Потрошачки кич привлачан деци, то је све.

Slažem se sa tobom, prije rata svi su voljeli dobiti paketiće za Novu godinu, samo su meni moji starci rekli da Deda Mraz ne postoji! Duša me moja boli zbog toga, kad vidim da djeca sa zapada uživaju u tim čarima i koliko to pozitivino utiče na psihu djece!

Djed Mraz je bio maskirani KOS-ovac koji kao nosi darove, a ustvari snima da li po kućama ima vjerskih obilježja kako bi mogao poslije praznika da zove roditelje na informativne razgovore ........ 

ne treba je razresiti, treba je napljuvati javno u svim medijima i to joj je dovoljna kazna ...

Деда Мраз је одувек био повезан са католичким Божићем и на западу су се пакетићи увек делили и данас се деле за време Божићног славља, никада у време новогодишњег славља као овде.
Скоро свака песма о Деда Мразу говори и о католичком Божићу.

Santa Claus

Who's that fat little jolly old man
With beard as white as snow?
And who creeps down the chimney at night,
Then as quick as a wink, off he goes?

I've been told that it's dear Santa Claus,
That jolly, happy man!
Who comes once a year on Christmas Eve,
Spreading joy everywhere that he can!

Рушењем комунизма на овим просторима, Срби су почели да се окрећу својој традицији, а католички празници попут Деда Мраза и Светог Валентина сe одржавају само у свести атеистичке јудео-либералне групације, који под окриљем глобализма жале за бившим временом.

ja ne znam da li moze da prodje ta prica o svetom valentinu kod Srba mada se o tome nasiroko prica po medijima narocito na taj dan da pogotov pinkBIH, i jos neke ''nezavisne televizije'' a i ove nacionalne ga spominju

jel to uticaj i moc zapada pa ono ako nisi objavio ono sto kazu oni nisi u toku?

ДЕДА МРАЗ И БОЖИЋ БАТА


Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу.

Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама.

Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу.

Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа.

Али, откуд божићњи бата?

Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно".

Владимир Димитријевић

Наш је СВ. Трифун, а не Валентин

Читам "Глас" откако је почео да излази, због истине коју износи и због ћирилице којом се штампа. Поштујем Ваше напоре да нас искрено обавештавате о збивањима у нашој земљи и настојањима да се решимо десетогодишњег зла. Саосећам с Вашим тегобама око покушаја да се Лист угуши и слободна реч зароби. Поред свега имам примедбу на чланак новинара К. Влаховић, "Валентин потиснуо Трифуна", од 14. фебруара 2000. године, па мислим да ми не замерите.

Позната је чињеница да ми Срби лако прихватамо разне западњачке измишљотине, па наравно и оне које су везане за религиозна схватања римокатоличког и протестантског света. Тако је као нови измишљен "Дан заљубљених", приписан неком римокатоличком свецу Валентину, за кога ми православни донедавно нисмо никада ни чули. Зато се побринуо новинар "Гласа" у поменутом, провокативном чланку да објасни читаоцима да се не зна ни ко је био тај Валентин, "али се сматра да је реч о бискупу кога је 14. фебруара 270. године погубио римски император Клаудио Готика". Даље пише да дан његове смрти "католици признају као Дан заљубљених, а то су и православци без размишљања почели да практикују и славе и не знајући да се тога дана прославља свети Трифун, њихов већ постојећи заштитник вина, љубави и песништва".

До сада смо имали Дан рада, Дан жена и друге сличне дане, производе прохујалог времена, а сада ето имамо и Дан заљубљених.

За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.

Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот. Због тога сматрам да није требало за име овог чедног Светитеља везати неистиниту и злонамерну легенду и тиме вређати православне вернике који славе светог Трифуна, као своју крсну славу, виноградаре, па и самог светог Трифуна, који није заслужио да се о њему пишу такве неистине. Шта ће после овог написа у новинама о свом Свецу мислити они који га поштују и који га имају за своју крсну славу?

Код правих православаца не може "Валентин потиснути Трифуна", како пише у наслову текста. То може само код слабих православаца, који још не познају своју веру и који су донедавно били на "другој" страни и декларисали се као безбожници. Такви сада лутају, још увек немајући снагу да се врате у крило мајке цркве, да се покају, да славе своју крсну славу, да живе по Јеванђелским законима и да долазе у цркву на молитву.

Браћо Срби, оканите се олаког примања германских светаца за своје заштитнике, јер имате довољно наших православних. Прочитајте мало Житија светих па ћете наћи доста добрих заштитника љубави, мира и душевне среће. Нека Валентина, Алојзија и друге славе Германи, из чије су средине њихови свеци и поникли, а ми ћемо и даље славити светог Трифуна, исцелитеља душевних болесника и оних који су жељни праве хришћанске љубави. Јер "љубав никад не престаје", каже Свети Апостол Павле.

Глас јавности

zao mi je ali sve vise mladih parova u srbiji sv. valentina oznacava kao njima "vazan dan" tj dan zaljubljenih i to nema veze sa religijom a ovde nema 2% srba koji slave sv. trifuna

pa slave ga kao slavu oni koji je imaju