У Европи без Бога све је могуће и дозвољено. . .

Ни либерализам, ни марксизам, ни фашизам, ни нацизам нису словенски идеолошки производи, већ најдубља мисао Запада који се одрекао хришћанства. Када је Европа умјесто Богочовјека ријешила да слави неке друге вриједности (педерастрију,наркоманију...), убрзо је те нове култове почела да обоготворава. Тако је настало обожавање човјека (грађанина и његових права) у либерализму тзв. просветитељства Француске револуције, обожавање једне класе и потреба за њеном диктатуром у марксизму, обожавање паганске римске државе у фашизму и обожавање расе, крви и тла у национал-социјализму. У свеопштој духовној пустињи која је (пошто је Бог проглашен мртвим) завладала на Западу лако се рађају сличне секте као псеудозаједнице и сличне идеје као нова божанства.

На другој страни српско родољубље, није напустило Богочовјека као мјерило свих ствари и појава и директно је супротстављено свакој идеологији која умјесто хришћанства Европи поставља друге темеље или која обоготворава било индивидуу било колектив. Српско родољубље је на првом мјесту врхунска етика (чојства и јунаштва) у служби Богу и своме роду, као и сваком човјеку без обзира ком народу припада. Постоји ли народ на свијету који је у свој морални кодекс поставио правило чојства (заштите другог од себе)? То је дубоко хришћанска поука и јасно говори о корјенима те непревазиђене вјерске и грађанске коректности и толеранције, која је одувијек красила српски народ. Како и гдје је све ово могао да научи млади човјек у Србији? На којим идеалима је он одрастао? У духовној и моралној пустоши савремене Србије треба имати много среће, па пронаћи оазу Цркве и спасити се од најразличитијих искушења, од којих је нацистичка екстраваганција кап у мору.

Сви социјални ломови које данас живимо погодно су тло за омладинску побуну и сваку врсту моралне и физичке пропасти, али излаз се не налази у безличном новоговору безграничних људских права, већ у традиционалним заједницама љубави (браку, породици, парохији, нацији, патриотским удружењима) и свим оним вриједностима које животу дају виши смисао.

Овај народ већ 20 година налази се на стубу срама, да се и напољу и унутра о њему слободно и без икаквих посљедица може изговорити највећа могућа увреда и лаж, да нема краја притисцима и уцјенама спрам њега и да негдје мора да проради и побуна против толиких понижења. То не значи да та побуна треба да узврати истим средствима. Напротив, најбољи одговор је укорјењивање у своме духовном и националном идентитету, по самој својој природи – свечовјечанском, који је, заправо, највећа сметња онима који клеветају српски народ. Једини лијек и превенцију од обољевања српске омладине од субкултурних вриједности ове врсте јесте боље познавање узрока и посљедица тих псеудокултура, али још више дубоко и опитно упознавање вриједности своје вјере, духовности и културе.

Тренутно на тлу егзистирају разне организације које свој антиљудски рад заснивају на лажној идеологији социјализма,измишљеној либерализма а помоћу којих желе избацити утицај породице из
друштва.
Посебни облици се могу уочити код особа који се тобоже ради бриге за српски народ приклањају онима
који су нашем народу нањели зло,мистификујући "слободарство",пљујући по СПЦ-и те амортизирају све
оно шта је иоле нормалном човјеку јасно.
А то је да Запад никада у својој историји није био пријатељ српком народу и да ослањање на њега могу
само да заступају двије врсте срба и то:
1. особе ометене у психичком развоју и
2. особе које би зарад својих интереса и рођену кћер изнајмили на 24 часа.