U Dečjem selu odraslo više od 800 mališana bez roditeljskog staranja
Utočište ispod Fruške gore
Autor: Ana Lalić | 05.04.2007 - 10:41


Kada je pre trideset i četiri godine Skupština Vojvodine poklonila tri i po hektara Nacionalnog parka Fruška gora, oni su iskorošćeni na najplemenitiji mogući način: za samo dve godine u parku u Sremskoj Kamenici niklo je Dečje selo namenjeno deci bez roditeljskog staranja. Danas je to mesto sa 15 komfornih kuća u kome je u proteklih trideset godina odraslo više od 800 mališana. Trenutno je to dom za preko stotinu dece.
Prvo što posetiocu upadne u oči jeste ušuškana atmosfera, kuće okružene zelenilom i cvećem, terase na kojima se suši veš i gomila užurbanih klinaca koji dolaze iz obližnje škole, ili jednostavno koriste sunčan dan za boravak napolju. Zaslugu za ovakvu atmosferu imaju upravo i sama deca sela, koja, prema rečima direktorke Branislave Balaban, aktivno učestvuju u svemu.
- Ovo nije nikakvo sirotište i smeta mi kada čujem da našu decu nazivaju štićenicima. Ovo je njihov dom, za koji se trudimo da bude najsličniji porodičnom okruženju. I kao u svakoj porodici, i ljubav i obaveze se dele - kaže Branislava, napominjući da u Dečjem selu funkcioniše princip radnog vaspitanja. Da im ovakav plan rada očigledno ne smeta, potvrđuju i deca koja učestvuju u prolećnom doterivanju dvorišta, cvetnih aleja i staza koje se provlače kroz celo selo.
- Upravo zbog onog sivila i tuge koju su doneli sa sobom, moramo im obezbediti da žive u lepom. Uz malo volje, organizacije i par četki za krečenje, sve se može postići - kaže direktorka.
U svakoj kući, površine preko 150 kvadratnih metara plus sprat, živi dvanaestoro dece različitog uzrasta. U prizemlju se nalazi dnevni boravak i zajedničke prostorije, dok su na spratu spavaće sobe. Taj prostor sa decom dele po jedan vaspitač i jedna negovateljica - domaćica. Kao i u svakom prosečnom domaćinstvu, sobe i dnevni boravci su tokom prepodneva prazni, jer su njihovi stanari u školama. Samo oni najmlađi, kojih je i najmanje, mogu se sresti uglavnom u dvorištu.
Ipak, koliko je porodica nezamenljiva, ma koliko uslovi unutar nje bili loši, najviše potvrđuje izjave jedne od devojčica iz sela, koja je jednom prilikom rekla direktorki: „Teto, sve bih ja ovo menjala samo da je u onoj kućici iz koje sam došla bio jedan šporet smederevac“.
U poslednjih osam godina, Dečje selo je pokrenulo brojne programe koji njegove stanare uče sportskom duhu, lepim manirima, ali im i pomažu u spoznaji sopstvenih kvaliteta, kao i u sticanju samopouzdanja.
Među stanarima ima višestruko talentovane dece i briljantnih umova. Devojčica I., za koju se staratelji ne mogu odlučiti da li je bolji slikar, pevač ili muzičar, samo je jedan od takvih primera. Zbog nje, jednom nedeljno u Dečje selo dolazi i profesor klavira koga uprava plaća iz sopstvenog budžeta.
Zahvaljujući ovako individualnom prilazu, Dečje selo se može pohvaliti da među „svojom decom“ ima četrnaest studenata, kao i veliki broj srednjoškolaca. Mada se zakonski, šest meseci nakon punoletstva, navodno gubi potpora ustanove, Dečje selo je i tu drugačije od drugih socijalnih ustanova, jer svoje nekadašnje stanare prati skoro kroz ceo život.
Skoro svakodnevno se dešava da neko od njih danas dođe sa porodicom i svojim detetom u naručju. Ono što me posebno raduje jeste to što svi oni prvo odvedu svoje dete u neku od kuća sela, u kojoj su proveli detinjstvo, a tek onda svrate do upravne zgrade - ističe direktorka.
Za dečji osmeh
Prošle nedelje u Centru „Sava“ napravljena je humanitarna izložba fotografija novosadskog doktora dr Lazara Trifunovića „Za dečji osmeh“, čiji je prihod namenjen upravo kameničkom Dečjem selu. Autor izložbe dr Trifunović je nakon studija medicine godinama putovao po Aziji, Africi i Južnoj Americi, gde je napravio pozamašnu zbirku fotografija dece sveta. Svake godine, dr Trifunović odlazi u Indiju gde provodi vreme u bolnici za lepru Parao.

Izvor: Blic