писмо, чији сам и ја био потписник, други потписник је био доктор Драгомир Давидовић.

Цитираћу део тог писма пошто је оно актуелно и сада: „Ако сви на високим дужностима, којe морају високо и да обавезују, хитно не употребе своја овлашћења која је на њих пренео народ, до краја августа из наше државе бесповратно ће бити изнесно у иностранство по багателној цени целокупно свеже нуклеарно гориво које имамо. Тај нуклерни материјал представља још једину вредну ствар у домену високих нуклеарних технолигија која нам је преостала и његовим отуђењем пут ка тим технологијама у будућности био би нам трајно затворен, а целокупни досадашњи труд и пожртвовани рад био би упропашћен.

Остало би нам само да се бакћемо око нуклеарног отпада, па и то само на крајње примитивном нивоу јер одношење свежег горива не укључује одношење нуклеарног отпада. Ако међународне обавезе налажу нашој земљи отуђење одређене врсте свежег горива, то отуђење мора се условити једновременим изношењем из земље ислуженог гораива“. То смо ми тада рекли и написали. Продаја овог материјала у бесцење, без неке адекватне надокнаде, и то у смислу потенцијалне научне и технолошке вредности, била би један од највећих удараца нанесених науци од једне необјављене научне политике који, ако се наставе, прете да ускоро неповратно разоре осетљиво ткиво мисаоног живота које у овом моменту представља највећи домет наше научне и технолошке писмености, а које је стварано бригом више генерација и деценија уназад. Значи, ми смо тада скренули пажњу, на то да ће однесено свеже гориво оставити као проблем ово неистрошено гориво.

Представноци Министарства су негде пре неколико година, започели овај пројекат декомисије реактора, декомисија је ефумизам за растурање реактора. Ја вам кажем, ако се тај пројекат растурања и сечења реактора настави, онда ће проблеми које у овом тренутку можемо да контролишемо енормно ескалирати и довести, угрозити читав град Београд, а можда и даље. Ниједна нормална држава у свету не гради нуклеарни отпад, ми сада проширујемо нуклеарни отпад. Показаћу вам сад слике, молим вас, слике су за вас. Ја сам једном био отпуштен из Института у „Винчи“ на годину и по дана, као тада најбољи и најуспешнији научник, од 1998. до краја 1999. године, због чланка објављеног у новинама.

Ове слике су за вас, да видите да причам, показаћу вам, али једну могу да дам за објављивање. То је слика тог отпада из даљине, ван Института, ово што је из Института не би смео да вам показујем. Али се надам да овог пута неће бити толико луди да ме отпуштају. Мада је министар Ђелић јако бесан на мене лично што сам покренуо ову акцију. Да будемо јасни, ја министра Ђелића не могу да схватим, јер ја сам ипак научни саветник Института „Винче“ од 1985. године, значи редовни професор. Он је само човек који је магистар, и ми имамо проблема од 2000. године наовамо што нам за министре за науку долазе некомпетентни људи.

Пре министра Ђелића је био Домазет, а он је сада његов главни саветник као главни организатор одношења свежег обогаћеног горива и прављења глупости око овога, и оно на што желим да вам скренем пажњу је његова бисерна реченица за вас. Лакше и више ћу вам рећи ако се понашамо опуштено. Једна од његових бисерних реченица када је изнето то гориво, саслушајте овде, објављена је у чланку, мом чланку у „Великој Србији“ из тог времена, из 2002. године, а ово је цитат из НИН-а, он каже, поводом тога да се реактор затвара: „Ништа се у суштини неће променити, наши нуклеарни физичари и даље ће имати посла. То што смо им рекли да демонтирају нуклеарни реактор исто је као да смо им рекли да саграде само мало друкчији.“ То су речи српског министра за науку које он никад није демантовао, објављене у НИН-у, могу дати где и како.

Шта још хоћу да вам кажем? Зашто се све ради овако и на овај начин? Мислим, поставља се логично питање. Зашто нас у Институту у Винчи неко тера да узимамо кредит да би решавали државни проблем за који се каже да је државни? Па, ја мислим да они тим поступком хоће да једним ударцем убију две муве. У овом тренутку унутар Института, који је опасан врло солидном жичаном оградом од бодљикаве жице и који чува и милиција и сво обезбеђење, сада се праве нове ограде. Нове ограде, нарочито око нуклеарног отпада. Значи, овим поступком би они натерали нас да узмемо кредит који, наравно, кроз годину дана не би могли да отплаћујемо, држава би, наравно, дала гаранције.

Гаранције које су они понудили су смешне, ја их имам овде, потписали су их Божидар Ђелић и Дијана Драгутиновић. Ту пише и следеће: „Имајући у виду специфичну намену средстава, обезбеђење обавезе Института за нуклеарне науке „Винча“ да редовно сервисира отплату кредита за реализацију пројекта ВИНД.“ Симболичан пројекат. То је пројекат декомисије реактора и одошења горива које је поред реактора, ислужено гориво које успут буди речено, господо, није без одређене предности коју треба да утврде стручњаци јер можда знате да је прва атомска централа која је направљена у Русији, а и наредне атомске централе које су прављене у Русији, оне су прављене не зато да би производиле електричну струју, него да би сагоревале гориво, јер у нуспродуктима тог горива се налазио плутонијум од кога су се правиле нуклеарне бомбе. У гориву које ми сада имамо у базенима поред реактора има плутонијума за отприлике две бомбе. Али процес репроцесирања тог горива је нама апсолутно недоступан, ми немамо технологију и то за нас предсатља нуклеарни отпад који стварно треба уклонити. Треба га уклонити из главног града, из ове земље.

Поред овог новог нуклеарног отпада који се гради, нови наводно привремени отпад који се гради у „Винчи“, постоје два хангара, стара хангара који су у доста јадном стању. И један од разлога по неким информацијама које ја имам, ово је више вама за причу, није за објављивање. Слободан Милошевић је попустио кад му је Ахтисари запретио да ће гађати та два нуклеарна хангара, ја волим да кажем свињолики нобеловац Ахтисари, и загадити пола Србије са тим.

То стање у којем су ти хангари је незадовољавајуће, са тим мора што пре да се ради. По закону који је био актуелан 2000. године морало је да се прави стално нуклеарно одлагалиште које се ради далеко од људи и дубоко под земљом. Зато постоје добро утврђене процедуре и начини како се то ради у озбиљним земљама које су се нуклеарном енергијом бавиле.

Да завршим, значи тај пројекат ВИНД, на енглеском је ВИНД ветар, а тај пројекат, како је сада конципиран, служи само да узму новац. Они су према овом најновијем плану, види се, то смо сазнали ми у „Винчи“, потрошили десет милиона евра практично на папирне пројекте. Руководсво тог пројекта је разбуцало, није ништа урадило. Десет милиона евра, господо, је огроман новац. Ништа нису урадили, сад опет екипа око тог пројекта покушава, та екипа је да се подигне кредит, већина научника „Винче“ је донела одлуку, и на седници Научног већа, да се не подигне тај кредит, Управни одбор је јуче потпуно одбио министра Ђелића, да неће да подигне кредит, нема никаве гаранције.

А видите гаранције, мисллим, да сад завршим ово читање: „Имајући у виду законом већ дату државну гаранцију, наглашавамо да је неспорна спремност Министарства за науку и технолошки развој, Министарства финансија, да свим потребним активностима, укључујући и предлоге Закона о буџету 2010, 2011, 2012, 2013, јер је кредит на пет година или четри, „у складу са уговором са изабраном пословном банком.“ Значи они ће да нас обезбеде да одговарајућа средства буду на располагању „Винчи“ за отплату кредита. Значи све се ради и спроводи да то изгледа као самоубиство. Да смо ми извршили самоубиство, узели су кредит. Они могу да кажу: „Ево ови су узели кредит, ништа нису урадили, јер највероватније да се ништа неће ни урадити за годину дана. Будале извршиле самоубиство, затворићемо их. Кад их затворимо, онда ћемо моћи у тај део што смо оградили да трпамо нуклеарли отпад из целе Србије и ближе околине.“ Јер претходни нуклеарни отпад је садржао отпад из бивших република, из целе бивше Југославије.

Значи, то су неки елементи које сам хтео да вам кажем у вези са овим, да још једну ствар коју бих желео да вам кажем, да је у Србији постојао увек релативно моћан нуклеарни лоби. И начин функционосања тог нуклеарног лобија и бесмисленост, да не кажем неку тежу реч, али тупост свих министарстава за науку последњих можда двадесет година је да су они јако били под утицајем нуклеарног лобија. На који начин тај лоби функционише најбоље је описао сарадник Институтта за нуклеарне науке „Винча“ Момчило Тошић који је сада пензионер, он је заједно са мном и господином Терзићем, доктором, такође био избачен 1998. године када смо се ми противили грађењу другог великог пројекта нуклеарног лобија у Винчи, значи како функционише лоби још то и нећу вам даље узимати време и можда још једну реченицу.

Начин на који ради тај српски лоби је врло прост. Лансира се нека велика и значајна тема, у којој су сви они који треба да се изјашњавају на важним местима чисти лаици. Оног тренутка када се у реализацију уђе, одлуком неке владе, започиње процес пресипања из шупљег у празно. Ни у једном тренутку не могу се ни од кога добити дефинитивни одговори ни на једно питање из скупа тзв нормалних питања, као што су: Кад ће то што се гради бити готово, колико је пара уложено, колико пара још треба уложити, чему ће то да служи кад буде завршено? Владе се мењају, новодошли људи у свом незнању верују да су они претходни знали шта и због чега су започели, па не смеју да одустану из страха од брукања у јавности, те улажу и даље.

Значи, кључна ствар коју српски лоби мора да одради јесте да влади наметне неки велики тајанствени нуклеарни пројекат, а то занчи да се њихов посао одвија у време припремања буџета. А буџет се припрема крајем године, то значи да је сад ово сезона лова нуклеарног лобија. Ово је било 2003. као и сада.

И хоћу да кажем још једну реченицу, да је фрапантна неодговорност садашње владајуће екипе у „Винчи“ и Министарству за науку и технологију, при чему ту говорим о министру Ђелићу и његовом главном саветнику Домазету, у Институтут пре свега, како се зове, мислим на Јована Недељковића. Још једног сам заборавио, то је Мирослав Есковић, то је помоћник министра из Новог Сада, интересантно је да се сад појављују неки велики стручњаци из Новог Сада који баш нису стручни. Исто тако да не заборавим да су се Научно веће и Управни одбор оштро супротставили подизању кредита упркос многим оштрим претњама из Министарства науке, укључујући и министра Ђелића лично. Дакле, ова гаранција коју смо добили вређа интелигенцију нормалног човека а не научника. Сад бих вам показао неке фотографије изградње новог хангара. Приметићете једну интересантну ствар, сваки отпад који се донесе у Србију, донесе се у „Винчу“ и руководећа структура на то пристаје. Да не заборавим да вам кажем зашто. Мислим, између људи који се баве науком и руководсва увек постоји антагонизам, руководећа структура је код нас корумпирана и преплаћена. Директор има плату преко 240 хиљада, ја сам га опоменуо да има 270.000, није ми ништа рекао, многи људи возе службена кола, многи имају већу плату од директора Недељковића, а то је плата која је четири пута већа од плате најбољег научног саветника у Институту. То су ненормалне ствари.

Једна од ствари које смо затражили је да се све плате ставе на сајт Института да би почели борбу са том корупцијом, не само плате, него и ауторски уговори. Кад би човек почео да чешља по томе, могао би чуда да нађе. У Србији не постоји бољи ни солиднији научни институт од Института у Винчи. Кад га критикујемо, дозвољавамо себи да га критикујемо, што други не раде јер смо бољи и већи од других. Али увек сам спреман да браним тај институт од других мањих института. Видите, ово је почетак градње највећег хангара, за нуклеарни отпад у граду Београду. Ту ће да смештају, наводно из оних пропалих хангара отпад и нови нуклеарни отпад који треба да дође од декомисије реактора. Ако декомисија реактора и препакивање овог ислуженог нуклеарног горива започне, видећете шта ће се десити. Боље је да то спречимо раније.

Ово је зграда Латрансе. То је специјална зграда такозване П1 сигурности која не дозвољава да било шта изађе из ње, била је спремљена за специјалну производњу. Ови садашњи, слободно могу да кажем, идиоти који сада руководе Институтом су ову зграду која је плаћена око 3 милиона долара наменили за пречишћавање, за паковање и кондиционирање нуклеарног отпада. Зграда која је плаћена неких пола милиона марака крајем осамдесетих или средином осамдесетих, постоји у Институту и може ту да се ради, али они једноставно узимају, шире се као куга и ови који су планирали да од Института направе ђубре, што сада имамо ту темпирану бомбу у базенима поред реактора, тако ћемо имати темпирану бомбу, кроз двадесет година од овог отпада. Видећете у каквом је стању отпад.

Новинар: Да ли је непрописно складиштење нуклеарног отпада?

Филип Вукајловић: Нормално да је незадовољавајуће складиштење нуклеарног отпада. Наводно се гради нови хангар да би се поправило стање у коме је сада. Складиштење нуклеарног отпада било где у Београду, под било којим условима, је непрописно, сулудо и неодговорно. По закону би морало да се већ прави стално место за складиштење нуклеарног отпада. Реактор који се види, на њему су Кинези направили своју нуклеарну бомбу. То је једна од најбољих нуклеарних машина која је постојала у Европи. Американци у овом тренутку, према чланку који сам ја написао у „Великој Србији“ 2002. Године, много горе реакторе ревитализују. За овај наш реактор је купљена сва опрема. Он може да се ревитализује и пусти у погон. То није реално, наравно, сада са екипом људи и богатством државе. Реактор не треба сећи. Реактор се може конзервирати. То су Холанђани урадили за следећих 40-50 година. За комплетан посао декомисије реактора треба између 50 и 80 милиона долара. Ја сам опет то написао 2002. године, рекли су да говорим глупости. Сада они оперишу са цифром од 57 милиона долара. Значи, већ сада оперишу са толико, а наравно да то не може да се заврши са много више. Ислужено гориво је требало да оде у Русију и услов је био да до 2010. обавезно оде. Сад се наводно противи Украјина да иде преко њене територије, Руси траже наводно превише пара, нико не зна. Главни посао је да овде не сме да буде никакве тајне. Ту никакве тајне и нема. Ово мора да буде јавни посао, јер под тајном нуклеарни лоби воли да функционише. Ја сам био у тој нуклеарној комисији када је председник комисије био Никола Шаиновић и борио сам се да неке ствари ми отворимо за јавност и да не кријемо. Издвајао сам често мишљење. У то време, што је, мислим, интересантна ствар, био ми је забрањен улазак у „Винчу“, а био сам члан Нуклеарне комисије и седео сам са Николом Шаиновићем, Беком и ко зна којим све неким генералима на тим седницама Нуклеарне комисије, а ови су ми у то време забранили улазак у „Винчу“. Годину и по дана ми је био забрањен улазак у „Винчу“. У то време мислим да сам био међу прва три научника по резултатима у Институту „Винча“. Да будем скроман. Сада сам на располагању да одговарам вама на питања.

Новинар: Ви кажете да је Ђелић у нуклеарном лобију и да они хоће да растуре „Винчу“ како би ускладиштили отпад?

Филип Вукајловић: Ја мислим да је то њихов основни циљ. Значи Ђелић се прикључио и помаже нуклеарном лобију. Могу да стојим иза тога. Човек је који о томе ништа не зна. Ђелић има интересантне амбиције да усмерава српску науку, што такође не може. Интересантно је још нешто, кад год је густо, ови људи из владе зову „Винчу“ у помоћ. Када се дели опрема, онда смо ми пасторчад. У суштини, последња подела опреме из Националног инвестиционог програма, „Винча“ је добила отприлике десет пута мање пара од Института за физику. Они дају својим омиљеним научницима који су њихови политички истомишљеници. Значи, Институт за физику, који је једно пет пута мањи од нас, је добио десет пута више пара од нас. То је просто недозвољено и оно што је трагично да свака будала коју пошаљу да буде помоћник министра, усмерава скроман новац који ова држава има према својим пријатељима ко зна где.

Новинар: Одакле би се складиштио тај отпад? Само из Србије или из других земаља?

Филип Вукајловић: Ја им не верујем ништа одакле и шта довозе. Ја видим прво из Србије, а онда из околних земаља. За паре раде све.

Новинар: Ко је још крив сем Божидара Ђелића?

Филип Вукајловић: Не, не, не. Божидар Ђелић је одскоро министар. Није он најкривљи. Постоји континуитет деловања. За мене за ово стање је најкривљи бивши министар Домазет. Даље је дошао Поповић који се тиме није бавио. Дошла је ова Пешикан, али Домазет је направио главну, основну грешку што је гориво дао низашта. То је гориво припадало „Винчи“.

Новинар: Које је вредности гориво?

Филип Вукајловић: Преко 100 милиона долара. Мислим, то је оквирна цифра. Обогаћено, свеже нуклеарно гориво безопасно, а ђубре је остало. Ја, господо, имам чланке из тог времена, наслови из НИН-а, Живот на вересију, Бомбе одлетеле, остало ђубре итд. Све то и кад год треба да се нове паре узму онда се дигне прашина, узму се паре, те паре се троше, екипа која је из тог нуклеарног лобија те паре троши и „Винча“ остаје у све већој и већој дубиози.

Новинар: И оде „Винча“?

Филип Вукајловић: Оде „Винча“. Одлете, ветар је однесе. Хвала.

http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/grocka/376

Electronic Structure of the Perovskite Oxides: La12xCaxMnO3-PDF