Nije retko uverenje da majci sve može da se kaže, ili da bi bar trebalo da je tako, i da će ona uvek imati razumevanje za vas. Nije retko ni da majka bude povređena time što joj njena deca (dok su još deca, ili i kad odrastu) ne govore sve, pa se onda i ta deca osete krivim. Uprkos tome, sasvim je u redu ne reći sve majci, i nema razloga da se zbog toga osećate loše.

Majke obično vole da su u toku sa životima svoje dece, bilo da ta deca još uvek žive s njima, ili su odrasla, osamostalila se i sada već imaju sopstvene porodice. To je sasvim normalno, majka želi da može uvek da pomogne svojoj deci i da ih posavetuje, a to je teže izvodljivo ako ne zna šta se s decom ili "decom" dešava. S druge strane, i ta deca ili "deca" žele privatnost i ima stvari koje ni majci ne žele da kažu - a majka se nekad zbog toga oseti uvređeno ili povređeno, kao da joj deca nešto uskraćuju, kao da odbijaju njenu ljubav (ili, u nekim slučajevima, majka želi da kontroliše svoju decu "za njihovo dobro", makar ona već bila odrasla, i smeta joj ako to ne može). Tu nastane problem: majka se oseća povređeno, niko ne želi da povredi majku pa se onda oseti loše, a opet, i dalje želi privatnost i jednostavno ne želi svaku sitnicu (ili neku krupnu stvar) da podeli s majkom.

Šta tada? Treba li da se osećate krivim jer se vaša majka oseća povređeno onda kada joj ne kažete sve što želi da zna? Ne. Istraživanja pokazuju da je odnos između majke i odrasle ćerke (ili odraslog sina, što se toga tiče) zapravo bolji i zreliji onda kada ćerka ili sin zadrže za sebe ono što ne žele da podele s majkom. Mada ćete za svoju majku uvek biti njeno dete, vi ste i odrasla osoba, i nije verovatno da s nekim želite da podelite baš svaku sitnicu. Mnogo toga ćete podeliti s partnerom - ali ne sve, i to je normalno. Ako imate prijateljicu s kojom ste bliske, i ona će znati mnoge vaše tajne, ali ne sve. A ako ste bliske s majkom, normalno je i da njoj puno toga poverite - ali, opet, ne sve. Nešto ćete poveriti nekom drugom, a nešto i zadržati samo za sebe. I to je potpuno normalno ponašanje zrele, odrasle osobe.

Zato, ako se osećate krivim kada vas majka optužujuće gleda ili se naljuti na vas jer nešto ne želite da joj kažete, pokušajte da se ne osećate krivim i nemojte pokleknuti pred njenim zahtevima. Nekada to ide jako teško i nekim majkama treba jako dugo da se priviknu na takvo stanje stvari, ali se zaista vredi potruditi, jer odnos s majkom, jednom kada se ona navikne na to, postane znatno prijatniji, osećate se manje opterećeno i nemate taj neprijatan osećaj da vam majka zadire u intimu koju s njom ne želite da delite.

Izvor: Krstarica

Ja sve precutim kad je gospodja mama u pitanju jer sve sto manje zna ,manje ce me smarati .Ne dao Bog da joj poverim neke planove-ima da me zove svaki dan i pita ''Jesi li,jesi li ,jesi li ''....

Kada muskarac ima probleme on o tome ne prica, drzi ih za sebe i komentarise sa drugima samo ako misli da to moze da doprinese resavanju. Kod zena to nije tako.

Postoje stvari koje ne mogu da se precute, i njih treba reci u pravom trenutku na pravi nacin...
One druge, ne moraju da znaju...
Ako budu znale samo ce se sekirati vise, a problem nece biti resen...

Kazu da je lakse ako problem ili muku podelis... ja na ovo gledam kao na mnozenje.

imamo odlican odnos,nije sto mi je majka...ali divna je zena

to je moj zmaj.

nikada nije insistirala na tome da joj pricam sve i da nas odnos u onim osjetljivim godinama ima formu "najbolje prijateljice"...a znam koliko joj je nekad bilo tesko da se iskontrolise u svom nastojanju da ima uvid u sve u mom zivotu... ...natjerala se,a stajalo je zivaca- to znam,da mi ostavi prostora da budem samostalna mlada dama(cesto mi kaze da je zbog mojih odluka i izbora znala da pada u nesvjest...doduse,diskretno...).

ne pricam joj mnoge stvari,ne iz razloga sto mislim da ne bih imala dobrog sagovornika,koliko sam misljenja da zasluzuje da je postedim bespotrebnog sjekiranja,jer ono jedino sto joj ja kao kcerka zamjeram...sto zna da bude od onih "trazim problem da se sekam "...a opet...ne mogu da je ne razumijem.

na kraju krajeva...nije bas uvijek bilo lako biti moja majka...
ali,odlicno je odigrala svoju ulogu,zaista jeste...onako "muski"

sto smo starije...nalazim da je pravo zadovoljstvo sa tom zenom piti kafu i cakulati....

Slazem se u potpunosti.

Sto se samog teksta tice, ne razumem potrebu ljudi da se bave ovakvim stvarima... osim zarade posto ce neko uvek citati te casopise.

Tako segmentiraju stvari, razlazu i od zivota koji je u sustini jednostavan prave zesce komplikacije. Svako je drugacija osoba, i to je prvo, pa su ovakve analize bzvz. a sa druge strane, svaki covek zna sta i kome moze da kaze, i u zavisnosti od situacije tu je i adekvatna osoba. I sad oni prave analizu sta treba a sta ne reci majci, ocu, ujaku, tetki, komsiji, prodavacici u prodavnici 

Ako je majka paničarka kao što je moja, onda ne treba pričati ništa. 
A pošto su geni geni, ja sam sad šampion u dizanju panike.

meni pricas.... zesca konfuzija   

Uvek sam sa svojom majkom imala krajnje otvoren odnos. Ja sam bila ta na kojoj je bila odluka sta ce i koliko majci o svom zivotu da govori. Ona je uvek bila tu da me saslusa, pa cak ponekad i osecam da je znala cak i stvari koje sam od nje i te kako cenzurisala. 

Kad malo razmislim, ima njenih osobina koje mrzim, ali joj se i pored toga neverovatno divim, i nadam se da cu jednog dana uspeti u zivotu makar petinu od onoga koliko je ona uspela - u svim aspektima.

Medju nama, cak, postoji i neka neobjasnjiva, telepatska veza.  Kad god je jednoj lose, ova druga to oseti.  U nekoliko navrata je to prilicno jezivo....

Evo jedne male ilustracije:
nedavno sam bila na toj famoznoj ekskuriji u Spaniji. Mami sam se javljala u pocetku bukvalno jednom u tri dana, sms-om: ''Dobro sam, zdrava sam, ovde je super, pozdrav.'' Negde sestog ili sedmog dana sam se razbolela, imala temperaturu, pila lekove, blabla... Drugog dana moje bolesti stize mi od nje sms (samo smo tako mogle da komuniciramo, ne pitajte me za cene roaminga  ), u kom me pita da li sam dobro.  Ja joj kazem da jesam, tj. slazem je, jer bi se samo bespotrebno nervirala, a nikako mi ne moze pomoci.

Sutradan je moje stanje bilo jos losije (pored temperature, jos sam bila i prehladjena i uzasno malaksala), a ona opet, k'o grom, salje poruku: ''Jesi li zdrava?''  Tad me vec jeza uhvati, i nazovem je, i pitam je odakle joj ideja da mi je lose. Ona kaze da me je sanjala, kako imam ogromne podocnjake i uzasno sam neraspolozena.  Nakon tog soka, ja joj priznam da sam bolesna, nisam imala kud. 

I kad sam se vratila, jos sam bila sokirana time, cak i do te mere da sam mislila da je ona na neki drugi nacin to saznala. Kada sam utvrdila da nije, ostalo mi je samo za ubuduce da budem vrlooooo pazljiva po pitanju precutkivanja mami nekih stvari. 

Isto tako, desilo se x puta da je bas direktno pitam da li je dobro, da li je zdrava (jer ima nekih sitnijih problema sa zdravljem), i da se ispostavi da joj je bas tih dana bilo lose, ali isto mi je precutala (ona je takva: kad joj nije dobro, cuti, i ceka da sve prodje, i onda tek kaze: ''E, meni se desilo to i to....''  i taman kad ja prebledim, eto nje sa: ''...ali sad je sve ok.'').

Tako da smo vec precutno odlucile da ne tajimo takve stvari jedna od druge, jer ce se to, makar nekim paranormalnim putevima, saznati. 
 

Нисам никада била толико блиска са мајком, као ти. Она није тај тип жене.
Отац ми је био много битнији у животу, све сам важне ствари прво њему рекла. Он има ту лепу особину да ништа не схвата трагично и заиста је прави тип мушкарца-ослонца.

Ja mojoj majci nista ne govorim i ona sve zna sta se desava u mom zivotu... 
Obozavam takav odnos... i obozavam agenta 007 koji se pretvara da je moja majka )))